Pred susret Putina i Trampa

Svetska štampa je puna buke povodom susreta između Putina i Trampa koji će se 15. jula odigrati u Beču (28. juna je odlučeno da sastanak ipak bude održan u Helsinkiju 16. jula; prim. prev.). Kremlj nije ni potvrdio ni porekao da će ovog sastanka uopšte biti (u međuvremenu je potvrđeno; prim. prev.), ali diplomate sa obe strane navodno usaglašavaju svoje pozicije.

Petnaesti jul je datum koji nije zgodan za ruskog predsednika. Tog dana će se u 18 časova dogoditi zatvaranje svetskog prvenstva u fudbalu, čemu će predsednik Rusije morati da prisustvuje. Naravno, moguće je rano odleteti u Beč, razgovarati sa Trampom pre podneva i biti natrag u Moskvi do 18h. Ali zašto učiniti sve tako napetim? Posebno što bi Amerikanci mogli namerno da prolongiraju sastanak. U svakom slučaju, teško je računati na bilo kakav dogovor. No, ako Putin bude kasnio na zatvaranje svetskog prvenstva zbog sastanka sa Trampom to će istaći značaj događaja zbog kog su svi drugi veliki poslovi odloženi.

Sa svoje strane, Tramp će moći da dođe u Beč bez ikakve žurbe nakon NATO samita koji će se 11. i 12. jula odvijati u Briselu. Čak će imati vremena i za nekoliko bilateralnih sastanaka sa svojim saveznicima nakon samita. Ako do sastanka sa Putinom zaista mora da dođe, onda bi, kako se drskim Jenkijima ne bi dala nikakva suvišna taktička ili informaciona prednost, bilo logičnije da se isti pomeri za 14. ili 16. jul (ovaj drugi datum je kasnije potvrđen kao dan sastanka – prim. prev.). Na kraju krajeva, ako Amerikanci ne mogu da sastanče u tim danima, Rusija može još da čeka – nema razloga za žurbu. Pozicija Vašingtona je postala slabija, pa čak i ako Rusija bude morala da se sastaje sa sledećim američkim predsednikom, to će samo biti još bolje za Moskvu.

Čitav tok događaja koji su prethodili aktuelnim glasinama o hitnim pripremama za sastanak između dvojice lidera svedoči da je za Amerikance odluka o susretu dva predsednika doneta na silu. Valja podsetiti se da je Tramp prvobitno izjavio da je spreman da primi Putina u Vašingtonu. Pravilo je da novoizabrani šef države poseti iskusnijeg kolegu. Ali Amerikanci su se navikli na to da svi smatraju za čast da dođu i poklone im se. Zaista, da je Putin otišao u posetu u Vašington, Amerika bi mogla na simboličnom nivou da pokaže svojim saveznicima da se njihova superiornost u svetskoj politici ne dovodi u pitanje. Čak i lideri koji im se suprotstavljaju dolaze u Vašington kako bi postigli sporazum o miru.

Putin je ignorisao Trampove nagoveštaje. Nakon toga se retorika Vašingtona oštro promenila i američki zvaničnici su počeli da govore da ne može biti bilo kakvih sastanaka najvišeg nivoa dok Rusija ne učini ustupke u Siriji i Ukrajini. U poslednjem mesecu je Vašington ponovo promenio narativ. Sada je otkriveno da se Tramp već godinu dana budi sa pitanjem: ,,Kada će se moj susret sa Putinom dogoditi?“ Ali je vešta okolina varala predsednika punog poverenja i bojkotovala njegove instrukcije. No, Tramp je sada navodno uzeo stvar u svoje ruke pa će se susret dogoditi vrlo uskoro. Potom je sve dopunjeno polu-potvrđenim, makar ne demantovanim, glasinama o pripremama za istorijski bilateralni susret u Beču.

Zapravo je Rusija izvojevala diplomatsku pobedu ne samo pre sastanka, nego i bez obzira na isti. Godinu i po dana SAD pokušavaju da nametnu susret sa pozicija sile: u Vašingtonu i pod preliminarnim uslovima. A sada se radi o pripremama sastanka na neutralnoj platformi i bez ikakvih uslova. Vašington je ustuknuo na svim poljima.

Međutim, to ne znači da će se sastanak sigurno dogoditi. Prvo, Kremlj nema nedvosmisleno uverenje da je vredno pristajati na pregovore, znajući unapred da neće biti kompromisnih rešenja, da će SAD i dalje pokušavati da proguraju svoju agendu i da će Vašington sigurno koristiti samu činjenicu da je do pregovora došlo za jačanje svojih propagandnih pozicija. Sa druge strane, Putin je već više puta demonstrirao sposobnost da fascinira strane lidere, što je značajno olakšalo njegov kontakt sa njima. Pored toga, Rusija takođe može da iskoristi sastanak u informacione i propagandne svrhe. Štaviše, trenutno je pozicija Kremlja jača jer su SAD bile te koje su forsirano tražile ustupke, a onda pokazale da im je ipak važnije da do sastanka uopšte dođe.

Pitanje se sastoji u tome da li je vredno razgovarati sa ljudima koji još uvek nisu spremni na pravljenje konstruktivnih predloga. Moguće je predložiti im da odu i razmisle o tome, ali to ih može uvrediti i tako pogoršati ukupnu situaciju. Moguće je početi pregovore, računajući da će se tokom komunikacije možda postići uzajamno prihvatljiv kompromis. Obe opcije imaju svoje prednosti i mane. Proteklih godina Rusija je preferirala pregovore po principu ,,videćemo – uvek imamo vremena za svađu, ali možda možemo da postignemo sporazum“.

Sasvim je jasno da niko ne bi trebalo da očekuje nekakav preokret u Beču. Čak i da pregovori prođu na najbolji mogući način, šefovi država će samo objaviti svoju nameru da uklone bilateralne kontradikcije i žive u miru i prijateljstvu, dok proces postizanja konkretnog dogovora može potrajati godinama i završiti se bez ikakvih rezultata.

Tramp trenutno ne može da pristaje na kompromise jer je drastično pao u očima praktično celog civilizovanog sveta, od Kine do Kanade. On je u trgovinskom ratu i ličnom neprijateljstvu sa gotovo svima. Ako u ovakvim okolnostima načini ustupke Rusiji, to će značiti da su Sjedinjene Države napustile borbu za svetsko vođstvo i da pokušavaju da očuvaju deo svoje nekadašnje snage kroz uniju sa Rusijom. Ali svi njihovi bivši saveznici se takmiče u trci za Moskvu, nudeći prijateljstvo, bratstvo i večnu lojalnost. A to bi sve dodatno oslabilo pozicije Amerike.

Zato je za Trampa neophodno da na NATO samitu u Briselu ostvari ma kakav nivo jedinstva (makar po sitnim pitanjima) kako bi sa Putinom u Beču razgovarao u ime ujedinjenog Zapada koji još uvek prihvata američki primat. Samo tako će njegova pozicija delovati jednaka pozicijama Rusije.

Zauzvrat, Putin ne može da načini ustupke Trampu ni u Ukrajini, ni u Siriji, a ne može ni da odbaci neformalnu ali veoma efektivnu uniju sa Kinom. Svako od ovih pitanja je važan čvor koji povezuje mrežu globalne koordinacije koju je poslednjih godina Rusija napravila u cilju jačanja svoje bezbednosti. Gubitak jedne karike u lancu će na najfatalniji mogući način uticati na efikasnost ostalih. U najgorem mogućem scenariju moguć je domino efekat, a u najboljem – značajan pad efikasnosti sistema i disbalans u potezima saveznika.

Ali imajući u vidu oštro slabljenje američkih globalnih pozicija u prvoj polovini 2018, Rusija generalno ne vidi smisao u diskutovanju o bilo kakvim ustupcima. Smisla jedino ima kompromisno rešenje problema, pretpostavljajući da će SAD otići iz zemalja koje su u blizini Rusije, prihvatajući ih kao ekskluzivnu zonu ruskih interesa u koju su tako drsko upali pre dvadeset godina. Tek nakon toga će biti moguće razgovarati o trgovinskim i ekonomskim interesima Vašingtona. Konačno, balansiranje američkog budžeta je nemoguće bez balansiranja trgovine, a gašenje skupe i agresivne spoljne politike je u zajedničkom interesu celog čovečanstva.

Svet je zainteresovan da pomogne Americi da prevaziđe najžešću krizu u koju je samu sebe bacila i reformiše američku ekonomiju, ali samo po cenu napuštanja aktivne vojne politike, drastičnog smanjenja vojnog budžeta, smanjenja broja mobilnih ekspedicionih snaga – uključujući borbene grupe nosača aviona, reorganizaciju strukture američkih oružanih snaga u pravcu isključivo odbrambene uloge koja pouzdano garantuje zaštitu SAD od invazije ali ne pruža mogućnost vođenja velikih prekookeanskih operacija.

Kako mi to shvatamo, današnja Amerika još nije zrela za tako radikalne kompromise. Zbog toga je mogući sastanak u Beču samo prvi korak. SAD pristaju da govore o uslovima za druge, ali ne pristaju da formulišu konstruktivnu agendu. A pristaće. Glavno je to što još uvek nije prekasno za američku ekonomiju.

Prevod – Vojislav Gavrilović

Izvor: Stalkerzone/Npvi Standard