Postoje li ikakva prava optuženih pred MTBJ?

Prošle nedelje je bivši Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić podneo tužbu Pretresnom veću MTBJ o prekršajima Tužilaštva po pitanju obelodanjivanja (disclosure) dokumenata odbrani. Ovo pravo predstavlja element opštijeg prava optuženog na ravnopravnost strana u procesu. To nije prva ili druga, čak ni deseta tužba o kršenju prava Karadžića na dobijanje svih dokumenata koje imaju na raspolaganju tužioci. Tužba Radovana Karadžića je devedeset drugi zahtev sudu da procesuira Tužilaštvo zbog kršenja prava optuženog na dobijanje svih dokumenata.

Brojka 92 ne ukazuje samo na to da Tužilaštvo sistematski narušava najelementarnija prava na odbranu optuženog, nego čak i to da sud stoji na strani Tužilaštva i ne preduzima nikakve mere radi obezbeđenja pravednog sudskog procesa. U većini slučajeva sud je odbacio tužbe Karadžića, no, čak i u onim slučajevima kada je bio prinuđen da im udovolji (to jest, da prizna da je Tužilaštvo zaista krivo), sud izbegava da kazni Tužilaštvo. Radi toga je bila čak smišljena teorija o tome da su sankcije moguće tek onda kad je ne samo došlo do stvarnog kršenja prava, nego kad je takvo kršenje “povuklo sa sobom materijalnu štetu za proces”. Teorija je u visokom stepenu veštačka i ne odgovara savremenim normama međunarodnog prava. U skladu sa međunarodnim pravom o ljudskim pravima, svaki čovek ima pravo na kompenzaciju zbog narušavanja svojih prava. Na taj način, još jednom to konstatujemo, da su visoki standardi pravosuđa koji navodno postoje u međunarodnim krivičnim tribunalima – čista iluzija.

Međutim, ova devedeset druga tužba Radovana Karadžića o kršenju njegovih prava na dobijanje svih dokumenata koje imaju na raspolaganju tužioci, po svojoj ozbiljnosti se razlikuje od svih predstojećih.

Tužilaštvo je 15. maja 2014.godine predalo Radovanu Karadžiću tekst sa porukom Islama Selimovića koju je on bio uputio bosanskim vlastima. Ovo saopštenje je datumirano na 24. jul 1995. godine i od marta 2000. godine se nalazilo u posedu Tužilaštva. Poruka I. Selimovića je u protivurečnosti sa iskazom svedoka optužbe KDZ-065, koji tvrdi da se na čudesan način spasao od izvršenja kazne na obali reke Jadar u Konjević Polju ujutro 13. jula 1995. godine. U skladu sa saopštenjem Selimovića očigledno je da svedok RDZ-065 ne govori istinu, iskrivljuje vreme incidenta koji se dogodio sa njim (ukoliko se on zaista i desio), i na taj način čini nemogućom kvalifikaciju incidenta u svojstvu genocida.

Ovo nije prvi slučaj da Tužilaštvo ne prosto skriva dokumente, nego skriva dokumente koji sadrže činjenice koje opravdavaju optuženog.

Na primer, ranije je Tužilaštvo pokušavalo da se “pravi blesavo”, izjavivši da u svedočenjima Rama Hodžića, Dževada Loja i Safeta Avdića, koja su skrivali od Karadžića, “nema nikakvih činjenica koje opravdavaju okrivljenog”.[1]Čak su i sudije bile prinuđene da priznaju da to nije istina.[2]

U drugom slučaju, Tužilaštvo je utvrdilo da dokumenti koje su skrili o iskazu svedoka povodom toga da su vlasti bosanskih Srba pomogle bosanskim muslimanima da pređu iz Zvornika u Srbiju, ne predstavljaju opravdanje, jer “postoji verzija Tužilaštva”.[3]Ovakvo “objašnjenje” Tužilaštva u odnosu na iskaz svedoka sud je odbacio, utvrdivši da u logoru u Manjači nije bilo nikakvih zlostavljanja nad zatvorenicima, a uslovi pritvora u decembru 1992. godine bili su bolji nego u bilo kom drugom logoru.[4]

Obzirom da su izložena nova svedočenja koja sadrže dokaze o nevinosti optuženog, koji se nalaze u posedu Tužilaštva, Radovan Karadžić je zatražio od Tužilaštva sprovođenje potpune inspekcije dokumenata sa ciljem da se otkriju i druge skrivane činjenice slične vrste. Međutim, tužilac Verc Redklif je odbio da sprovede potpunu inspekciju.

Na taj način, mi ćemo tek po završetku sudskog procesa videti da se na raspolaganju Tužilaštva još uvek nalaze iskazi svedoka u kojima su sadržane činjenice koje opravdavaju optuženog. Svi ti dokumenti morali su biti predati Radovanu Karadžiću pre početka procesa. Međutim, čak i tada kada tužioce hvataju za ruke u njihovim nečasnim delima, oni izlaze čisti iz prljave vode haškog krivosuđa.

Da li je moguće sudski proces koji je sproveden na ovakav način smatrati pravednim?

U skladu sa normama međunarodnog prava, svaki optuženi ima pravo da povrati svoja narušena prava. Jedino što haško krivosuđe nema nikakve veze sa istinskim međunarodnim pravom.

_______________________________________________

[1] R. Hodžić je svedočio da ga niko nije pretukao i da nije loše sa njim postupao na Palama, pre razmene zarobljenika. D. Lojo je svedočio da je Milorad Krnoželac nije zloupotrebljavao vlast koju je imao radi kršenja prava zarobljenih, a S. Avdić je utvrdio da je posle njegove žalbe Krnoželcu na kvalitet hrane za zarobljenike, situacija bila ispravljena.

[2] Vidi: Prosecutor v. R.Karadzic, Trial Chamber Decision on the Accused’s Eighty-Ninth and Ninetieth Disclosure Violation Motions (16 April 2014).

[3] Vidi: Prosecutor v. R.Karadzic, Trial Chamber Decision on the Accused’s Eighty-Fifth Disclosure Violation Motion (21January 2014).

[4] Vidi: Prosecutor v. R.Karadzic, Trial Chamber Decision on the Accused’s Eighty-Second Disclosure Violation Motion (7 November 2013).

Izvor: Fond Strateške Kulture