Pravo naroda na samoopredeljenje i BiH kao propala država

Kako je BiH postala „propala država”

Svakom objektivnom posmatraču je jasno da Bosna i Hercegovina ima sve odlike „propale države” (eng. failed state). Centralna vlast na nivou BiH je nefunkcionalna i nesposobna da vrši dodeljene funkcije. Najteže posledice zbog ovakvog stanja su u socijalno-ekonomskoj i bezbedonosnoj sferi.

Ekonomska kriza je sve dublja, a socijalno raslojavanje u zemlji sve oštrije. Pri tome, Republika Srpska, kao entitet sa stabilnijim sistemom javnih finansija u odnosu na Federaciju BiH (muslimansko-hrvatska), trpi značajnu štetu zbog toga što finansira skupu, glomaznu i neefikasnu centralnu administraciju u Sarajevu.

Centralna vlast ove „propale države” je istovremeno nesposobna da osigura bezbednost i suzbije organizovanu aktivnost vehabija, koje su pretvorile Federaciju BiH (muslimansko-hrvatska federacija) u bazu za izvoz islamskog verskog terorizma u druge delove Balkana i Evrope. Imajući to u vidu, postavlja se pitanje zašto bi Republika Srpska, odnosno njeni poreski obveznici, finansirali ovakvu centralnu vlast u Sarajevu, koja, bilo svojom nesposobnošću, bilo nepsrednom povezanošću sa vehabizmom, predstavlja pretnju za bezbednost građana Republike Srpske.

Ako smo zaključili da BiH, zbog sadašnjeg modela organizacije vlasti, ima sva obeležja „propale države”, postavlja se pitanje uzroka i odgovornosti za takvo stanje, kao i načina da se ono prevaziđe.

Dejtonski mirovni sporazum od 1995. godine je sa aspekta unutrašnjeg prava formirao jednu potpuno novu državu Bosnu i Hercegovinu, koja je sa Republikom BiH, koja je 1992. godine bila primljena u UN jedino sačuvala međunarodnopravni kontinuitet. Ovo je doslovce konstatovano i u čl. 1. Ustava BiH, koji kao aneks 4 čini sastavni deo Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Naime, dejtonsku Bosnu i Hercegovinu su jednim mirovnim sporazumom formirale zaraćene strane Republika Srpska i Federacija BiH, uz posredovanje drugih potpisnika osnovnog teksta Sporazuma u svojstvu jemaca i svedoka: SRJ, Hrvatska, EU, Francuska, Nemačka, Rusija, SAD i Velika Britanija. Ovlaćeni predstavnik Republike Srpske je potpisao sve anekse Dejtonskog mirovnog sporazuma, uključujući i aneks u kome se nalazi Ustav BiH, dok je osnovni tekst Dejtonskog mirovnog sporazuma na osnovu specijalnog ovlašćenja datog od strane RS potpisao predstavnik SRJ, Slobodan Milošević. Pošto u pravu važi kao osnovni princip pravilo da „niko ne može na drugog preneti više prava nego što sam ima”, Republika Srpska je jednim specijalnim punomoćjem na SRJ prenela pravo zakučivanja međunarodnog mirovnog ugovora kada je u pitanju osnovni deo dejtonskog sporazuma, dok je kod potpisivanja njegovih aneksa neposredno konzumirala ovo pravo.

Priznajući joj pravo da bude strana kod zaključivanja jednog međunarodnog mirovnog sporazuma, velike sile su Republici Srpskoj, zapravo, priznale dva ključna atributa spoljne suverenosti: pravo na vođenje rata (ius beli gerendi) i pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora (ius contrahendi). Pošto je Republika Srpska kao ugovorna strau kome je sadržan Ustav BiH, njoj je time priznato i pravo na ustavotvorstvo kao osnovno obeležje unutrašnje suverenosti. Priznajući joj jednim međunarodnim ugovorom osnovne atribute suverenosti, velike sile su Republici Srpskoj, zapravo, priznale svojstvo države.

Kada dve zaraćene države međunarodnim mirovnim sporazumom formiraju jednu zajednicu, ta zajednica nije ništa drugo nego konfederacija. O konfederalnom karakteru dejtonske BiH govore i nadležnosti centralnog nivoa vlasti koje su predviđene ovim Dejtonskim sporazumom. Entiteti su kao države punog kapaciteta na nivo BiH Dejtonskim mirovnim ugovorom preneli poslove spoljne politike, spoljne trgovine, carinsku politiku i monetarnu politiku. Sve drugo, a posebno osnovne instrumente države – vojsku, policiju, pravosuđe i poreze, entiteti – RS i FBiH – u potpunosti su zadržali za sebe.

Tokom implementacije Dejtonskog mirovnog sporazuma, Visoki predstavnik je izvršio nasilje nad ovakvim konfederalnim ustavnim ustrojstvom BiH, a samim tim i nad jednim međunarodnim ugovorom i nad voljom strana potpisnica Dejtonskog ugovora. Uz, podršku NATO pakta, pod formalnom firmom EUFOR-a, Visoki predstavnik je otimao nadležnosti Republike Srpske i prenosio ih na nivo BiH. Tako je BiH dobila vojsku, poreze, sudstvo.

Plan je bio da se u prvoj fazi konfederalno uređenje nasiljem Visokog predstavnika pretvori u federalno, a da se Republici Srpskoj, kao državi srpskog naroda, oduzme što više nacionalnih atributa; u drugoj fazi, tzv. Dejtona 2, došlo bi do dalje centralizacije i, naročito, nove teritorijalne reorganizacije BiH, koju bi činilo više etnički bezličnih regiona. Pošto iz nasilja ne može da se rodi legitiman, pravičan i funkcionalan pravni poredak, današnje antidejtonsko ustrojstvo BiH je nužno nelegitimno i nefunkcionalno. Dakle, glavni krivac za nefunkcionalnost BiH je međunarodni protektorat oličen u Visokom predstavniku. Pošto je jedan nedemokratski organ uzurpirao suverenu vlast, u ovom slučaju Visoki predstavnik, onda je to krunski dokaz da BiH spada u red «propalih država» (failed state).

Izlaz iz ovakve situacije može biti dvojak: ili će biti ukinut međunarodni protektorat i ponovo uspostavljeno izvorno dejtonsko konfederalno uređenje BiH, oko koga su se 1995. godine saglasile države-ugovornice, RS i FBiH, ili će srpski narod u Republici Srpskoj iskoristi svoje pravo na samoopredeljenje uključujući i otcepljenje, zbog tiranije koja se vrši nad pravima RS zagarantovanim aneksom 4 Dejtonskog međunarodnog ugovora.

Značaj budućih opštih izbora u BiH

Budući opšti izbori u BiH mogli bi da budu ključni za opstanak Republike Srpske. Znajući da je sadašnje uređenje BiH uspostavljeno nasiljem Visokog predstavnika neodrživo i sa stanovišta legitimiteta i sa stanovišta funkcionalnosti, EU i SAD žele da obezbede srpsku podršku, odnosno legitimitet u Republici Srpskoj ovakvom uređenju vlasti u BiH. Ali što je još značajnije, da obezbede podršku Srba, odnosno srpskih partija za dalju centralizaciju BiH, koja se pod vidom zalaganja za bolju „funkcionalnost” centralne vlasti zahteva od strane Brisela i Vašingtona, kao uslov za članstvo BiH u EU i NATO. Jer, EU i NATO znaju da srpsku državnost na teritoriji BiH mogu uspešno likvidirati za sva vremena samo ukoliko BiH bude inkorporirana u EU i NATO. Centralizacija BiH je uslov da se aktivnije krene u realizaciju pristupnih pregovora sa EU i u aktiviranje već zaključenog Akcionog plana za članstvo BiH u NATO.

Svi postupci govore o tome da je Zapad u Savezu za promjene našao trojanskog konja, koji bi posle dugogodišnjeg odsustva iz vlasti na nivou RS pristao na dodatno umanjenje nadležnosti RS. Iskustvo sa bivšim radikalima na čelu sa A. Vučićem, koji su danas postali najveće pobornici pristupanja Srbije EU i priznanja tzv. republike Kosovo, govori u prilog toga da se u Republici Srpskoj od SDS, koji je okosnica opozicionog Saveza za promjene, može očekivati da bude najkooperativniji prema Briselu i Vašingtonu. Otuda nacionalna i državna mudrost nalažu da se M. Dodik i njegova stranka podrže od strane srpskih patriota na sledećim izborima. Jer, M. Dodik je svoj ne samo politički opstanak u jednoj de facto okupiranoj zemlji, vezao za odbranu samostalnosti Republike Srpske i njenih institucija.

Da bi Dodik pobedio na budućim izborima, on mora da bude itekako svestan svih svojih slabih političkih tačaka. To su, u prvom redu: nezavidna ekonomska situacija, pre svega u istočnom delu RS, višegodišnje vršenje vlasti, posebno u zapadnom delu RS, korupcija, mali obim investicija, „umor” dela stanovništva od patriotizma i kao najvažnije, mala mogućnost da ga Aleksandar Vučić, kao predsednik Srbije javno i izričito podrži pred izbore. Glavna prednost Dodika je u tome što ni jedan član Saveza za promjene nema autoritet u narodu u Republici Srpskoj koji je ravan njegovom. Jedini ozbiljan takmac Dodiku bi mogao da bude Mladen Ivanić, pod uslovom da Vučić ne podrži izričito Dodika i da opozicija kapitalizuje svoju dobit u predizbornoj kampanji u još nekom elementu.

Posebna pažnja vlasti u Republici Srpskoj mora da bude usmerena ka pravovremenom i efikasnom sprečavanju bilo kakvih uličnih nemira u slučaju da izborna pobeda Dodika i njegove koalicije bude tesna. Dodiku bi za izbornu pobedu trebali novi ljudi i nove stranke-saveznici. Krajnje je vreme da se razmišlja o formiranju nove kadrovske garniture koja bi nastavila politiku odbrane i unapređenja državnosti RS i koja bi u budućnosti omogućila miran transfer vlasti u Republici Srpskoj.

Perspektive odnosa Srbije i Republike Srpske

Što se perspektiva odnosa između zvaničnog Beograda i Banja Luke tiče, oni će umnogome zavistiti od tempa procesa pridruživanja Srbije EU. Kao što Vučićeva verbalna zaklinjanja da Srbija nikada neće uvesti sankcije Rusiji i da neće raskinuti Sporazum o slobodnoj trgovini, malo znače u odnosu na jasne pravne obaveze Srbije iz SSP da harmonizije svoju spoljnu i carinsku politiku sa EU. Tako i zaklinjanja da će Beograd braniti interese RS ne znače ništa u odnosu na obavezu Srbije da u procesu regionalne saradnje, kao uslovu broj jedan u pristupnim pregovorima, pomogne u uspostavljanju „funkcionalnog”, a zapravo centralizovanog uređenja u BiH.

Ukoliko Srbija potpuno ne prekine pristupne pregovore sa EU, doći će momenat u kome će Brisel tražiti od zvaničnog Beograda da izvrši pritisak na RS da pristane na centralizaciju BiH. Svojevrsni simbol politike pritiska Beograda na Banja Luku da odustane od odbrane svoje državnosti bilo je odsustvo predsednika Vučića sa proslave Dana Republike Srpske. Drugi oblik takvog pritiska bilo bi odsustvo Vučićeve podrške Miloradu Dodiku u ovogodišnjim izborima. Jednom rečju, ukoliko ostane u procesu pridruživanja EU, Srbija će, nezavisno od unutrašnjih afiniteta njenih zvaničnika, morati da izabere EU umesto Kosova i Metohije i Republike Srpske.

Odnos Rusije i Republike Srpske

Naravno da Balkan, pa i BiH, odnosno RS, ne mogu za Rusiju da imaju onaj značaj koji za nju ima Ukrajina i Zakavkazje. Međutim, ukoliko Rusija želi da bude ne samo regionalna, već i svetska sila, onda je Balkan idealno mesto na svetskoj šahovskoj tabli za potvrđivanje prestiža globalne sile. Uloga Balkana postaje još značajnija u sadašnjim uslovima kada se Rusija suočava sa formiranjem jednog agresivnog, militantno-konzervativnog antiruskog saveza-država na prostoru tzv. Intermariuma, pod vrhovnim pokroviteljstvom NATO. Srpski etnički prostor u Srbiji i RS razbijaju jedinstvo, odnosno sprečavaju potpunu konsolidaciju antiruskog Intermariuma. Pri čemu je istorija pokazala da Rusi neamaju vernije saveznike od Srba.

Potezi zvanične Moskve na Balkanu ne govore u prilog tome da Rusija ima jasnu strategiju za Balkan, a posebno za Srbiju i RS. Pri tome, ona u pogledu saradnje pravi fatalnu grešku time što je zasniva na saradnji sa pojedincima na vlasti, a ne sa trajnim državnim i društvenim strukturama i pripadnicima nacionalne elite. Ovakva saradnja se pravda poštovanjem principa ne mešanja u unutrašnje stvari država. Najopasnija posledica ovakavog pristupa se ogleda u tome što se u ulozi jemaca bilateralne srpsko-ruske saradnje javljaju promenljive političke elite na vlasti, koje su uz to u balkanskim uslovima često korumpirane, što rusku zvaničnu podršku ovim pojedincima na vlasti čini predmetom osude od strane jednog dela društva. Da bi Kremlj mogao da, s jedne strane poštuje princip ne mešanja u untrašnje stvari drugih država, a s druge strane obezbedi sigurnu i trajnu saradnju sa Srbijom i RS, on mora da uvek podržava određene principe, koji su u nacionalnom interesu kako srpskog, tako i ruskog naroda, a nikako konkretne ličnosti.

Stepen i način prisustva Rusije u Republici Srpskoj govori u prilog tome da Moskva nema jasnu strategiju kada je u pitanju trajno prisustvu u Republici Srpskoj. Opstanak RS zavisi, pre svega, od novih ruskih prvivrednih investicija, od ruskog prisustva u drštvenom životu, u sferi medija, obrazovanja, kulture. Svega toga na žalost još uvek nema. U trenutku kada NATO planira izgradnju baze u Brčkom, koja bi presekla teritoriju RS, ruski uticaj u RS ne sme da ostane samo na prijemima Dodika u Kremlju. Posebno što ovo drugo nije dovoljno za njegov izborni uspeh. Ukoliko, pak, ovaj balkanski suverenista i prijatelj Moskve bude izgubio na izborima, biće to snažan šmar ruskoj moći na Balkanu.

Pri tom, Rusija ne sme da bude zastupnik i zatočenik ličnih političkih ambicija srpskih lidera, posebno ne nerealinih, već odlučni i uporni branilac određenih međunarodnopravnih principa, sopstvenih nacionalnih interesa, kao i nacionalnih interesa svojih saveznika, u ovom slučaju srpskog naroda. Sledstveno, u  BiH to je povratak konfederalnog izvornog dejtonskog uređenja i ukidanje međunarodnog protektorata, čime se, s jedne strane, čuva teritorijalna celovitost BiH, a s druge strane, obezbeđuje državnost Republike Srpske kao izraza prava srpskog naroda u BiH na samoopredeljenje.

Funkcionalnost centralne vlasti na nivou BiH se ne može i ne sme obezbeđivati na uštrb legitimiteta, jer se tako uspostavlja tiranija, koja je uvek kratkog veka i koja može zapaliti ceo Balkan. BiH može da bude funkcionalna samo ukoliko je uređena na dejtonskim principima, jer iza ovih principa stoji volja nekadašnjih zaraćenih strana, koje su se na ovim minimalnim principima saglasile da zaključe mir i stvore jednu konfederalnu zajednicu. S tim u vezi, Rusija mora da bude glasni i uporni branilac ključnih pravnih principa, naročito principa legitimiteta vlasti, odnosno prava svakog slobodnog naroda da se povinuje samo onoj vlasti koja je izraz volje naroda kao nosioca suverenosti. Protivno principu legitimiteta, srpski narod u okvirima Bosni i Hercegovini je od 1995. godine izložen tiraniji od Visokog predstavnika. Sledstveno, Rusija mora da se izbori za ukidanje Visokog predstavnika u BiH, jer je 23 godine posle završenog rata i zaključenog Dejtonskog mirovnog sporazuma iscrpljen smisao postojanja ove ustanove.

Tiraniji stranaca u BiH mora doći kraj ili će nestati sama BiH. Sada postoji opasnost da se ogoljena tiranija stranaca zameniti fingiranim, odnosno obrnutim legitimitetom, gde će vlast u Republici Srpskoj vršiti oni koji umesto podrške srpskog naroda u Republici Srpskoj, uživaju podršku zapadnih ambasada i centralističko-muslimanskih struktura u Sarajevu.

Tekst predstavlja širu verziju intervjua za ruski portal Ruska narodna linija od 3. februara 2018. godine

Izvor: Analitički forum