Potrošen kapital poverenja

Zašto Bošnjaci, kada se već toliko zalažu za BiH kao građansku državu, to svoje deklarativno opredeljenje ne potvrde u praksi? Ako za taj moderni zapadni koncept već ne mogu da pridobiju vladajuće „etnonacionaliste“ u Srpskoj i „Herceg-Bosni“, zašto u kantonima u kojima čine ubedljivu većinu ne pokažu kako su im individualna prava i slobode, te ustavni patriotizam preči nego kolektivna nacionalna i verska opredeljenja? Drugim rečima, zašto nam sami uživo ne pokažu da je to ne samo lepo, nego i ostvarivo i funkcionalno i njima srcu drago, pa bi onda, možda, i Srbi i Hrvati izašli iz svojih „nacionalnih torova“?

Ni posle dve decenije nismo dobili odgovor, ali jesmo nedavno u Dnevnom avazu barem potvrdu da i neko sa bošnjačke strane primećuje ovu nedoslednost u njihovoj nacionalnoj politici. U intervjuu od 16. 10. dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu Šaćir Filandra veli: „Bošnjaci bi trebalo da naprave deetnizaciju politike. Na prostoru BiH, koji oni efektivno kontrolišu i određuju, uspostavili bi vladavinu apsolutne građanske ravnopravnosti i vladavinu svih onih normi koje zahteva i na kojima počiva moderno evropsko društvo. Na taj način bi od vlastitog ponašanja napravili politički model i uzoritost koja bi onda privukla i sve snage koje se s tim slažu unutar srpskog i hrvatskog nacionalnog korpusa.“ Uz sve komplimente za ovu izjavu, stoje i primedbe.

Profesor Filandra se, recimo, ne bavi pitanjem zašto Bošnjaci tokom dve decenije nisu ostvarili deetnizaciju svoje politike u kantonima gde su zločesti srpski i hrvatski nacionalisti tako malobrojni da ih nisu mogli ni ometati, a kamoli sprečiti. Odgovor je jednostavan: zato što je i bošnjačka politika jednako nacionalistička koliko i srpska i hrvatska, samo nije separatističkog nego unitarističkog podtipa, pa se u literaturi preciznije obeležava kao „nacionalizam većinskog naroda“. Filandra se, takođe, ne pita zašto već 20 godina nijednom bošnjačkom intelektualcu, uključivši njega samog, nije palo na pamet da bi njihova nacionalna politika trebalo da pređe sa reči na dela. Ni na ovo pitanje nije teško odgovoriti: zato što su i oni deo iste priče i čak po svojoj društvenoj ulozi prednjače u javnom objašnjavanju besmislica, kao, na primer, da su SDS i HDZ imale nacionalističke programe, a SDA – internacionalistički, ili da je Sarajevo kosmopolitski, a ne muslimanski grad, uprkos činjenici da se iz njega za desetak godina iselilo 90 odsto predratne hrišćanske populacije i da su u njemu ostali bezmalo sami muslimani.

Filandra je, dakle, među bošnjačkim političkim intelektualcima samo izuzetak koji potvrđuje pravilo da bošnjačka politika nije ni objektivno sposobna ni subjektivno spremna da izađe iz okvira etnonacionalne šeme. Odnosno, da im prograđanske deklaracije na domaćem terenu služe da bi se proturili princip jedan čovek – jedan glas i obezbedili dominaciju svog većinskog naroda, a u inostranstvu – da bi se simulirale zapadne vrednosti i zadobila naklonost najmoćnijih međunarodnih faktora.

Da je upravo tako, pokazalo se već na startu višestranačja, početkom devedesetih, kada su se Muslimani listom orijentisali na SDA, baš kao i Srbi na SDS i Hrvati na HDZ. Politika svezanih barjaka polumeseca i šahovnice protiv četiri ocila bila je sledeći pokazatelj koliko je muslimanska politika bila daleko i od načela nacionalne ravnopravnosti. Referendum je bio prava demonstracija fingiranja građanskog principa u funkciji nacionalne majorizacije. Vrhunac licemerja bošnjačke politike bila je idilična slika odbrane građanskog Sarajeva u kome su, tokom rata, lojalni Srbi bacani u Kazane i zatrpavani u gradske deponije, a „građani“ preko Radio Hajata pozivali na pokolj Srba u najbližem komšiluku. Pri kraju rata, test je bio Dejtonski sporazum, koji je u izvornoj verziji predviđao da glavni grad bude distrikt, ali su ga „tipični građanski političari“ Izetbegović i Silajdžić hteli isključivo za Bošnjake. Posle toga, usledilo je dosledno i agresivno odbijanje bošnjačke politike da prihvati ravnopravnost Srba u BiH i Hrvata u Federaciji, kao „šovinista“ i „fašista“.

Imajući u vidu sve to, teško da bi sada neka iznenadna deetnizacija bošnjačke politike delovala uverljivo i privlačno za bilo koje „snage unutar srpskog i hrvatskog korpusa“ na koje Filandra računa. Naprosto, kroz sve minule predratne, ratne i poratne godine, uništen je kapital poverenja, koji je na početku postkomunističke demokratizacije postojao između tri nacionalne strane, sve do onog kobnog preglasavanja u Parlamentu BiH, kada je definitivno narušen.

Zato mnogo ubedljivije deluju neki drugi fragmenti iz Filandrinog intervjua. „Od aprilskog paketa do danas u bošnjačkoj politici se svaki pokušaj da se stvari menjaju, da se postignu dogovori sa hrvatskom i srpskom političkom elitom, kvalifikuje kao izdaja. Govori se da je to odstupanje od nacionalnih interesa i opet da je to izdaja svega i svačega … Ne smatram istinitim stav da svi srpski zvaničnici nisu za BiH, kao ni hrvatski. Mislim da to nije tačno i da i situacija i vreme nalažu da se u BiH danas stvari preformulišu.“

Srpski i hrvatski zvaničnici su i pre rata, u Lisabonu, napismeno pokazali da jesu za „Bosnu celu, ali iz tri dela“ i opredeljenje za takvu zajednicu sa Muslimanima-Bošnjacima potvrđivali su u svim mirovnim pregovorima tokom rata. Treća strana je to, međutim, u kontinuitetu od dve decenije, što otvoreno, što „ispod žita“, sistematski opstruisala, računajući da će neko spolja nametnuti „Bosnu celu iz jednog dela“. Zato su, malo po malo, manje ili više svi srpski i hrvatski zvaničnici, ali i narodi koje predstavljaju, prestali da veruju da je BiH moguća kao zajednička država. Dakle, tačno je da „situacija i vreme nalažu da se stvari preformulišu“, ali šta to vredi ukoliko je međunacionalno poverenje nepovratno izgubljeno?

Izvor: Press RS