Poraz pete kolone bez obzira na ishod izbora

Izbori u Republici Srpskoj još uvek su u toku, glasovi nisu prebrojani i raspored političkih snaga koji će uslediti još uvek nije poznat. Međutim, bez obzira na formalan ishod već sada jedan zaključak se sa sigurnošću može izvesti. Projekat pod sintagmom „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj bespovratno je propao i na tu činjenicu ne bi uticala ni  izborna pobeda opozicionog bloka sa kojim se sponzorisana operacija „promene režima“ u Banja Luci nerazdvojno identifikuje. Evo zašto.

Teoretska mogućnost da sticanjem većine glasova opozicioni blok odnese pobedu postojala je od početka, kao na svakim fer i mirnim izborima. Nagomilani ekonomski i društveni problemi u Republici Srpskoj, kao što je uobičajeno u takvim situacijama, opoziciji su u startu pružali znatne prednosti. Da je cilj opozicije bio samo da pobedi, bilo bi dovoljno da se u okvirima sistema politički organizuje i da formuliše i predstavi javnosti razuman program mera za rešavanje postojećih problema. Da je tako postupila, opozicija bi sa visokim stepenom samopouzdanja mogla očekivati dobar izborni rezultat.

Međutim, to se nije dogodilo. Pod uticajem stranih sponzora, opozicioni blok nije pošao tim prirodnim i, sa stanovišta stabilnog razvoja Republike Srpske, jedino odgovornim putem. Umesto toga, uz obilnu finansijsku i logističku pomoć sa strane, opredelio se za primenu tehnologije vaninstitucionalnog zahvata vlasti, poznatiju pod nazivom „obojena revolucija.“ To se pokazalo kao izuzetno loša procena i krupna politička greška.

Strani faktor koji je sklepao opozicioni blok nije očekivao (a lokalni pioni još manje) da će se jedno malo, ali aktivno i rečito jezgro građana na nekoliko meseci pred izbore samoorganizovati na nestranačkoj osnovi da široku javnost upozore na proces „obojene revolucije“ koji se u Republici Srpskoj intenzivno priprema. Uprkos nejednakosti u resursima i potpunoj otsutnosti podrške sa bilo koje strane, građani zabrinuti za budućnost Republike Srpske uspeli su da svoju poruku prenesu najširim slojevima društva. Pripreme za izvođenje nasilnog, vaninstitucionalnog prevrata stavljene su pod kritičku lupu javnosti pre nego što su praktično krenule. Scenario i parole prevratnika bili su u korak praćeni i najavljivani pre nego što su oni povukli većinu svojih poteza. Od trenutka kada je provaljena, konspirativna igra, po definiciji, postaje neuspešna.

Važno je podvući da ovo nije standardno političko natecanje i da legalno preuzimanje vlasti, nakon redovno sprovedenih izbora, ne zadovoljava prave ciljeve opozicionih marioneta i njihovih inostranih pokrovitelja. Kogod pobedio, predvidljivo je da bi rezultat bio tesan i samim tim, ukoliko u insceniranom haosu uporedo ne bi došlo i do rušenja institucija, gubitnička strana bi i dalje ostala prisutna kao značajan politički faktor. To je upravo razlog za naoko paradoksalan pokušaj izvođenja „obojene revolucije“ pod uslovima kada su postojale sve pretpostavke za izbornu pobedu postignutu na redovan i nenasilan način. Takva nenasilna pobeda nije bila ni malo privlačna upravo zato što bi ostavila na mestu sve mehanizme pomoću kojih bi se odnos snaga na sledećim izborima opet mogao legalno promeniti.

Što je najvažnije, kao značajan faktor na političkoj sceni ostale bi sve organizovane snage, koje su donedavno bile na vlasti, koje bi tu promenu mogle da izvedu. Zato je jedini način osvajanja vlasti koji prevratnicima odgovara – nasilan, koristeći tehnologiju „obojene revolucije.“ Time se institucionalni okvir razara a protivničkim snagama se praktično onemogućava daljnje suprotstavljanje nametnutom novom režimu.

Na tom ključnom operativnom planu projekat prevratnika je doživeo potpuni krah čije posledice ni hipotetička izborna pobeda ne bi mogla da ublaži.

Nema sumnje da je pobediti uvek bolje nego izgubiti i da ni strani faktor ni lokalni eksponenti ne bi odbili da preuzmu vlast, čak ni kada bi je legalno osvojili. Međutim, sa njihovog stanovišta ovo je najmanje poželjna varijanta. Bez mogućnosti represije političkih protivnika, što je sastavni deo revolucionarnog prevrata, nova vlast bi od prvog dana bila nesigurna. U vrlo kratkom roku postalo bi očevidno da su obećane „promene“ bile bezočna predizborna prevara i da je prava agenda, za čije su sprovođenje angažovani, nešto sasvim različito. Zato je krajnje opasno dozvoliti opstanak organizovanim snagama koje bi bes prevarenih masa mogle da artikulišu i ostaviti netaknute ustavne mehanizme pomoću kojih bi, na sledećoj rundi glasanja, prevaranti mogli biti legalno oterani sa vlasti.

Neizvesno je sa koliko uspeha i kojom dinamikom bi se mogao sprovoditi zadatak samolikvidacije Republike Srpske pod takvim uslovima. Novi režim bi bio hronično nestabilan i svojim stranim pokroviteljima praktično neupotrebljiv.

Izborna pobeda državotvorne koalicije u Republici Srpskoj je jedina opcija koja obezbeđuje opstanak Republike. Njen izborni poraz bi bio nepoželjan, ali ni približno toliko fatalan kao što bi to bio, da se dogodio, uspeh planirane „obojene revolucije.“ Budnošću i zalaganjem nekolicine pojedinaca – to je osujećeno.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na Poraz pete kolone bez obzira na ishod izbora