Politička klasa

Nedavno je objavljen spisak, a uz njega i fotografije, osamdesetak botova SNS-a iz Obrenovca koji su dobili posao u lokalnoj upravi ili u tamošnjim javnim preduzećima (ovde). Za njih se kaže da svoju „državnu“ platu zarađuju pretežno tako što lokalne i druge portale zasipaju propagandom SNS-a.

„Najverniji i najvredniji botovi SNS dobijaju izmišljena radna mesta u državnim firmama ili gradskim upravama“, piše u drugom članku na istu temu. „Tako, nekoliko istaknutih SNS botova radi u Gradskoj upravi Beograda ili u Skupštini Beograda kao `referenti za marketing`”. Recimo, „R. I. – koordinatorka `votera` (program za ostavljanje minusa i pluseva na komentarima) zaposlena je u Skupštini Beograda“.

Svako ko zna stvarno stanje u bilo kom našem javnom preduzeću, ili pak u javnoj upravi, ispričaće vam isto: „Došli su bez dana staža, kao kadrovi SNS-a, i odmah postali pi-ar menadžeri, šefovi marketinga ili komercijalni direktori“. Ti „stručnjaci“ čak ne kriju ni to da je ključni faktor njihovog zapošljavanja bila – stranačka knjižica.

Najpoznatiji je slučaj Maje Danilović, potpredsednice Gradskog odbora SNS-a za Kraljevo, koja je na konferenciji za lokalne medije vrtela uobičajene SNS mantre protiv stranačkog zapošljavanja, ali pošto su je novinari sumnjičavo gledali sama je rekla: „Sad biste me pitali – pa vi ste zaposleni preko stranke, da, jesam, o tome sam javno govorila neposredno pre mog angažovanja u ᾿Elektro-Srbiji᾿ Kraljevo, ali to je pokriveno mojom stručnom spremom“ (snimak ovde).

„Pokriveno“ zapravo znači da je Danilovićeva bila zaposlena po stranačkoj liniji, ali da formalno njena diploma nije bila u zakonskom neskladu s mestom koje je dobila. Sličnu drskost (ili glupost) pokazao je i Vlado Batnožić, direktor Zavoda za zdravlje „Železnica Srbije”. Na pitanje novinara da li je tačno da je po stranačkoj liniji primio 19 službenika, njegov odgovor je bio:  „Nisam zaposlio samo 19 saradnika, zaposlio sam 50 drugova iz SNS-a, pa šta!“

Po našem zakonu o radu, službenike u javnim preduzećima i ustanovama zapošljava direktor, a pošto je on uvek stranački postavljen, interesna grupacija, tj. partija, preko njega dalje uhlebljuje svoje druge članove. Ti uposlenici samo delimično rade za ustanovu ili pak za preduzeće. Njihov pravi poslodavac jeste njihova stranka.

„Stranački kadrovi“ po javnim preduzećima ili po ustanovama, kao i botovi, samo su pretposlednji i poslednji stepenik piramidalne, klijentelističke hijerarhije koja danas vlada Srbijom, a naziva se politička klasa.

Na vrhu takve političko-klijentelističke klase je autoritarni gospodar, „Jedini“ (Le nom d`Un) – jer samo on stvarno odlučuje: „MMF bi nam dozvolio da više povećamo plate i penzije nego što sam mislio, ali ja to neću. Eto, neću!“. „Neću nikakve kompromise!“; „Ne pada mi na pamet!“; „Šta me briga“!; „Da više ne čujem… (ministrima) Jel` jasno!; „E nećete izaći na auto-put (radnicima Srpske fabrike stakla). Ja vam kažem da nećete!“; „Ja sam odlučio“!; „Ja radim naporno“; „Ja imam odgovornost za sve građane ove zemlje“ itd.

„Jedini“ je okružen beskrajnim laskanjem svite: „Srbija ima sreću što ima Vučića, vanserijskog talenta za unutrašnju i međunarodnu politiku“; „Divim se Vučiću i fizički i mentalno“; „Dužni smo i moramo da obećamo Vučiću svaki sekund i milimetar naših života kao pomoć na njegovom putu bolje i naprednije Srbije“.

„Imate li utisak da vam se ljudi sada previše udvaraju?“, pitali su novinari čelnika SNS-a. – „Ne, nemam taj utisak“, odgovorio je. „Taj utisak neki pokušavaju da nametnu preko društvenih mreža, a da vam priznam, ja to nisam nigde primetio“.

Evo kako sastanke kabineta opisuje bivši ministar (ovde):  „Imate samo jednog čoveka koji govori za sve. Svi ministri ćute. Imate jednog eksperta koji je ekspert za sve. On zna i poljoprivredu, i građevinu, zna i kako se koji mašinovođa zove, iz kog je sela. Ministri tu samo sede pro forme. Premijer zna ko je vozio lokomotivu za Kosovo. A što se opterećuje premijer time ko je vozio taj voz, zar je to bitno? Ali, to je da se dokaže da čovek zna sve“.

Autoritarizam se s vrha preliva na celu političku klasu, na celo društvo. Danas više nikoga nije sramota da, u opštim stvarima, kaže „ja sam tako odlučio, šta mi možete“. Kada su vlasniku „Pinka“ zamerili neuravnoteženo izveštavanje (poslednje istraživanje: zastupljenost SNS-a 99%, ostalih 1%, samo u „Nacionalnom dnevniku“, 17. februara 2017, emitovano tri minuta i 46 sekundi aplauza Aleksandru Vučiću), Mitrović je odgovorio: „Programsku politiku i uređivački profil gradim ja, i samo ja, i tako će biti dokle god sam ja vlasnik, direktor i glavni i odgovorni urednik Televizije Pink“. To što postoje izvesne zakonske obaveze emitera s nacionalnom frekvencijom, ovog najvišeg člana političke klase ne zanima. „Odluke donosim  samo ja“ –tipičan je manir automatskog zupčanika u autoritarnom sistemu lične vlasti (Führerprinzip).

Kako izgleda hijerahija naše političke klase? Prvi krug oko „Jedinog“ čine članovi porodice, stvarne i poslovne. U nešto širem krugu su ministri od najvišeg poverenja, gradonačelnik prestonice, direktori velikih sistema, medijski magnati, „politički korektni“ tajkuni… O kvalitetu i poštenju tih delatnika pisao sam ovde i ovde. Treći, već širi klijentelistički krug, čine ostali ministri, koalicioni partneri, lokalni SNS baroni, istaknutiji poslanici SNS-a, direktori velikih javnih preduzeća, biznismeni lojalni Porodici… Zatim dolazi četvrti, peti i ostali krugovi klijentističkih aktera (vidi ovde), sve do armije obrazovnih i kulturalnih sankilota po javnim preduzećima i ustanovama, uključiv i botove s početka članka.

Paralelno s tom hijerarhijom idu bar još dve strukture, „prijateljske“ s našom političkom klasom, često i isprepletane s njom, ali koje su ipak „zasebni igrači“. Prva od tih struktura je kriminogena vertikala (o tome sam pisao ovde) koja najunosnije poslove obavlja zahvaljujući vezanosti za pojedine regionalne političare. Ta struktura ima dovoljno novaca da plati, pa i dovoljno oružja da zastraši gotovo svakog „običnog građanina“ na ovim prostorima.

Druga struktura je atlantističko-kolonijalna, a čine je atlantističke birokrate (komesari, ambasadori, ministri), bankari i business executives stranih komapnija koje posluju sa Srbijom. Ta struktura u Srbiji ima svoje ministre, svoje medije, svoje privredne komore, svoje profesore i kulturnjake (tzv. autokolonijalna inteligencija) i takođe je prijateljski nastrojena prema našoj političkoj klasi – dokle god procenjuje da je ona „koperativna“ u vezi s predajom Kosmeta i svih vitalnih nacionalnih resursa na bezuslovnu upravu strancima.

U takvom sklopu, radeći uz blagoslov atlantističko-kolonijalne strukture, politička klasa, kriminogena vertikala i autokolonijalna inteligencija čine jedinstveni kompradorski establišment koji pustoši našu zemlju. Taj proces nije počeo 2012. godine, ali od tada se ubrzao, i ubrzava se sve više.

Osloboditi se toga neće biti lako. Ali, što više građana shvati o čemu je reč, promena će pre nastupiti. Za to je potrebno samo malo voleti svoju zemlju (a „svako naše zrno ljubavi“, lepo reče Nenad Blagojević, „majka Srbija vratiće nam planinom sreće, mira, vere i slobode“), malo suzbiti egoizam i malo suzbiti strah. To, bez sumnje, može svako od nas – samo treba hteti.

Izvor: Fond Strateške Kulture