Прилика за слободу ули стратегија бесмисла?

Односи у светској политици се убрзано мењају, али то не значи да ће систем у којем живимо тако брзо и лако умрети. Напротив, очајник је најопаснији, те ће стога и владајућа елита бити најопаснија онда када буде морала да препусти дизгине. Таква слика елите једног глобалног система заправо је слика елите која је изгубила сваки осећај за меру и пристојност. Овакав систем заправо представља изругивање људском достојанству и људским потенцијалима. Он постоји и опстаје искључиво посредством глобалне пљачке, а у том циљу се не преза од убијања десетина милиона мушкараца, жена, деце, само да би се на западу изградила још једна кућа, подигао још који дворац и вила. Такав систем је постао огољено јасан, и стога је његов пад неминован и већ се назире.

Ми у Србији смо, са друге стране, мали да бисмо се мешали у послове великих. Међутим, када настане комешање на глобалном нивоу и сукоб великих, тада и пион може постати фигура. Препознавање одлучујућег момента је овде од круцијалне важности, а визија државника и храброст политичке елите да државну политику усмери у одговарајућем правцу – императив. На несрећу, наша политичка елита још увек пати од страха, најопасније и најподмуклије болести. Ако имаш страха, немас слободе. Тако то иде.

У окупираној земљи је редослед корака увек исти. Представници окупатора напуне институције оданим кадром, уруше војску и полицију, преузму медије и заведу меку диктатуру у којима реч не сме да се каже противу странаца. Они одлучују ко, када и на који начин може и сме да преузме власт и представља локалну испоставу на заузетој територији. Преузимајући власт на фингираним изборима, који се одлучују уз помоћ окупираних медија, одабрани представници преузимају на себе извршење издајничких задатака, и тако, мало по мало, свака влада у последњих 15 година, више или мање, смањује ингеренције државе и слаби државне и националне структуре.

ЧЕТИРИ ПРОБЛЕМА

Уколико на окупираној територији било који изабрани владар покуша да обезбеди дугорочнију власт, аутоматски долази у сукоб са странцима. Дугорочна власт значи обрачун са делом страног утицаја, и то на такав начин да се странци много не наљуте. Негде узмеш, негде даш. Циљ је концентрисати што већи проценат моћи у рукама власти и фактички урушити шансе опозицији да буде валидна опција за замену те исте власти. У том тренутку, тренутна власт не постаје господар окупиране територије, већ једини преговарач са окупаторима. Са таквом влашћу окупатор мора да преговара, мало речима, мало штапом. Наравно, чим власт мало затегне дизгине и покуша да преузме још мало моћи, странци нахушкају своје структуре утицаја на власт. Затим власт нахушка своје структуре утицаја на странце како би одржали рејтинг у народу.

Дакле, имамо четири проблема. Први је утицај странаца, који користе систем институција да се обрачунају са, колико год малом, назнаком губитка привилегија, моћи и утицаја. Други, власт, која покушава да преузме одређене полуге моћи, лако пада у проблем самодовољности и изузетности, губећи контакт са реалношћу, чинећи глупе превиде, грешке и погрешне процене, што их саме поткопава, а опозицију тера на још чвршће договоре са западом како би се заштитили од бахате власти. Трећи, неспобност власти да се туче са странцима путем медија на иоле паметан начин, већ користи ислужене форме и неуке новинаре (углавном), који додатно урушавају дигнитет ствари због које би се борба ваљало спровести. Четврти, питање мотива. Зашто власт то чини? У жељи да ослободи Србију или у жељи да (само) увећа сопствене привилегије? Такав тренд може бити добар, без обзира на одговор на претходно постављено питање, али исход може бити опасан уколико они који врше овакву стратегију не знају шта даље ваља чинити или никада и нису мислили да би требало да чине нешто патриотски, већ само интересно.

Да се разумемо у једноме: у окупираној земљи сви утицајни фактори у политици су „издајници“. Питање је само да ли се неко може „извући“ испод притиска, оценити моменат, имати визију, показати храброст и учинити нешто у корист народа, поред, наравно, своје користи. Дакле, нама треба један Миле Додик. Овако, стратегија делује самодовољна, она постаје циљ, а не средство, што је глупо и надасве опасно.

Даље, циљ стратегије мора бити постепено ослобођење, а не маркетиншки успеси. Стога се сваки уступак мора надоместити неким националним добитком. Даш нешто у спољној политици, добијеш нешто у унутрашњој. Немојте имати заблуду: за нас је много важније да добијемо нешто у унутрашњој, а не спољној политици иако трендови диктирају неопходност спољних добитака. У том смислу, културна, образовна политика и медији су апсолутно неопходан услов сваке даље патриотске легитимизације власти која повлачи овакве потезе према странцима. А бојим се да директор Службеног гласника представља јако лошу рекламу и доказ да стратегија или не постоји, или је злонамерна, или је извођач глуп.

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ, АЛИ НЕ САМО БИОЛОШКО

На све то, постоји и неулагање у науку, што доводи до убрзаног урушавања ионако већ урушене економије земље, што, у спрези са идиотским образовањем, криминалним законима који регулишу уређење основног и средњошколског образовања и врло опасне и бедне болоњске реформе, која је свела факултете на вечерње школе језика по рецепту „дођеш – положиш“ претвара Србију у земљу услуга. Земља услуга не може да се одбрани ни од бубашваба, а камоли од оваквог окупатора. Уколико не постоји знање, културна политика, систематски рад против обмана страног фактора и крупног капитала, који је за један евро покуповао наше ресурсе, онда нам ништа даље није ни потребно. Уколико извођач овакве стратегије заправо показује кукавичлук на сваком кораку и пристаје на уступке под притиском медија, смењује сопствене људе и доводи туђе, ту се не може причати о великој памети.

Памет је разумевање процеса, али и доношење стратегије која има циљ – стварање организације која би требало да промовише српску културу и однос према слободи, а не плашљивих чиновника који су гласни само у одржању досадашњег степена моћи, а не у борби за још ресурса, посебно сада, када је најбоља прилика у последњих петнаест година. Илузија је да можемо направити чудо, али је и илузија да смо било коме приоритет. Мало куражи, паметне политике и среће нас може, мало по мало, водити ка циљу, а то је културолошко и економско преживљавање, што је апсолутни приоритет Србије у 21. веку. Преживљавање, али не само биолошко.

Да је биолошко преживљавање једини легитиман циљ, бубашвабе би биле највреднија бића на свету. Тако да – а ово важи за све, како коментаторе, тако и политичаре – мање бусања у патриотске груди, више памети и размишљања, организовања и јединства. Знамо исувише добро да је народ апатичан и да идеја о насилном рушењу система и преузимању власти не долази у обзир зато што народ више није колектив него безлична маса разједињених несрећника.

Можда је онда време да сагледамо алтернативе. А сагледавање и спровођење алтернатива је посао елите, а не народа. Међутим, имајмо једно у виду – није сврха политике, било које, па ни ове, увођење реда, промене свести народу и враћање дугова ММФ. Дугове можеш да вратиш, али народ не можеш. Никада и нигде се не сме део стратегије поставити изнад народних интереса. У том случају ћемо добити стратегију, а изгубити народ. Биће по оној – операција успела, пацијент умро.

Дакле, није спорно оно што се ради, већ је споран финални производ. Уколико њега нема, онда је све узалуд и све је спорно. Оно што је Милош Обреновић учинио свом куму није спорно зато што је добио државу, а да није, онда би он био прворазредни убица. У политици се дела процењују према успеху у остварењу циља, а не обрнуто.

Извор: Нови Стандард