Према Френсису Фукујами, крај Хладног рата оставио је гомилу пропалих и ослабљених држава од Балкана до Кавказа, Блиског истока, Централне и Јужне Азије. Слабе и пропадајуће државе изазивају хуманитарне катастрофе, узрокују масовне имиграционе таласе, нападају суседе и скривају терористе. У такве државе Фукујама убраја: БиХ, Косово, Авганистан и Ирак.[1] Скривајући своје геополитичке интересе и циљеве иза приче о новом геополитичком и безбедносном поретку, свакако и борби против тероризма и уништења Ал каиде, САД су, по провереној матрици, у целом свету, покренуле ланац безакоња, кршења људских права, разарања и (у)кидања националних држава, уништавања монетарне суверености.

Истовремено, доктрина „преузимања“, која је осмишљена као одговор на нападе 2001. године, брзо је проширена тако да обухвати Ирак и друге такозване „одметничке државе“ које су претиле развојем оружја за масовно уништење. Свакако, превентивно деловање је потпуно оправдано у односу на терористе без држављанства који држе такво оружје, али баш на овом плану америчка политика доживела је неуспех. Она није уништила Ал каиду, како тврди председник Бајден, та политика је пригрлила ову терористичку организацију, искористила је против режима у Дамаску и против Исламске државе ИСИЛ, и наградила је поклоњеним регионом Идлиба, дeловима Дере и на Голанској висоравни.

Бројност и утицај војних формација Ал каиде попут: Џабхат ун Нусра и широке коалиције Хајат Тахрир ел Шам те јачање и заштита лажних невладиних и хуманитарних организација у БиХ, омогућило је јачање ове организације. Долазак талибана на власт у Авганистану и америчка оставштина у виду софистицираног оружја ојачаће радикални исламизам и терористичке организације у исламским земљама једнако као и водећу улогу Ал каиде. Свакако, постоји и намера да се Ал каида уведе у парламенте и владе, да легализује своје политичко деловање по угледу на Фатах, Хамас и Хезболах.

Реализација договора из Дохе

Свакако су трошкови спровођења америчке политике у Авганистану били један од разлога повлачења – били су превисоки и прелазили хиљаду милијарди долара.

САД су биле забринуте и глобалном реакцијом на исказивање војно-политичке и хегемонистичке моћи. Начин на који је америчка влада наступала и без одобрења Савета безбедности УН-а или НАТО-а настајала је из уверења да ће америчка моћ бити легитимисана успешном употребом. То је био образац за многе америчке иницијативе током Хладног рата, а на Балкану током 1990-их; тада је то било познато као „вођство“, а не „унилатерализам“. Наравно, видљиво је да су Американци  прецењивали ефикасности конвенционалне војне моћи у суочавању са слабим државама и ефикасно умреженим транснационалним организацијама које карактеришу међународну политику у том региону.

„Авганистански модел“ и матрица нужне интервенције због заштите „ширег интереса“ у јавности су оправдавали аргументе силе, уздигнуте изнад аргумента права. Ђаволско истрајавање на политици која је и у почетку представљала грешку обележило је америчко присуство у Авганистану. И данас, када Американци напуштају Авганистан, питање је исто: постоји ли, уопште, ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блиском истоку, а за који управо Америка, као предводник „Запада“, није одговорна?

Сви амерички председници који су пре доласка на власт проповедали наду, чували су војно-индустријски комплекс у највећој кондицији, продавали су оружје за масовно уништење људи и имовине диктаторским, недемократским, нељудским, најрепресивнијим режимима на свету. Америка је бомбардовала десетине земаља, док је предузимала или подржавала друге дестабилишуће војне акције широм Блиског истока. Истовремено, разарала је у континуитету Авганистан и упркос често пута најављеном „крају“ рата у тој земљи значајно америчко војно присуство остало је двадесет година да представља највећу претњу миру у целом региону. Ракетни пројектили, испаљени са земље или из ваздуха, из авиона, хеликоптера или беспилотних летелица, активно су убијали цивиле Авганистана. Кршење међународног права постало је правило америчке спољне политике уз стална настојања да улогу Уједињених нација замијени НАТО, те да улогу НАТО-а преузму САД, па да је повремено доделе Британији, а понекад Немачкој. Ипак, после двадесет година окупације и разарања, привидно наврат-нанос, Американци одлазе из Авганистана.

Амерички војници непосредно по слетању авиона из Авганистана на аеродром у Њујорку, 10. децембар 2020. – Фото: John Moore/Getty Images

Ипак, начин на који се повлаче баш као и начин на који талибани преузимају власт у Авганистану, готово без борбе, сведочи да једино амерички партнери, који су под окриљем НАТО трупа „нешто безбедносно и одбрамбено“ радили у тој земљи, не знају шта се тачно дешава. А дешава се реализација договора Трампове администрације и талибана из Дохе.[2]

У суштини, тај споразум, постигнут у децембру 2020. године, у формалном смислу јесте споразум између проамеричке владе у Кабулу и талибана постигнут након вишемесечних преговора, и декларативно је замишљао другачији сценарио „националног помрења“ и окончања рата. Најважнија тековина овог споразумевања за Американце била је куповина мира за себе и своје грађане, безбедносне гаранције у земљи и свету. И, наравно, талибани су схватили поруку, па су одлучно ушли у Кабул.

Практични резултат ових преговора је евидентан[3]: талибани добијају сву власт у Авганистану, готово без борбе и без великих жртава. Али то није било све: талибани гарантују „мир са САД“, а заузврат додатно добијају укидање санкција и могућност да управљају обновом земље, те да кроз тај процес изграде финансијски монопол и створе нове, пословне елите у земљи из својих редова. Практично – и то је сада очигледно – талибани су захтевали и добили крај стране окупације и укидање свих санкција.

Лоша геополитичка процена

Током овог рата, који су Американци покренули после 11. септембра 2001. године, изгинуло је око милион Авганистанаца, углавном цивила, и око 10.000 америчких војника, мада ће ове бројке бити значајно умањене захваљујући подацима о великом броју рањених, чија накнадна смрт није део статистике смртности. Према подацма УН-а, најмање тридесет цивила је убијено или рањено у посљедња три месеца прошле године, док су трајали преговори и постигнут споразум. Чињеница је да се америчка инвазија уопште није обазирала на наслеђе авганистанског грађанског рата који је почео још 1978. године, али није ни извршила процену геополитичког простора и авганистанског окружења, као отежавајућег елемента у рату.

Авганистан је континентална држава, без излаза на море. На западу се граничи с Ираном, на северу с Туркменистаном, Узбекистаном и Таџикистаном, на крајњем истоку с Кином, а на истоку и југу с Пакистаном. Као и у случају америчке војне интервенције у Ираку и интервенција у Авганистану имала је као главни циљ стратешко деловање везано за Иран и стварање услова за напад на њега са више страна: из Ирака, Авганистана и Персијског залива. После рушења Садама Хусеина и сунитске владе у Багдаду „Американци су открили“ да више од две трећине становника Ирака чине шиити одани Ирану. Могућност напада на Иран, са шиитском владом у Багдаду, од почетка је била немогућа мисија.

Исти случај лоше геополитичке процене десио се на примеру Авганистана.

Чињеница да је највећом дужином границе везан за нуклеарну силу Пакистан, чије службе су 1994. године формирале „Талибански покрет“ и подржавале га све време, углавном је била потцењена. Практично је Пакистан, користећи талибане, водио стварни рат против америчке окупације и у њему победио, а истовремено успио да сачува и партнерство са САД.

Свакако, и широки гранични појас према руској геополитичкој сфери (Узбекистан, Таџикистан и Туркменистан), уз податак да Таџика има нешто више у Авганистану него у матичној држави, Таџикистану, и да чине 27 одсто становништва Авганистана, омогућавало је Русији да не буде пасивни посматрач сукоба или процеса у свом окружењу, и да уз почетну подршку америчкој окупацији заштити своје интересе. На крају и да на време успостави комуникацију и одређену сарадњу са талибанима.

Не треба занемарити ни границу са регионално моћним и заинтересованим Ираном, који се још пре десетак година активно укључио у рат сарадњом са талибанским вођама. Свакако је важан и уски гранични појас између Таџикистана и Пакистана који повезује Авганистан са Кином, стварајући великој и моћној суперсили могућност да пројектује свој „Пут свиле“ краћим путем преко Авганистана.

Кинески државни саветник и министар спољних послова Ванг Ји током састанка са мулом Абдулом Ганијем Барадаром, политичким лидером авганистанских талибана, Тјанђин, 28. јул 2021. – Фото: Li Ran/Xinhua via Reuters

Све је просто говорило да рат у том окружењу Американци не могу добити.

И тај згуснути календар америчких операција и активности у вези са Авганистаном говори колико је то питање битно и колико је потцењена улога Пакистана у овом рату. Података ради:

– Године 2010. у Пакистану је ЦИА „ухапсила“, тј. заробила Абдула Ганија Барадара, заменика главног вође Муџахединске шуре и талибанског вође муле Мухамеда Омара.[4] Барадар је у америчким затворима остао до 2018. године, када практично он покреће преговоре у Дохи.[5]
– Године 2011. у Пакистану је америчка влада организовала убиство Осаме бин Ладена, кључног сарадника талибана, шефа Ал каиде.[6]
– Године 2013. у болници у Пакистану умире отровани вођа свих муџахедина и талибана, мула Мухамед Омар.[7]
– Године 2016. у Пакистану, у близини границе са Авганистаном, убијен је мула Мохамед Ахтар Мансур, наследник муле Омара.[8] Овај догађај званични немачки медији интерпретираће као унутрашњи сукоб и обрачун у врху талибанског покрета.[9]
– Године 2018. ослобођен је мула Абдул Гани Барадар и постаје део преговарачког процеса у Дохи, који је водио главни преговарач талибана Шер Мохамед Абас Станикзаи.

Мулу Мансура је након погибије заменио Мавлави Хибатула Акунџада, који је и данас на челу талибана. Познат као „вођа верника“, исламски правни стручњак врховни је талибански вођа који одлучује о политичким, верским и војним питањима групе. Његови сарадници у вођењу покрета су: мула Мохамед Јакуб, син оснивача талибана муле Омара, који надзире војне операције групе, а према извештајима локалних медија налази се у Авганистану. Био је предложен за главног вођу након сукоба различитих фракција унутар талибана. Но, ставио је Акунџаду испред себе јер је сматрао да му недостаје искуства на бојном пољу и да је премлад, рекао је талибански командант на састанку на којем је изабран Мансуров наследник.

Ту је и Сираџудин Хакани, син истакнутог команданта муџахедина Џалалудина Хаканија, и он води Хакани мрежу, слабо организовану групу која надгледа финансијску и војну имовину талибана преко пакистанско-авганистанске границе.

Један од суоснивача талибана је и мула Абдул Гани Барадар, који сада води политичко одељење талибана и део је преговарачког тима групе у Дохи. Барадар је, према извештајима, био један од један од команданата којем је мула Омар највише веровао.

Практично се та мала група лидера ухватила укоштац са највећом светском силом САД и најснажнијом војно-политичком организацијом у историји људског рода, какав је НАТО савез. Али америчка процена прилика и услова ратовања била је очигледно неадекватна и прилично површна.

Повлачење америчке војске из Авганистана (илустрација) – Фото: : AP Photo/Sidiqullah Khan/Verified UGC via AP

Хронологија трагедије

Истина је да ће у разматрању општих прилика, које претходе уласку Сједињених Америчких Држава у живи песак авганистанског безизлаза, сви аналитичари кренути од 1979. године, када СССР покреће инвазију на Авганистан након сукоба који су ипак започели нешто раније, државним ударима – прво Мохамеда Дауда Кана 1973. године, а касније и комунистичке Народне демократске партије Авганистана у Саур револуцији, у априлу 1978. године, што је догађај који се узима као почетак грађанског рата у Авганистану.

Велики унутрашњи проблеми, који су били евидентни, манифестовали су се жестоким сукобом комунистичких идеологија и структура са исламистичким. Због фракционаштва Партије и све слабијег утицаја на терену СССР се одлучује на инвазију којом би се учврстило „Парчам“ крило Партије, под вођством Бабрака Кармала. Пораст незадовољства радом Партије привлачио је неистомишљенике у све јаче исламистичке покрете.

СССР се на Божић 1979. године одлучује на рискантну војну интервенцију, чији ће обим стално расти због немогућности успостављања мира у земљи. Након међународних притисака, учесталих напада муџахедина (тренираних од стране САД) те губитка од око 15.000 војника, СССР се повлачи десет година касније, 1989. године. Након совјетског повлачења муџахедини руше с власти авганистанског комунистичког предедника Наџибулаха и освајају Кабул. Уз одређене компромисе, вође муџахедина, Узбекистанац Абдул Рашид Достум и Таџикистанац Ахмад Шах Масуд, 1992. године постављају Бурханудина Рабанија за председника земље.

И практично након тога, 1994. године, на друштвеној и војно-политичкој сцени појављују се талибани, дотад непозната фракција муџахедина која себе идентификује као „верске ученике“. Они убрзо започињу своје ширење из суседног Пакистана у смеру Кабула чиме се наставља авганистански грађански рат. Талибани, што значи „студенти“ на паштунском језику, били су одлучни у спровођењу шеријата. Организовали су јавна погубљења осуђених за убиство или прељубу и ампутације руку за све проглашене кривим за крађу. Мушкарци су морали да пуштају браду, а жене да носе бурку која покрива цело тело.

Захваљујући сукобу између самих бивших антисовјетских муџахедина, талибани освајају Кабул у септембру 1996. године. Рабани, Масуд и Достум повлаче се на север у тзв. Северни савез, противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара. Наставком талибанске офанзиве овом савезу је крајем 1990-их остао само мали, северни дио Авганистана. Дана 9. септембра 2001. проталибански бомбаши самоубице убијају вођу Северног савеза Ахмада Шаха Масуда, док су два дана касније почињени напади на САД, 11. септембра.

Сједињене Америчке Државе 7. октобра 2001. године, као одговор на терористичке нападе од 11. септембра, покрећу тзв. Рат против тероризма, ваздушним ударима на циљеве талибанског режима и логоре за обуку Ал каиде, глобалне терористичке мреже под вођством Осаме бин Ладена. Уз помоћ још увек присутног Северног савеза, Американци успевају срушити талибански режим и истерати већину водећих екстремиста из земље. Преживели талибани и екстремисти беже у планине на југу земље и покрећу герилски рат.

Након талибанског повлачења у герилу држава долази под окупацију САД и међународних снага ISAF-а. Било је много напада талибана на Кабул, а у септембру 2012. године извршили су акцију на НАТО камп „Бастион“. Под притиском, Американци укључују чланове Северног савеза у нову авганистанску војску, а нови председник постаје Хамид Карзаи, небитни комерцијални директор једне нафтне компаније у Тексасу, у чијем власништву учествује и амерички председник Џорџ Буш.

Након свргавања са власти, талибани су наставили герлиски рат против владе коју подржава Запад и снаге предвођене САД. Разговори са САД започели су 2018. године, а у фебруару 2020. године постигнут је мировни споразум којим САД прихватају обавезу да повуку трупе у замену за властиту безбедност. И та прича се коначно завршила опасном паралелом из деведесетих година, када су најважније авганистанске вође и ветерани рата кренули пут Балкана и дошли у Босну.

Авганистанци у близини америчког транспортног авиона на аеродрому у Кабулу, 16. август 2021. – Фото: AP Photo/Shekib Rahmani

Поход на Европу

Познати „ослободилац Кабула“, „Риђобради“, Шејх Абдел Азиз „Барбароса“ долази у Травник и Зеницу, и организује прве муџахединске јединице (Одред Ел муџахидин, Зубејрову групу, Групу из Рубеа, те Лондонску, Алжирску и Египатску групу) уз помоћ тадашњег травничког муфтије Нусрета еф. Абдибеговића који је и данас врло утицајан у Исламској заједници БиХ и налази се на новој дужности муфтије бањалучког. Хиљаде авганистанских ветерана добило је држављанство БиХ, а један од најутицајнијх ратника из рата против војске Совјетског Савеза, рођени Пакистанац, Халид Шеик Мухамед, постаће држављанин БиХ и главни организатор напада на Сједињене Америчке Државе 11. септембра.

Након што је ухапшен у Пакистану, у фебруару 2002. године, пребачен је у војну базу Гвантанамо, где се још увек налази. Оно што подсећа на то време везано за заустављање рата у Авганистану јесте и чињеница да од прошле године, у огромном броју, стижу у БиХ Авганистанци и Пакистанци, и да се већ сада помиње број од 12.000 бивших војника. Истовремено се најављује долазак 5.000 Авганистанаца на Косово, те распоређивање у Македонији, Албанији и Турској, што мора изазивати забринутост.

Време је да се погледа истини у очи: то што су Американци пре двадесет година умарширали бесно и непромишљено ипак не значи да сада „беже кући“ без озбиљног плана и стратешких процена. Ти планови и процене су били видљиви још прошле године, док су трајали преговори у Катару/Дохи, али и док су се водили тајни, билатерални преговори између америчке владе и Владе Пакистана, као главног покровитеља талибанског покрета. Привидно избеглички талас Авганистанаца и Пакистснаца, талибана и џихадиста Исламске државе и Ал каиде, кренуо је према Европи.

Очито је Европа место и фронт на коме ће пси авганистанског рата наставити свој џихадистички поход. Размештање америчких „лојалиста“ већ сада је јавна политика Бајденове администрације. Изјава одлазеће Ангеле Меркел, пуна беса и разочарења, узрокована је одсуством правовремених информација и чињеницом да Европска унија нема формиран јединствен одбрамбени и безбедносни систем како би се озбиљно супротставила будућем удару на мир, животе и имовину својих грађана.

Зато је договор империјалне силе у опадању, као сто су САД, са радикалним исламистичким групама, организацијама и државама вишеструко опасан и упозоравајући. То није први пут, али може бити крвава ноћна мора за цели европски континент и све грађане Европске уније и Балкана, који се кроз идеју „мини-Шенгена“ „отвара“ према југу, у политичком предсобљу, без озбиљнијих изгледа да буде дио Уније европских земаља и народа.

Поставља се логично питање: да ли Авганистан представља крај америчког интервенционизма или је тек најава нових акција по већ створеним плановима очувања америчке моћи и утицаја у свијету?

Одговор је јасан – „дубока држава“ у САД се не предаје.

___________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] https://www.vreme.com/cms/view.php?id=454078

[2] https://www.aa.com.tr/ba/svijet/talibani-potvrdili-da-mirovni-pregovori-s-afganistanskim-timom-po%C4%8Dinju-u-subotu/1969671

[3] https://balkans.aljazeera.net/news/world/2019/8/12/talibani-pregovori-sa-sad-om-u-dohi-su-zavrsili

[4] https://dnevnik.hr/amp/vijesti/svijet/uhicen-talibanski-zapovjednik.html

[5] https://www.bbc.com/news/world-asia-20582286

[6] https://www.dw.com/bs/ubijen-osama-bin-laden/a-15043307

[7] https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Mohammed_Omar

[8] https://thediplomat.com/tag/mullah-akhtar-mansour-death/

[9] https://amp.dw.com/bs/afganistanski-talibani-bez-vo%C4%91e/a-18892595


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Повратак Исламског Емирата Авганистан

* Обавезна поља