Potpiruje li se verski rat u Ukrajini?

Predsednik Ukrajine Petar Porošenko izjavio je, posle susreta sa konstantinopoljskim patrijarhom Vartolomejem, 9. aprila 2018. godine, da ova država može uskoro dobiti autokefalnu crkvu.

Ukrajina nikada nije bila bliže realizaciji sopstvene autokefalne crkve. Ovo potvrđuje ne samo pozicija konstantinopoljskog patrijarha Vartolomeja, nego i stavovi članova Sinoda», rekao je predsednik Ukrajine Porošenko prilikom susreta sa predsednicima poslaničkih klubova u Vrhovnoj radi i dodao da ne može otkriti detalje razgovora, ali je uveravao poslanike da sve što je neophodno za stvaranje pomesne crkve je već urađeno.

Prvo, sakupljeni su potpisi, tj. potpisano je pismo od svih episkopa tzv. Ukrajinske pravoslavne crkve – Kijevski patrijarhat, kojim se crkvena jerarhija obraća vaseljenskom patrijarhu radi davanja tomosa novoj crkvi. I druga raskolnička crkva, tzv. Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva je takođe potpisala pismo, tako da je sa ukrajinske strane urađeno sve što je neophodno. Zatim je Poršenko pozvao predsednike stranačkih klubova u parlamentu da sve ovo podrže, kao što su to i učinili 16. juna 2016. godine, kada su deputati Rade uputili pismo vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju I sa molbom da izda tomos (ukaz) o autokefalnosti Ukrajinske pravoslavne crkve. Tom prilikom Porošenko je rekao: „Obratio sam se vaseljenskom patrijarhu sa molbom da pravoslavnoj crkvi Ukrajine da tomos o autokefalnosti. I molio bih vas sve, drage kolege, da podržite ovo moje obraćanje. I da to učinite što pre. Bilo bi dobro da vaseljenom patrijarhu predamo molbe i predsednika Ukrajine, i parlamenta Ukrajine, i jerarha naše Pravoslavne crkve“.

Da podsetimo da je prošle godine Porošenko izjavio da je knez Vladimir Veliki primio veru od crkve iz Konstantinopolja, te da i sada Ukrajina čini to isto (zaboravljajući da kaže da je to knez učinio kao Rus, a ne kao Ukrajinac). Ukrajinski predsednik je takođe izrazio nadu da će i među episkopima Ruske pravoslavne crkve biti «odgovornih jerarha koji su zabrinuti za sudbinu pravoslavlja u Ukrajini i da će podržati težnje da se dobije kanonsko priznanje».

AMERIČKO-UNIJATSKA PODRŠKA

Glasanje u Radi o podršci pismu da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu treba da se orijentirno, prema saopštenju predsednika bloka Petra Poršenka, Artura Gerasimova, održi krajem aprila 2016. godine.

Arhiepiskop Ukrajinske grko-katoličke crkve (unijati), Svjatoslav Ševčuk, je pozdravio proces stvaranja jedinstvene pomesne crkve u Ukrajini. Interesantno je da je unijatski arhiepiskop izjavu dao tokom susreta sa ambasadorom SAD u Ukrajini, Mari Jovanovič, koja je tražila prijem kod unijatskog arhiepiskopa. Drugim rečima, stiče se utisak da na pitanju dobijanja autokefanosti ukrajinskih raskolnika radi američka diplomatija i da je ona deo šireg američko-ruskog sukoba. Da ova tvrdnja nije bez osnova svedoči i američka diplomatska aktivnost u Turskoj i Grčkoj. Naime,  14. aprila 2018. godine u poseti vaseljenskom patrijarhu bio je predstavnik Ministarstva spoljnih poslova za pitanja međunarodnih religioznih sloboda, Sem Braunbek. On je doleteo u Tursku u specijalnu misiju, prema zvaničnoj verziji, «oslobađanja američkog pastora-evangeliste, Endrju Bransona, koga Ankara optužuje za veze sa tzv. propovednikom Fejtulahom Gulenom». Međutim, diplomata se obreo u Fanaru, a tema razgovora ostala je tajna. Analitičari pretpostavljaju da se razgovaralo o davanju autokefalnosti tzv. Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. No, ovo nije jedina aktivnost Amerikanaca. Pre Bransona u manastirima Atona boravio je i ambasador SAD u Grčkoj, Džefri Pajet, koji od avgusta 2013. pa do avgusta 2016. godine bio na istoj dužnosti u Ukrajini, upravo kada je u Kijevu izveden državni prevrat. Na Atonu je sa monasima razgovarao o «važnim pitanjima za pravoslavlje u celom svetu i podršci SAD Konstantinopoljskoj patrijaršiji». Zbog toga analitičari ukazuju na «trougaonu koaliciju» Vašington – Fanar – Kijev, u čijem okviru se kuju planovi za stvaranje «autokefalne pravoslavne crkve u Ukrajini». Takođe, pitanje kome će se nova «autokefalna crkva potčinjavati – Fanaru ili Vatikanu je razrešena u korist prvog», jer je patrijarh Vartolomej izneo dokaze da su do Bretske unije svi pravoslavni bili pod omoforom Fanara. Neki ovaj patrijarhov stav, kao i izjavu pape Franciska «da je unija prevaziđena» dovode u vezu i smatraju da će se i unijati naći u tzv. autokefalnoj Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. To znači, posmatrajući ne broj, već mentalitet vernika (unijata i pravoslavnih), može se reći da su prvi, iako u manjini, pripremljeniji, aktivniji, inicijativniji i da će oni zapravo preuzeti novu crkvu, što je i razlog zaista ogromnog američkog angažovanja na ovom pitanju. Za Olgu Četvernikovu to je projekat koji podržava Rim i koji, iako je nemoguć sa aspekta pravoslavne tradicije, nije nemoguć sa političkog aspekta.

U samoj Ukrajini političari i mediji dobijanje autokefalije predstavljaju «kao sticanje nezavisnosti od Moskve», a to je posao identičan dobijanju bezviznog režima sa Evropskom unijom ili kao borba za ulazak u Evropsku uniju i NATO».

STAV MOSKOVSKE PATRIJARŠIJE

Što se tiče kanonskog prava situacija je prilično jasna. Jedina zakonita je Ukrajinska pravoslavna crkva – Moskovske patrijaršije, koja ima u Ukrajini oko 12.000 parohija i njoj pripada oko 70 odsto pravoslavnih u toj zemlji. Bilo bi i više da vlast u Ukrajini nije proteklih godina od UPC-MP otela 40 crkava. Oko nekih se čak vode i sudski sporovi pred ukrajinskim sudovima. Istovremeno, prvi jerarh Ruske pravoslavne crkve za spoljne crkvene veze – mitropolit Volokolamski Ilarion – izjavio je da je UPC-MP spremna za dijalog radi „prevladavanja raskola“ i da čeka „susretne korake takozvane Kijevske patrijaršije“. Naglasio je pritom: „Mi se već četvrt veka molimo da raskol u Ukrajini bude prevaziđen i da se lica koja su ga izazvala vrate pod okrilje pravoslavne crkve. Arhijerejski sabor Ruske pravoslavne crkve još u decembru 2017. je pozitivno odreagovao na pismo koje mu je uputio bivši mitropolit Kijevski Filaret (Denisenko) koji se upustio u raskol i osnovao takozvanu Kijevsku patrijaršiju“.

Povodom glasina da će Fanar izdati tomos o autokefalnosti tzv. Ukrajinske pravoslavne crkve, Ilarion je u ime Ruske pravoslavne crkve upozorio: „Patrijarh Konstantinopoljski Vartolomej ne može podržati formiranje „nezavisne crkve“ u Ukrajini. Ne raspolažemo pouzdanim saznanjima o razgovoru patrijarha Vartolomeja i Petra Porošenka. Ali, polazimo od toga da je jedinstvo pravoslavne crkve neosporna vrednost koju moraju poštovati i čuvati sve pomesne pravoslavne crkve“. Ilarion je podvukao da je to „ključna pozicija koja ne može biti podložna promenama“. Podsetio je da je Vartolomej dosad u više navrata mitropolita Onufrija nazivao „jedinim kanonskim poglavarom pravoslavne crkve Ukrajine“.

Da podsetimo, istorija ovog pitanja počinje s početka 90-ih godina prošlog veka, kada je Kijev odlučio da mu posle propasti SSSR-a treba «sopstvena crkva». Problem je bio u tome što je priznata crkva na teritoriji Ukrajine bila samo Ukrajinska pravoslavna crkva – Moskovski patrijarhat, dakle ona koja je bila u jedinstvu sa Ruskom crkvom i ruskim narodom, a Kijevu treba crkva koja će podržati novi, veštački ukrajinski identitet, bliži latinskom nego rusko-pravoslavnom kulturnom obrascu. Ujedinjavanje oko Ukrajinske grko-katoličke crkve značilo bi novu uniju sa Rimokatoličkom crkvom, na šta pravoslavni Ukrajine, iz brojnih razloga, nisu mogli da  pristanu.

Iz tih razloga pritisak državnih vlasti na crkvu, odnosno episkopat u Ukrajini je bio neverovatan. Posle nekog vremena pokazalo se da episkopi neće izdržati i da će pokleknuti. Scenario raskola sadržavao je dva dela. Prvi, da se stvaraju nepriznate pravoslavne crkve, zatim njihovo ujedinjavanje, posle koga bi se obratili Fanaru za tomos (ukaz) o autokefalnosti. Osnova nove autokefalne crkve trebalo je da budu tzv. Ukrajinska pravoslavna crkva – Kijevski patrijarhat i tzv. Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva. No, jedno je imati plan, a drugo je uspešno ga realizovati. Ukrajinska država je «uspešno» razbila jedinstvo pravoslavnih, ali, do sada, nije uspela da ubedi konstantinopoljskog patrijarha da izda tomos o autokefalnosti. Ukoliko se to, ipak, dogodi, to će stvoriti probleme ne samo vernicima u Ukrajini, nego i samoj Rusiji, kojoj se ovim otvara novi, teški, religiozni front.

Glavno je, dakle, pitanje kakvu će odluku doneti Konstantinopoljski patrijarhat. Prema informacijama iz Ukrajine, Fanar pretenduje na otvaranje, u Lavovu i Kijevu, podvorja i već je odabrao mesto. Međutim, Fanaru je jasno da ako to učini da će dobiti brojne protivnike, ne samo u licu Ruske pravoslavne crkve, već širom sveg pravoslavlja. Jasno je i da je autoritet ove patrijaršije već odavno poljuljan (zbog otvorenog ekumenizma, zagovaranja crkvene unije sa Vatikanom, pomaganju Ankari da se stvori Turska pravoslavna crkva, podrške NATO-u itd.), kritičari joj odavno dodaju različite pogrdne etikete.

Ukoliko otvori podvorja, jasno je da je to zbog sakupljanja priloga (novca), ali je jasno da će udaljiti od sebe Rusku pravoslavnu crkvu i samu državu Rusiju. Takođe, otvara se pitanje ponašanja Vatikana, tj. kako će reagovati na pojavu nove autokefalne pravoslavne crkve. Ukoliko je prizna, sve što je urađeno na zbližavanju sa Ruskom crkvom pašće u vodu. Treće pitanje je ponašanje Turske, koja u ovom trenutku, ima dobre odnose sa Moskvom i dodelu tomosa ova će doživeti kao neprijateljski korak Ankare. Jasno je, dakle, da Vartolomej ne može dodeliti tomos Ukrajincima, a da se pre toga ne posavetuje sa Redžepom Tajipom Erdoganom.

VELIKI CRKVENI PREVRAT

Verski analitičari ovo, ako se dogodi, ocenjuju kao «veliki crkveni prevrat». Anatolij Babinski smatra da ako Konstantinopolj ovo učini, onda mora da se suoči sa suprotstavljanjem Moskovske patrijaršije, što znači da sukob može potrajati godinama. «Priznavanje autokefalnosti, ako se dogodi, neće ništa rešiti. U Ukrajini će ostati dve pravoslavne vlasti. Za rešavanje pitanja proći će desetine godina, jer je veoma mnogo ljudi koji žele da ostanu u Moskovskoj patrijaršiji. Njih je zaista mnogo i država se mora sa tim suočiti. Konflikt će se, drugim rečima, produžiti», rekao je sociolog religije u izjavi za tv kanal «24». Bloger Dmitrij Litvin je takođe sumnjičav i dodaje da je se ovde pokazuje kriza ideja u predsedničkoj administraciji i da čak dobija bolesničku formu. «Predsednik nema karte na koju može da igra (izbori su sledeće godine – Z. M.), kao što je na primer tema bezvizni režim sa Evropskom unijom, nema ni jednu pozitivnu temu na koju bi privukao birače… Tako su politički tehnolozi počeli da metanišu na temu crkve. Rešili su da ujedine pravoslavne. Neverovatno. Situacija na korak do političkog bankrotstva».

Zbog toga neki analitičari Porošenkovu izjavu o dobijanju tomosa iz Konstantinopolja smatraju «medijskom kampanjom». Odavno se, naime, među pravoslavnima poštuje princip da političari ne treba da se mešaju u crkvene poslove, pa Bogdan Jaremenko, ovo ocenjuje kao «politički infatilizam», odnosno «loše prikrivne antiruske namere».

Sam raskol u Ukrajini nije posledica neslaganja episkopa u crkvi na teritoriji Ukrajine, već posledica delovanje političara. Na drugoj strani, Jaremenko ističe da Poršenko nije shvatio poziciju vaseljenskog patrijarha, posebno da su za dobijanje autokefalnosti potrebni potpisi ne samo raskolnika, a takvih nema, posebno nema iz Moskovske patrijaršije. Drugim rečima, Vartolomej neće ozakonjivati naš nerad.

Šta će se na kraju desiti i kako će proces odvijati nije lako predvideti, te pravoslavnim vernicima i drugim zainteresovanim za crkveno jedinstvo pravoslavnih ostaje da čekaju, posebno jer crkvena diplomatija svih pomesnih priznatih crkava nije aktivna, ne oseća se saradnja i želja da se jedinstvo očuva. Crkve su jednostavno u stanju isčekanja, diplomatske defanzive, što, naravno, nije ohrabrujuće, jer ne ide u susret problemu, čime otvara se prostor za one aktivnije i bezobraznije.

DA LI JE VARTOLOMEJ MASON I RUŠITELJ PRAVOSLAVLJA?

Iz pravoslavnih krugova pitanje davanje tomosa tzv. Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi povezuju sa ličnošću vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I i njegovog pripadnosti masonstvu, zbog čega propagira i tzv. ekumensko pravoslavlje. Za Olgu Četverikovu masonstvo patrijarha Vartolomeja je neupitno, a tako misle i brojni svetovni autori koji se bave sociologijom i politkologijom religije iz Rusije i Belrousije. Portal 3rm.info, na primer donosi članak «Patrijarh-mason nagrađuje masone i neprijatelje Hrista», portal politus.ru piše o njegovom masonstvu i neprijateljstvu prema pravoslavnoj crkvi uopšte, portal «Kolokol Rossii» piše o Vartolomeju kao «rušitelju pravoslavlja», «Ruska narodna linija» o njegovom nastojanju da uvede instituciju «pravoslavnog pape». Beloruski portal odigitria.by piše o nastojanju Vartolomeja da u saradnji sa Jevrejima iskoreni pravoslavlje u Ukrajini i stvori prostor za formiranje druge jevrejske države Hazarije itd.

Vartolomeju zameraju i kršenje kanona i pravila pravoslavne crkve, druženje sa neprijateljima i huliteljima Hrista, a ponekad i sa otvorenim satanistima. Vaseljenski patrijarh, takođe, dodeljuje crkvena odlikovanja jereticima-rimokatolicima, kakav je na primer Džo Bajdenu (zvanično isključen iz Rimokatoličke crkve). Da podsetimo Bajden je dobio pravoslavnu nagradu patrijarha za «zaštitu ljudskih prava», iako je u svim ratovima podržavao muslimane, a ne pravoslavne. Ordenom svetog Andreja nagradio je Džordža Buša, Eli Vizela, Mihaila Gorbačova i majku Terezu (CARSA: osvedočene protivnike pravoslavlja).

U atonskom manastiru Esfigmenu, patrijarha Vartolomeja nazivaju «neprijateljem crkve» i masonom (patrijaršija je ovo negirala zvaničnim saopštenjem), iako  «vaseljenski patrijarh» Vartolemej I daje mnoštvo povoda za slične reakcije. Školovao se kod jezuita, a sada javno razmenjuje „poljupce mira“ sa papom, priznaje unijate, a lobirao je za održavanje svepravoslavnog sabora na Kritu, koji je, ne samo zbog dnevnog reda, dobio nadimak „razbojnički“.

Patrijarh Vartolomej (svetovno ime Dimitrios Arhondonis) izabran je za patrijarha 1991. godine kada je imao 61 godinu. Prvi istupi novog patrijarha su ukazali da ima veliko poverenje u javne masone, članove velike lože Grčke, kao i da želi da reformiše i iskvari pravoslavnu veru. Vaseljenska patrijaršija od njegovog ustoličenja počela da prima direktnu finansijsku pomoć iz Vašingtona, pri čemu je delovao više kao odani agent uticaja zapadne elite iz senke, nego kao pravoslavni patrijarh.

Upravo ovakve ocene su ponovljene posle njegovo susreta 1. marta 2017. godine u Fanaru sa premijerom Ukrajine, Jevrejem i masonom Vladimirom Grojsmanom i javnim prihvatanja novca od vlade SAD. Tom prilikom Grojsman je pohvalio ulogu patrijarha Vartolomeja zbog «podrške jedinstvu ukrajinskog pravoslavlja», tj. podršci uništavanja Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini od strane unijata i raskolnika. Činjenički, sve vreme Vartolomej je podržavao antipravoslavne snage u Ukrajini, nekanonski se mešajući i rad crkve na šta po crkvenim kanonima nema pravo.

Zato se, sada, deo analitičara iz Rusije plaši njegove reakcije posle posete ukrajinskog predsednika Porošenka, jer očigledno se radi o ličnosti spremnoj na sve, pa i na antipravoslavno delovanje, ma kako to aps

Izvor: Pečat/Centar akademske reči