Priča o dva autobusa

Proleće, 1941. godine.. Kraljevina Jugoslavija je odživela svoju poslednju godinu krhkog mira i već se nalazi, a da toga nije ni svesna, na samom rubu provalije u koju ju je strovalila britanska podvala od 27. marta.

Jedan rasklimani autobus vozi grupu putnika kroz srpska sela prema prestonom Beogradu. Među njima jedan gospodin koji skuplja narodne umotvorine, jedan bolesnik koji putuje u Beograd s nadom da će se izlečiti, jedan pevač šlagera koji se nada da će u Beogradu naći angažman i izgraditi muzičku karijeru… Jedan mladi, tek venčani bračni par koji posle prve bračne noći bjži iz sela, da bi prvi i verovatno poslednji put videli more… Jedan sveštenik, jedan stari ratnik iz Velikog rata koji ide da poseti svoju uzdanicu – sina koji mu je u vojsci u Beogradu… I naravno – otac i sin – Krstići, koji su vlasnici i zaposlenici u toj maloj porodičnoj firmi… Jedan od njih, otac, postavlja čuveno pitanje – „KO TO TAMO PEVA?“

Svi znamo ovu postavku likova i sve što im se tokom filma dešava… Svaki zaplet i kako verujem – svaku rečenicu i repliku.

Priča dalje teče kroz duhovite zaplete kroz koje se zapravo grohotom smejemo svim ljudskim slabostima i manama, zaodenutim u naš, srpski kolorit i zguranih tu na gomilu, a otelotvorenih kroz živopisne likove..

Taj film, koji mnogi stručnjaci sa jakim razlozima smatraju možda i najboljim ikada snimljenim srpskim filmom, nikako nije usamljen po onome što prikazuje. On je možda samo najbolje ostvarenje od velikog broja filmova, sve omiljenijeg od omiljenijeg, poput „Maratonaca“, „Sabirnog centra“ i mnogih drugih. Oni su snimani u vreme nekadašnje Jugoslavije, imajući zadatak da kroz svoje likove ismejavaju mane tradicionalnog društva i licemerni odnos prema vrlinama. Pored tih fantastično popularnih filmova, bile su tu i serije od kojih se nekih još uvek dobro sećamo.

Sva ova kinematografska ostvarenja imaju međutim i svoju tamnu stranu. U njima u stvari – NEMA POZITIVNIH LIKOVA. Nema pozitivnih heroja. Ima likova kojima ćemo se do iznemoglosti smejati i čije ćemo rečenice pamtiti i ponavljati, ima na neki način antiheroja koji će ismejati Zlo, ali nema onih koji će svedočiti Dobro, Istinu i Lepotu. I što je najvažnije – sami ti filmovi, svojim tokom i krajem koji je po pravilu mračan, (setimo se poslednje, zloslutne rečenice iz „Maratonaca“ – „PROSUĆU IM CREVA..“) šalju snažnu pesimističnu poruku gledaocu. Ne, ti filmovi nisu ni zamišljeni da se bave Dobrom, Istinom i Lepotom, već da se bave Zlom, tako što će ga ismejavati, uz to da će kraj biti mračan, šaljući poruku da nema drugog rešenja za Zlo, osim da mu se nasmejemo..

Kakva poruka se na taj način šalje gledaocu? Kakav je vaspitni uticaj ovog umetničkog stila na generacije koje uz njega odrastaju?

Nije komplikovano zaključiti. Šalje se poruka da je sistem iznutra truo i nepopravljiv (što je veoma opasan defetizam) a da smo mi koji se toj truleži smejemo zapravo bolji od tog sistema. da smo – ismejavajući taj sistem tobože „izvan njega“. Međutim, da li smo bolji od sistema koji je zao ako ne pružamo neki ODGOVOR Zlu, bilo kroz konkretno delovanje da nešto popravimo i poboljšamo, bilo kroz veru da Zlo nije ni večno ni svemoćno? Ako toga nemamo, onda smo samo kao statisti u jednom takvom filmu..

Jedina suprotnost ovakvim, prividno realističnim filmovima, bila je jugoslovenska verzija vesterna, takozvani „partizanski filmovi“. U skladu sa ideologijom bivše nam države – i nimalo slučajno – kinematografska umetnička dela koja su jedina smela da afirmišu vrline i pozitivne vrednosti, morala su biti zaodenuta u ideološke oblande komunizma i bratstva i jedinstva. Poruka koja je time (a u kombinaciji sa onim prethodno pomenutim, „humorističko-kritičkim“ filmovima) bila slata masama gledalaca bila je – da sistem ima svoje mane, ali da na njih treba reagovati ismejavanjem, a da te mane predstavljaju otklon ili otpadništvo od izmaštanog sveta ideala i moralnih superheroja Narodno-oslobodilačke borbe i socijalističke revolucije. Tako da bi jedini „lek“ za to „otpadništvo“ zapravo bio u – povratku izvornom komunizmu i jednakosti kakva je prikazana u partizanskim bajkama.

Na taj način je komunistička i antisrpska vlast zapravo odgajala generacije rasrbljenika, kroz sveprožimajuće pipke popularne kulture.

Gotovo nigde i nikada niste mogli naći film ili seriju koja bi afirmisala model vrednog, poštenog, radnog i pobožnog srpskog domaćina, hrabrog i požrtvovanog srpskog vojnika, bogoljubivog i trpeljivog srpskog sveštenika ili monaha, hrabrost i požrtvovanost srpske žene koja odgaja veliku porodicu. U toj, od države forsiranoj popularnoj kulturi nije se smelo podsticati poštovanje niti pohvala prema ovakvim herojima, a takvi likovi bi u filmovima redovno prolazili loše. Ako je priča o Crkvi – moralo bi se govoriti o podmitljivim i prevrtljivim, proždrljivim i nevernim sveštenicima; ako se govorilo o ženi, forsirao se model suprotan majci porodice; ako se govorilo o srpskom domaćinu – on je prikazivan kao krezuba neznalica, itd.. I tako su, kroz forsiranje ovakvih modela u popularnoj kulturi, stvoreni modeli, opšta uobraženja koja u srpskom društvu postoje i danas – što je tada posejano, to danas žanjemo – otuda i neverovatna zapaljivost današnjih srpskih masa na svaku lošu priču koja se povede o Crkvi, zbog toga smatramo da je stanje u politici i društvu loše i da se ne može ni promeniti (što je strašan izraz defetizma). Otuda i provlačenje kroz blato svakog ideala, i ismejavanje – koje nam je postalo skoro automatska reakcija – prema svakom „zanesenjaku“ koji pokušava da OTELOTVORI neki uzvišeni ideal, kroz nešto što će učiniti u svom svakodnevnom životu ili sa svojim životom.

Drugim rečima, umesto da nove generacije nekih budući srpskih heroja vaspitava kao nekada – prvenstveno DUHOVNA a sa njom i intelektualna kultura, generacije rasrbljenika su zapravo gajene POPULARNOM KULTUROM koja je sama, prethodno morala biti rasrbljena – time što je u njoj na već navedeni način bila oborena u blato duhovna kulturna komponenta, i delimično intelektualna.

Dajući tako važno mesto POPULARNOJ kulturi nad intelektualnom i pogotovo nad duhovnom, kao narod smo pokidali skoro sve veze sa duhovnim i kulturnim stubom za koji smo se vekovima držali, a postepeno smo tonuli u idolatriju popularne kulture i njenih „heroja“. Otuda nije bio dalek put da u društvu rasrbljenika zažive prvi rijalitiji. Danas je stanje gotovo potpune konfuzije, gde se elementima iz rijalitija služe sve političke opcije da bi manipulisale masama, a jedan od predsedničkih kandidata za koga će ljudi davati REALNE glasove, zapravo NE POSTOJI KAO REALNA LIČNOST, već je samo lik koga glumi jedan mladi momak iz Mladenovca, a kome scenario i sve ostalo što se masama prikazuje – uređuju timovi koje plaća i kontroliše ko zna ko.

On je poput filma o čuvenom autobusu firme „Krstić i sin“, u kome su na jedno mjesto zgurane i ismejane sve negativne osobine jednog društva i jednog naroda, bez ičega pozitivnog. Sve što je u jednom društvu i posebno njegovoj politici – CRNO, on ismejava i pravi parodiju, i za razliku od drugih kandidata – on i ne krije da je izmišljen.

I skupljajući u liku kojega glumi, sve što je crno, on taj lik naziva „Beli“.. Zanimljivo..

Međutim, da li realno, postoji ijedan narod koji ima samo negativne osobine? Da li postoji čovek, realan čovek, koji ima samo mane?

– Ne postoji. Postoje samo IZMIŠLJENI likovi koji su takvi.

Međutim, zbog čega se jedan realan narod prikazuje kroz takve likove? Zato što je takav?

Naravno – to ne moraju biti laži, sve da to i nije netačno, TO NIJE ISTINA, jer nije prikazano sve!

Sveukupna realnost NIJE takva. I nisu svi autobusi – „Krstić i sin“, niti su svi putnici i vozači koji se njima voze, kao u filmu o čuvenom autobusu.. Jer, evo priče o još jednom autobusu koji je nekada davno projezdio na putu „za Beograd“…

Jesen 1996. godine..

Republika Srpska živi svoju prvu godinu u miru. Ja, u autobusu, putujem svojim rodnim, zapadnim krilom Srpstva, negde kroz srpsku Posavinu, između Brčkog i Bijeljine. Na tri ekrana u autobusu prikazuje se baš pomenuti film o Krstićima i njihovim putnicima..

Nema mnogo putnika i svako sedi sam. Ja grlim moj ranac koji se razbaškario na sedištu pored moga, i pridržavam flašu vode. Kasnije ću i pojesti nešto, samo da prođe kondukter koji će mi poništiti kartu „za Beograd“, kao u pesmi iz filma

Pogled mi skreće na levu stranu – preko puta mene sedi, isto tako sam na dva sedišta, vojnik Vojske Republike Srpske. Mlad, sigurno je na odsluženju vojnog roka. Pošto mi je blizu, vidim njegove ispucale šake. Mršav je, kao da je gladan. A onda mi pogled pade na njegove iscepane patike. I prođe mi neki bol kroz grudi.

Kroz autobus ide kondukter, naplaćuje i poništava karte. Moj „komšija“ – vojnik gleda oko sebe, sličnim pogledom koji sam naučio da prepoznam kada sam došao u Beograd – tako gledaju putnici bez karte koji se švercuju u prevozu. Putnici gledaju nezainteresovano, ali tišina je i sve se čuje.

Kondukter mu prilazi.. Munjevito ga osmatra jednim pogledom, a zatim… Iz džepa na košulji, tobože, ispada mu (a da on to kao ne vidi) autobuska karta na pod tačno ispred vojnikovog sedišta.. Kondukter progovara – „Momčino, vidi je li ovo tvoja karta? Sigurno ti je ispala! Uzmi je, nemoj da ti stoji u prašini!“, saginje se, uzima kartu i daje je vojniku..

Vojnik u čudu, crven u licu, uzima kartu.. Kondukter sa osmehom ode..

Poštovanje vojnika, saosećanje sa siromašnim čovekom, iskrena i delom potvrđena volja da se pomogne, a sve to – na način koji nije povredio samopoštovanje vojnika, brižljivo pazeći da ga ne izloži sramoti – u društvu u kojem se siromaštvo posmatra kao nešto sramotno.

Veličanstvene osobine jednog običnog srpskog čoveka, iskazane u realnom vremenu i mestu, kroz lik jednog drugačijeg konduktera i drugačijeg autobusa… Jednog diskretnog heroja kakvih ima mnogo i pored mnogih decenija kampanje rasrbljavanja.

I kada će nam biti bolje?

Onda kada naša popularna kultura bude pravila filmove o TAKVIM događajima i ličnostima, i na takav način gajila nove heroje.

A do tada, ostaje nam da mi pričamo priču o njima, i da kroz svoja dela – gajimo prvo SEBE kao takve heroje.

Izvor: Fejsbuk autora/CEOPOM Istina