Politička Beda Evropske elite

Reagovanje političke elite Evropske unije na britanski referendum, Bregzit, još jednom je u ogoljenoj formi razotkrilo njenu političku bedu. Umesto realnog sagledavanja uzroka takvog ishoda referenduma i suočavanja sa stvarnim problemima i perspektivom evropske integracije ponuđeno je gađenje prema onome šta narod misli, prema izjašnjavanju onih kojima ta elita vlada. Još jednom se pokazalo da je EU ustvari projekat kidnapovanja, otimanja Evrope od njenih građana.

Agresivnost u reagovanjima razotkriva i strah nesigurne evropske elite, i to strah koji se pretvara u pretnju i ponižavanje ne samo onih Britanaca koji su većinski glasali za napuštanje EU, za koju je ta elita tvrdi da je večna i nepovratna kao i komunizam, nego i pretnju drugim zemljama koje bi možda krenule britanskim putem. Svi su, međutim, izgledi da je EU na ivici opstanka, a da je nezadovoljstvo javnosti u mnogim zemljama nezaustavljivo.

Posle početnog izliva besa i gađenja prema volji naroda, briselska birokratija i njena aktivistička mreža prešli su na ono što najbolje znaju – propagandu i laži. Mediji širom EU preplavljeni su serijama upozorenja da će propasti ne samo Velika Britanija nego i sve one zemlje koje bi se osmelile da organizuju referendume. Britanska agencija za istraživanje javnog mnjenja YouGov postala je ključni instrument propagande. Tu agenciju finansira EU, a njen vlasnik je muž Ketrin Ešton, bivše visoke predstavnice, koji je deo briselskog medijsko-političkog podzemlja. Prvo je rečeno kako je istraživanje pokazalo da su za izlazak iz EU glasali stari ljudi i oni neobrazovani, a kako su mladi svi glasali za ostanak. To je bio uvod u novu fazu propagande bazirane na unutarnacionalnom rasizmu i ponižavanju građana Britanije i buđenju mržnje mladih ljudi prema starijima koji su im, kako tvrdi YouGov, „ukrali budućnost“. Ili, kako se 1,1 milion onih koji su glasali za izlazak sada pokajalo. Kako uopšte neko može da utvrdi ko se pokajao i baš koliko je to ljudi. Ako i ima takvih, zašto se ne utvrdi koliko se pokajalo onih koji su glasali za ostanak. Sve to, međutim, nije prošlo u javnosti kao ni plašenje od referenduma, pa su Mađari već ozvaničili svoj referendum o migrantima što će u osnovi biti i izjašnjavanje o EU. Sve je, dakle, uzalud jer duh je pušten iz boce.

UOČI KOLAPSA ITALIJE

Nemačka kancelarka Angela Merkel je reagovala na izlive panike porukom da bi trebalo sačekati i svima, i Britaniji i EU, dati malo vremena za razmišljanje šta i kako dalje. Ona je istovremeno odmah organizovala sastanak u Berlinu sa francuskim predsednikom Fransoa Olandom, potvrđujući staru istinu da je evropska integracija ustvari samo osovina Francuske i Nemačke. A potom, sa izvesnim taktičkim zakašnjenjem, pozvan je i premijer Italije Renci kako bi se poručilo javnosti da nije samo Francuska i Nemačka nego i Italija zemlja u kojoj je i formirana evropska integracija. Sastanak u Berlinu je navodno potvrdio da dublja politička integracija, politička unija, nije rešenje i da neće biti novih sporazuma koji bi menjali konfiguraciju EU.

Ideja političke unije je malo verovatna još od ranije i sastanak u Berlinu nije tu doneo ništa novo. Naime, do sada su se skriveni procesi dublje političke integracije pravdali ekonomskim razlozima i objašnjenjima da je EU jedina mogućnost ekonomskog napretka i zaposlenosti. Ta objašnjenja i instrumenti za obmanu su sada potpuno obesmišljeni jer se ekonomsko zaostajanje i duboka kriza modela EU više ne mogu prikriti.

Uz to, postoji i problem nemačkog Ustavnog suda. Kada je Ustavni sud odobrio Lisabonski sporazum, za koji se tvrdi da daje osnovu za stvaranje političke unije, praktično super-države, onda je presudio da bi stvaranje te super-države zahtevalo i promenu nemačkog Ustava, a za takvu promenu je neophodan referendum. To je odluka Ustavnog suda. To je izuzetno komplikovana situacija ne samo zbog sumnji da je stvarno raspoloženje nemačke javnosti protiv super-države nego i zbog temeljnih promena u nemačkom sistemskom uređenju. Naime, okupacioni kreatori Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata su u sistemska rešenja koja su još na snazi uveli zabranu referenduma u toj zemlji, a sada, u slučaju političke unije, to bi moralo da bude promenjeno. I na taj način bi se onda otvorila mogućnost da u Nemačkoj bude još raznih referenduma, a tada bi bilo veoma teško kontrolisati dalji razvoj situacije.

Sve je to poznato i bez samita u Berlinu pa se ispostavilo da je, pod izgovorom Bregzita, reč o zamagljivanju stvarnog razloga susreta troje lidera. Stvarni razlog je nadolazeći kolaps finansijskog sistema Italije i zato je i bio pozvan italijanski premijer. Italija je ustvari od samog početka krize bila najveći problem evrozone. Nemačka i druge zemlje mogu da izdrže kolaps Grčke, ali Italiju teško ko može da isplati. To je treća ekonomija evrozone sa 62 miliona stanovnika. Italija je najveća žrtva evrosistema i kolaps njenog finansijskog sistema se više izgleda ne može odlagati. Svim značajnijim italijanskim bankama izuzev Inteze je smanjen kreditni rejting, što poskupljuje novac, a smanjio se i prihod od italijanskih državnih obveznica i sada je ispod jednog procenta, što eliminiše zaineteresovanost investitora. Nikom nije jasno kako će evrozona iz italijanske krize da ispliva i do kakvih će to posledica dovesti. Bregzit je ništa u odnosu na kolaps Italije.

IGRAČKA ZA ZAPADNI BALKAN

Nemačka je do sada, u ranijim kolapsima od Grčke do Irske, podnosila najveći teret i, koliko god to bile velike sume evra, mogla je da podnese jer je uglavnom reč o malim zemljama izuzev Španije. Malo je verovatno da bi Nemačka mogla da isplati (bail-out) i Italiju. Utoliko pre što će se raspoloženje javnosti u Nemačkoj uskoro još brže menjati. Nemačka je do sada imala najveće koristi i od EU, i od proširenja, i od evra, ali postaje jasno da sada dolazi vreme naplate. Nemačka će biti prinuđena da podnese najveći teret ekonomskih i finansijskih teškoća takozvanih perifernih zemalja evrosistema, snosiće najveći deo troškova zaduživanja i u prošlosti i u sadašnjosti tih zemalja. I šnosiće i troškove budućih zaduživanja tih zemalja ako ostane evrosistem. Veliko je pitanje da li će nemački građani to prihvatiti. Toga je očigledno svesna i kancelarka Merkel, pa se sada, ako je verovati nemačkom magazinu Špigl, protivi stvaranju političke unije. Jer u političkoj uniji su transferi pomoći od onih koji imaju onima koji nemaju obavezni, a to Nemačka ne može više da izdrži. I onda? Bez političke unije nema ni evra.

Ambicija briselske birokratije i vodećih zemalja je, kako sada izgleda, da suštinske probleme u javnosti potisnu afirmacijom priče o proširenju EU. To je stari metod koji bi pričama o proširenju javnosti trebalo da poruči kako EU još uvek ima perspektivu i kako još ima zemalja, za razliku od članica, koje žele da budu u toj integraciji. Ustvari, EU gubi presudan uticaj među svojim članicama i sada svoju moć demonstrira prema zemljama koje nisu članice, a žele da budu. Dešava se apsurdna situacija da EU ustvari još jedino ima moć među onima koji nisu članovi EU. Ali i to je slabo odigrana igra, pa se i politika proširenja pretvorila u neku vrstu iživljavanja prema zemljama koje bi htele da budu članice, a jasnih uslova i kriterijuma za prijem i nema i nikada ih u stvari nije ni bilo. Kriterijumi u Kopenhagenu, iza kojih se po potrebi briselska birokratija zaklanja, izmišljeni su da bi se kupilo vreme i izbegao jak pritisak za ubrzani prijem novih članica iz Istočne Evrope. Ali nikada nisu sasvim primenjivani, a kasnije je Lisabonski sporazum i formalno dozvolio mogućnost da se ne uzimaju u obzir. Sve je ostavljeno političkoj volji, u prevodu, manipulacijama.

U tom znaku je bio i nedavni skup u Parizu, koji je deo nemačkog procesa poznatog kao Berlinska inicijativa za zemlje Zapadnog Balkana. Pariski skup je još jednom potvrdio da Nemačka i Francuska, znači EU, Zapadni Balkan vide kao jednu podgrupu bilo koje buduće integracije, taj deo je planiran da bude celina unutar nekog evropskog sistema, kao jedan krug sa unutrašnjom integracijom, kako to kao model odavno Nemci planiraju ne samo za Zapadni Balkan, treba se prisetiti Višegradske grupe , a ne da kao pojedinačne zemlje budu ravnopravne članice integracije. Neizvesno je, međutim, kako će se taj eksperiment razvijati jer se kriza EU ubrzava.

Reagovanja na Bregzit su podsetila i na staro iskustvo koje mnogi nepravdeno pripisuju Staljinu, ono je starije od Staljina, da je „sve u kadrovima“, sve je u ljudima. Ako je to tačno, onda oni koji predvode briselsku birokratiju simbolizuju veoma lošu budućnost EU. Sve je, barem javno, prepušteno provincijskom predsedniku opštine, a sada predsedniku Evropskog parlamenta Martinu Šulcu i marginalizovanom predsedniku Evropske komisije Žan-Klodu Junkeru, u medijima poznatijem po nadimku „Konjak-za-doručak“. Obično se kaže da svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima, pa, ako je to tako, kakav li su to veliki greh počinili Evropljani kada ih vode ovakvi što sede u Briselu. Politička beda evropske elite.

Izvor: Novi Standard