Povratak hibridnog rata u Makedoniju

Republika Makedonija se hrabro izborila protiv obojene revolucije u maju 2015. godine, kada je desetine hiljada građana izašlo da javno podrži vladu. Manipulisanjem montiranim i ilegalno pribavljenim snimcima soroševska opozicija je pokušala da upregne najradikalnije prozapadne elemenate u masovni antivladin protest.

Nastajuća obojena revolucija – kojoj su se pridružili dobronamerni ali manipulisani pojedinci – pompezno je propala. Bio je to prvi put da mirni, demokratski otpor porazi ono što bi se u suprotnom smatralno knjiškim primerom uspešne smene režima. Nešto pre toga obaveštajne službe su takođe odigrale veliku ulogu u rasturanju albanskih terorista koji su se infiltrirali u Kumanovo i planirali da napadnu u trenucima dok zemlju potresaju masovni protesti opozicije.

Gotovo godinu dana kasnije, ponovo se pojavila ista pretnja obojene revolucije i hibridnog rata, doduše u nešto izmenjenoj formi i drugačijim domaćim i međunarodnim okolnostima. Bez obzira, unipolarna geopolitička igra ostaje ista.

POZADINA KRIZE

EU je diplomatski intervenisala u periodu posle neuspešnog izvođenja revolucije i dovela obe strane za pregovarački sto. Usledio je sporazum iz Pržina, koji garantuje učešće opozicije u budućoj vladi i ostavku premijera Nikole Gruevskog sto dana pre vanrednih izbora, do kada bi privremena vlada preuzela upravljanje zemljom. Kasnije je dogovoreno da će se izbori održati 24. aprila, a da će Gruevski podneti ostavku 15. januara.

Bukvalno sve ankete koje su do sada provedene na teritoriji cele Makedonije pokazuju da će vladajuća VMRO-DPMNE glatko pobediti. Neke čak predviđaju i da će osvojiti dve trećine ukupnih glasova. Očigledno je da je opozicija bila nasposobna da pretvori vreme koje su kupili do sledećih izbora (ili, ako želite, do sledećeg okidača za pokretanje obojene revolucije) u politički kapital i tako se barem približi „demokratskom“ preuzimanju vlasti.

Uplašen mogućnošću da izgubi na fer i poštenim izborima, koji bi bili priznati od EU i posmatrani na celom kontinentu, Zoran Zaev, lider opozicije, izneo je optužbe da glasačke liste nisu u punoj saglasnosti sa očekivanjima njegove partije i iznenada proglasio da će njegova stranka bojkotovati izbore. Ovo je Evropskoj uniji formalno vezalo ruke, budući da su Zaeva implicitno podržali i uložili mnogo napora i ugleda u postizanje objektivno nepotrebnog „kompromisa“ o održavanju vanrednih izbora, za koje nije ni bilo pravog povoda.

Uveren da nema nade za njega i njegovu kohortu da izvedu planirani „legalni puč“ na narednim izborima, Zaev se preventivno ponaša kao loš gubitnik i preti da zemlju odvede putem beznađa i da, uprkos željama svog biračkog tela, podrije stabilnost Makedonije. Naravno, on nije jedini koji ima takve mračne i osvetoljubive ambicije; njegovi strani sponzori su zapravo ti koji mu sugerišu šta treba da radi.

GEOPOLITIČKE IGRE

Makedonija je uvučena u hibridni rat – u kojem se istovremeno branila od obojene revolucije i albanskih terorista – najvećim delom zbog pragmatične vlade, koja je odbila da uvede sankcije Rusiji i nameravala da sarađuje sa njom na projektu Balkanskog (Turskog) toka. U ovom trenutku Balkanski tok je suspendovan, ali, u slučaju da turska opozicija nekako uspe da ukloni Erdogana iz predsedničke fotelje, taj ogromni infrastrukturni projekat će automatski biti revitalizovan.

Ipak, mogućnost ovog scenarija sama po sebi nije dovoljna za ulaganje u socijalnu infrastrukturu neophodnu za obaranje makedonske vlade. Neko bi na prvu loptu pomislio da posle suspenzije Balkanskog toka više neće biti potrebe za antivladinim pokretima u Makedoniji.

Međutim, jedna stvar se dogodila u periodu između prošlog i nastupajućeg hibridnog rata: Republika Makedonija je postala nezamenjivi partner Kine, koji može dosta da joj pomogne u izgradnji evropskog projekta „Jedan pojas, jedan put“. Prošlog novembra u Sudžou organizovan je poslednji samit Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (China – CEEC), četvrti od uspostavljanja tog formata 2012. godine. Peking namerava da izgradi brzu prugu između Budimpešte i Beograda, a očekuje se da se projekat produži do Skoplja i Pireja, jedne od najvećih evropskih luka koja već beleži veliki promet kineskih brodova.

Ovaj projekat simbolizuje Balkanski put svile, koji će omogućiti osvežavajući upliv multipolarnog uticaja pravo u srce Evrope. Međutim, nemoguće ga je ostvariti ukoliko se u Makedoniji, vitalnom geopolitičkom čvorištu, dogodi destabilizacija sirijskog ili ukrajinskog tipa. Ako se povede hibridni rat u ovoj malenoj, ali nesrazmerno važnoj zemlji, onda će Kina i ostatak multipolarnog sveta teško uspeti da oslobode Balkan i spasu ga od gušećeg zapadnog „institucionalizma“.

Jednostavno rečeno, u odsustvu alternativnog međunarodnog trgovinskog puta (što bi region postao u slučaju da se projekat uspešno realizuje), ceo Balkan bi bez sumnje nakon nekog vremena progutali NATO i EU, a Srbija i Republika Srpska bi najverovatnije – milom ili silom – kapitulirale u godinama nakon makedonske krize.

MENJANJE OKOLNOSTI

Postoje tri važna faktora koja su se promenila od maja 2015, od kojih jedan ide na ruku Makedoniji, dok druga dva ugrožavaju njenu stabilnost.

1. Jačanje multipolarnosti

Premijer Gruevski je uvek iskazivao nameru da se Makedonija pridruži EU i NATO, ali nije ometao mogućnost da pragmatično sarađuje sa Rusijom i Kinom. Odbijanje da postane marioneta poput crnogorskog premijera Đukanovića i želja da ostane neutralan u novom Hladnom ratu za Vašington su bili neprihvatljivi, pa je – suočen sa hibridnim ratom, koji mu je organizovan prošlog maja – na teži način morao da nauči koliko daleko su SAD spremne da idu u nameri da ga kazne.

Danas Gruevski i dalje zastupa prozapadne stavove da ne bi previše gurao prst u oko establišmentu koji pokušava da stvori unipolarni svetski poredak, ali nastavljanje infrastrukturne saradnje sa Kinom i ekonomski ugovori sa Rusijom svedoče da je još uvek ostao privržen multipolarnoj viziji.

Budući da nije odstupio od svojih principa nakon prvog „upozorenja“ koje su mu dale SAD, dobre su šanse da to neće uraditi ni drugi put, pa sa velikom verovatnoćom možemo pretpostaviti da će nakon izbora samo ubrzati makedonsku multipolarnu trajektoriju.

2. „Velika Albanija“

Iredentistička politika „Velike Albanije“ uvek je bila pretnja za Makedoniju iako je prošle godine većina Albanaca odbila da zagrize mamac.

Ali nakon toga je i Albanija pretrpela internu destabilizaciju kada su početkom decembra izbile nasilne antivladine demonstracije u Tirani. Vlast je, kao i uvek pre toga, potegla kartu albanskog nacionalizma kao odgovor na domaću krizu da bi u teškim vremenima fokus građanskog nezadovoljstva preusmerila sa antivladinih na iredentističke akcije.

Dovoljno je navesti primer 1997, kada je umalo izbila revolucija u Albaniji, na šta je vlada odgovorila maksimalizovnjem podrške albanskim teroristima u srpskoj provinciji Kosovo. Sledeći ovaj obrazac reagovanja, možemo predvideti da bi u Makedoniji nešto slično moglo da se dogodi za vreme opozicionog bojkota izbora. Ne bi im bilo prvi put, rekli smo da su teroristi iz Kumanova planirali da koordinišu svoje akcije sa delovanjem opozicije i prošle godine.

3. Infiltracija  „izbeglica“
Konačno, teritorijom Makedonije, zemlje koja je teško pogođena izbegličkom krizom, bez ikakvog nadzora je prošlo oko milion ljudi (polovina ukupne populacije zemlje). Budući da su neki od njih bez ikakve sumnje bili teroristi, postoji rizik da su se članovi ISIS i sličnih organizacija infiltrirali u zemlju da pripreme put za uspostavljanje „Balkanskog kalifata“. Dodajte tome i da je ISIS prošle godine objavio video u kojem preti regionu kao i da je makedonsku političku krizu bilo lako predvideti, i dobija se vrlo opasna situacija koju bi teroristi maskirani u „izbeglice“ mogli vrlo lako da iskoriste.

Prevod – Aleksandar Vujović

Izvor: Sputnjik Internacional