Prof. dr Vinko Perić o alternativnim vladama

Prof. dr Vinko Perić, sa katedre bezbednosti Međunarodnog univerziteta distrihta Brčko, počasni doktor istorijskih nauka „Instituta za nacionalnu istoriju“ iz Njujorka i nosilac mnogih drugih zvanja i priznanja govori povodom najave opozicije u Srpskoj da formira „Vladu u senci“

Poštovani profesore, ovih dana iz redova opozicije u Republici Srpskoj sve glasnije se čuje ideja o formiranju „alternativne vlade“ ili „vlade u senci“ kako je neki nazivaju. Budući da je poznato da ste Vi rodonačelnik te ideje na ovim prostorima, i da ste još 2005. bili Ministar za preduzetništvo medije i saobraćaj Alternativne Vlade u BiH, a 2007. godine formirali ste i vodite jednu takvu vladu, šta mislite o toj nameri opozicije?

Pa, pre svega, zahvaljujem na tome što ste se setili i tog aspekta mog delovanja ili projekta, od koga ni danas ne odustajem i prilici da kažem ponešto o tome u svetlu aktuelnih političkih dešavanja. Vodim posebno računa kojem mediju dajem intervju. Vaš medij je po mojim kriterijumima ok, a to znači patriotski i bez stranog mentora.

Kada govorimo o samoj ideji „alternativnih vlada“ veoma važno je da naša javnost zna da mogu postojati različita tumačenja tog pojma i da je uvek dobro precizirati šta se pod tim pojmom podrazumeva u konkretnom slučaju. Na Zapadu, čijim osnovnim demokratskim vrednostima kažu da težimo, alternativne vlade (ili vlade u senci) predstavljaju sastavni deo političkog i društvenog života, i igraju ulogu korektora vladinih poteza i projekata. Poznat je primer Velike Britanije gde rad vlade u senci finansira država, kako bi ona mogla da radi nezavisno i kao takva konstruktivno kritikuje rad vlasti i blagovremeno upozorava javnost, ali i samu vlast, o posledicama njenog činjenja i nečinjena koje smatra štetnim. Dakle, „alternativne vlade“ su po pravilu, normalan i stručan institut u razvijenim demokratijama i uređenim državama. Njihov rad je transparentan i one komuniciraju kako sa javnošću, tako i sa vlašću, na način koji je uređen pravilima političkog delovanja. Nije to ništa tako rogobatno, ni strašno, niti su članovi tih vlada nekakvi zaverenici, kako se ponekad misli i predstavlja u mladim balkanskim „demokratijama“ koje na vlast, bojim se, još uvek gledaju kao na nekakav osvojeni plen, a skupštinsku većinu često koriste kao toljagu kojom udaraju po razumu onih koji su ih birali. Naravno, mislim na samu ideju alternativne vlade, na njen društveni koncept, koji svakako predstavlja jedno napredno demokratsko dostignuće.

No, ključna stvar svake ideje je njena primena, koja može biti onakva ili ovakva, da ne kažem korisna ili štetna u društvenom smislu. Oni koji su, recimo, otkrivali „fisiju“ i „fuziju“ svakako nisu želeli katastrofe u Hirošimi i Nagasakiju, ali to se desilo. Hoću da kažem da svaka ideja, pa tako i ideja alternativne vlade može biti zloupotrebljena u nekom smislu koji društveno može biti štetan, čak i opasan.

Ali, obično se smatra da oni koji prave alternativne vlade žele da pritiskom na neki način učestvuju u vlasti mimo izborne volje.

Izvinite, ali to je zaista diletantsko mišljenje. Ne kažem da nema onih koji razmišljaju na tu stranu, ali to je svakako velika zabluda. Ona, pre svega, proističe iz činjenice da se na našim prostorima, mislim na državice bivše SFRJ, pa i Balkana uopšte, pojam „vlade“ izjednačava sa njegovim političkim značenjem. Sve vlade su političke. Regionalni politički establišment kao da nije čuo da postoje i „ekspertske vlade“, „koncentracione vlade“, pa i „vlade nacionalnog spasa“. Ili neka njihova kombinacija. Takav pristup je reč struke ugušio u političkim direktivama i uslovima. Besmislice poput one da ako ste za evropsku opciju, morate voleti neoliberalnu ekonomiju, ili da ako ste za nacionalnu opciju morate odbaciti platne kartice, najbolje pokazuje domete političkih vlada. A drugih u regionu nemamo. Politička frazeologija neće argumentovanu kritiku, ne voli takmaca. I zato satanizuje ideju alternativne vlade, u što sam se praktično, lično uverio!

Sa druge strane, ne znam za politički sistem koji bi bilo kakvoj alternativnoj vladi omogućio da legalnim instrumentima prekraja ili ruši izbornu volju građana. Onaj ko sa takvim namerama osniva alternativnu vladu, ne bavi se legalnim političkim aktivnostima, a to je već nešto drugo, o čemu ovde ne želim da govorim. Za tako nešto svaka uređena država ima adekvatne odgovore.

Takođe, verujem da ne mislite ni na političke nukleuse koji se formiraju sa namerom sprovođenja političkih prevrata, koje njihovi kreatori tako pitomo nazivaju „obojenim revolucijama“. Iz tih nukleusa se, po pravilu, nakon obaranja legitimnih režima uspostavljaju „nove vlade“, ali ta prevratnička jezgra ne možemo nikako smatrati alternativnim vladama.

Da budem do kraja jasan, kada kažem da prihvatam koncept alternativnih vlada, ja pre svega mislim na grupu stručnih ljudi, dokazanih eksperata u poslu kojim  se bave, neopterećenih političkim ili ideološkim prioritetima, dovoljno kvalitetnih da imaju samostalnu inicijativu u rešavanju problema, ali i dovoljno iskusnih da shvate vrednost timskog rada. Njih ima još uvek dovoljno, ali oni se ne guraju u političke stranke koje na lokalu često vode karijeristi bez pravih stručnih i ljudskih vrednosti.

Pričate o uređenim društvima, ali kakve su mogućnosti i koji dometi alternativnih vlada u odnosnu na zvanične, u tranzicionim društvima kakva su kod nas i u okruženju? Imaju li one šansu da išta promene u pravcima koje pred zvanične vlade postavljaju određeni centri političke i finansijske moći?

Duboko sam uveren, da je potreba za alternativnim vladama daleko veća u neuređenim, nego u uređenim društvima. Bez dileme. Naravno, pod uslovom da su sastavljene od stručnih ljudi, autoriteta za oblasti koje vode. I ako neko nema šanse da nešto promeni u tranzicionim društvima to su tzv. „političke vlade“, sastavljene kao kompromis političkih prvaka prema rezultatima izbora koji više zavise od uspešnosti kampanja, nego od stvarne vrednosti političkih ideja. Takve vlade, su po pravilu sastavljene od profesionalnih političara, koji pod punu kontrolu manipulativnih mehanizama svetskih centara moći obično podpadaju još na početku karijere, a kao glavnu brigu imaju što duži ostanak na vlasti pa se uglavnom bave politikanstvom i populizmom, umesto traganjem za najboljim rešenjima. Neopterećene time, alternativne vlade mogu inicirati one opcije koje su suštinski neophodne, ponuditi ideje koje centri moći itekako primaju k znanju!

U to sam se uverio još tokom 2005. godine, kada mi je vrsni čovek i veliki ekonomista (doduše, jednog prevaziđenog sistema) prof. dr Dragoljub Stojanov ponudio da uzmem učešća u projektu formiranja Alternativne vlade BiH sa kojom bi pokušali da politiku stavimo u funkciju ekonomije, a znanje i stručnost u funkciju društvene moći Entiteta u BiH kao prve faze prema slovu Dejtona, kako se tada govorilo. Zanimljivo je da se tada, recimo, razmišljalo o potrebi osamostaljivanja hrvatskog korpusa u BiH mnogo više nego o unitarizaciji Bosne, iako je ona bila sastavljena od predstavnika sva tri naroda, pa čak imala i predstavnika nacionalnih manjina. Strani faktor, koji je u to vreme u Bosni bio odlučujući, sa velikom pažnjom pratio je stavove i predloge te vlade o ključnim pitanjima.

Kako je tehnički funkcionasala ta vlada i zašto je trajala relativno kratko?

Tehnički imala je 18 ministarstava i pokrivala sve oblasti društvenih, političkih i javnih interesa, od evropskih integracija do dijaspore, od ekonomije do sporta. Njen sastav odražavao je ravnomernu zastupljenost i naroda i entiteta u BiH. Neke svoje inicijative i predloge, pa čak i predloge zakona, oficijelno smo dostavljali Savetu ministara i parlamentu BiH, trudeći se da delujemo konstruktivno, inspirativno i dobronamerno. Recimo, predlagali smo tri stope PDV-a kako bi luksuzniji proizvodi bili više opterećeni nego životne namernice, odeća, udžbenici i ostali artikli životno neophodni, davali predloge za pojednostavljivanje nekih administrativnih postupaka. Lično sam se, kao Ministar za saobraćaj i veze, zalagao za ponovno pokretanje predratnog „Olimpika“, ekspresnog poslovnog voza, na relaciji Banja Luka – (Blisko-istočno) Sarajevo, izgradnju najvećeg aerodroma za transport roba u Evropi, u Banja Luci, kao i pokretanje kompleksa fabrika kod Banja Luke po ugledu na „TIJEN CIN“ pored Pekinga sa Kinezima itd.

A zašto je trajala relativno kratko, uprkos pozitivnoj klimi unutar nje, ne bih komentarisao, no, mogu Vam reći zašto sam ja napustio tu vladu. Učinio sam to iz patriotskih razloga, jer svi se sećamo klime koja je pratila lokalne izbore u BiH 2008. i dotadašnje prave hajke na prenos dejtonskih ovlašćenja Republike Srpske, koju je započeo Pedi Ešdaun, a nastavili Kristijan Švarc-Šiling i Miroslav Lajčak, kao Visoki predstavnici. Bili su to otvoreni udari na dejtonski kocept i pokušaji gušenja i rušenja Republike Srpske, na koji tadašnje vlasti nisu imale jasan odgovor, kakav danas ima Dodik. Bili su zbunjeni i uplašeni mogućnošću da izgube vlast ili im bude zabranjen politički rad na bazi famoznih „Bonskih ovlašćenja“, koja nikada nisu ni usvojena kao obavezujući dokument. Otuda su, zarad ulaska i opstanka na vlasti, praktično sve stranke u Republici Srpskoj, od Dejtona do izbora 2008. prihvatale da učestvuju u toj farsi dok su se ubrzano potkopavali njeni dejtonski temelji.

Grupa patriotski orijentisanih intelektualaca Republike Srpske shvatila je kuda to vodi i osetila potrebu da nešto HITNO učini kako bi se to zaustavilo. I ja sam bio među njima, a verujte mi, taj moj unutrašnji poriv da se kao intelektualac svog naroda oduprem udaru na ono što smo odbranbenom borbom stvorili i za šta je položeno hiljade života, bio je ravan onome kada je napadom na srpske svatove započeo rat u BiH. Bio je to unutrašnji patriotski zov zbog koga sam, privremeno, napustio taj projekat kako bi posvetio svu svoju energiju, intelektualne sposobnosti, svoje resurse i materijalne potencijale na osmišljavanju i realizaciji strategije koja bi mogla da zaustavi daljnji prenos ovlaštenja, što smo 2008. godine na izborima i uspeli. Deo strategije je podrazumevao i pokretanje Srpske patriotske vlade u senci.

Iz Vašeg odgovora proizilazi da je borba za očuvanje dejtonske Srpske zapravo bila glavni motiv za formiranje Vaše alternativne vlade 2007. godine. Šta su Vam bili primarni ciljevi?

U pravu ste. Ta, uslovno rečeno „moja“, alternativna vlada RS (ili „Srpska narodna vlada u senci“ kako joj je bio tačan naziv) bila je deo šire patriotske strategije koja je imala osnovni cilj zaustavljanje oduzimanja nadležnosti srpskom entitetu u BiH. Neki od eksperata koji su sačinjavali tu vladu, zajedno sa mnom i nekoliko drugih viđenijih srpskih intelektualaca, mnogo su uradili na stvaranju široj javnosti još uvek nepoznatog, strateškog dokumenta pod nazivom „Odbrana i zaštita Republike Srpske od daljnjeg urušavanja i nestajanja“, koji se i danas može smatrati vrlo aktuelnim i o kome ne bi još u javnost, dok se „korov na Balkanu ne iskoreni“.

Naše aktivnosti, kako javne tako i tajne, naravno uz aktivnosti i drugih, dale su praktične rezultate na terenu. Ta 2008. godina je veoma bitna za RS, jer od tada naš brod, Republika Srpska, sa kapetanom Dodikom, plovi uzvodno! Time je prva faza našeg nacionalnog projekta bila uspešno okončana.

Kažete, prva faza. A šta su naredne faze?

Mogu samo da Vam kažem da je druga faza koju taj strateški projekat predviđa – vraćanje svih do sada oduzetih nadležnosti Republici Srpskoj. Nećemo ništa što nam ne pripada, ali sve što je predviđeno Dejtonom mora biti naše. O trećoj fazi nemogu govoriti, a o četvrtoj ste Vi pisali više puta.  Toliko o tome.

Da se vratimo na Vašu alternativnu vladu. Kakva su Vaša iskustva iz tog perioda, šta ste novo iskusili vodeći tu vladu?

Mnogo toga, zaista. Deo pomenute strategije je predviđao i stavljanje u funciju projekta i patriotski III, NVO sektor RS. Početna ideja „Alternativne vlade RS“ ili „Srpske narodne vlade u senci“ bila je da se asocijativno – čvrsto, legalno i legitimno – povežu sve patriotske NVO organizacije RS, kako se njihovi potencijali ne bi iscrpljivali na pitanjima od manjeg značaja, već usmerili na glavni strateški cilj u tom trenutku – zaustavljanje i očuvanje dejtonskih ovlašćenja RS. Takvu orijentaciju prozapadni NVO sektor i neki kvislinški mediji, poput ATV-a, kao i glasila određenih političkih opcija, dočekali su na nož i započeli ozbiljnu negativnu kampanju. Imajući u vidu njihovu nekorektnost i tradicionalnu neobaveštenost naroda, dobijete loš fid-bek u javnosti i cilj Vam postaje upitan! Njihov zadatak i jeste bio da nas uvuku u besplodne rasprave i odgovore na njihove napade, dok karavani prolaze. Kao alternativna vlada nismo naseli na to, već smo se praktično povukli u neku vrstu TIŠINE kako bi svo svoje vreme i potencijale usmerili na transcendentalno brušenje SVETLOSTI svojih nacionalnih ideja. Za razliku od uobičajenog načina delovanja vlada u senci nije izlazila u javnost saopštenjima i predlozima, već smo koristili konspirativni način delovanja. Bez previše pompe uspeli smo da napravimo kontakte i iznesemo svoje stavove kako legitimnim stranim predstavnicima i institucijama, tako i onima čije delovanje nije najpoznatije u javnosti, ali imaju veliki uticaj na konkretna dešavanja u regionu. Ponešto od toga što smo tada razgovarali i iznosili prepoznajemo i u priči oko Referenduma i u podršci mondološke borbe protiv ISIL-a, no nije još vreme sve iznositi u javnost. Vredi pomenuti izbore 2014. Tada smo iz senke, kao i mojim ulaskom u PESP za Potpredsednika, značajno doprineli ostanku celovitosti Republike Srpske, jer diletantizam nekih političara za dlaku nije doveo do podele RS kod Brčkog sa nesagledivim posledicama.

U svakom slučaju, alternativna vlada, kao i zvanična, može imati, i treba da ima, javne i tajne metode svog delovanja, a deo svojih ciljeva može ostvariti i da se ne pojavljuje u javnosti. I to mi je, kao povremenom gostu u političkim dešavanjima, bio izuzetno dragocen nauk iz tog perioda.

Dr Periću, dali nam možete reći bar nekog od Ministara u Vašoj tajnoj Alternativnoj Vladi?

U startu su bili većinom predsednici građanskih patriotskih NVO organizacija RS i dva Ministra iz inostranstva Leonid Donatovič Simonovič-Nikšič iz Moskve (Ministar odbrane), tada je bio i član Ruske Dume i Marko de la Luna sa Instituta za novu finansijsko-monetarnu politiku iz Rima (Ministar Finansija), a kasnije su nam se pridruživali i razni eksperti.

Da pređemo na sadašnjost i najavljenu ideju opozicije da formira vladu u senci. Kako gledate na tu inicijativu?

Bez obzira što načelno podržavam koncept alternativnih vlada i mislim da on može značajno doprineti kvalitetu političke utakmice i istinskoj demokratizaciji društva, krajnje sam podozriv prema toj nameri opozicije. (Jer, to nije ideja već namera, možda i nalog njihovih zapadniih mentora). Bar dok ne vidimo kako će ta vlada izgledati.

Ako ta njihova alternativna vlada bude politička, a sve su prilike da će tako biti, onda ona nema nikakvog smisla. Pre svega zato što dolazi posle katastrofalnog poraza opozicije na lokalnim izborima. Da je takva vlada formirana nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora, gde je odnos biračkog tela bio otprilike izjednačen, ona bi se mogla smatrati logičnim političkim potezom u želji da se jače „pritisne“ vlast, ali formiranje takve vlade SADA može značiti samo dve stvari:

• Najavu novog pokušaja rušenja legitimno izabrane i uspostavljene vlasti i predsednika Dodika, odnosno formiranje nukleusa nove „obojene revolucije“ u RS, ili
• Pokušaj izbegavanja političke odgovornosti pred biračima i mentorima za izborni fijasko i pokušaj da se ostane privilegovan u političkom životu uprkos jasnoj odgovornosti za izborni neuspeh

Ni jedno ni drugo ne donosi ništa dobro srpskom narodu u aktuelnom političkom trenutku. Naprotiv. Sa druge strane, ukoliko bi takva vlada bila ekspertska, bez ovih isluženih podrepaša zapadnih ambasada, onda bi ona za početak imala moje simpatije, a eventualna podrška bi došla kasnije, kada bi njihovo delovanje potvrdilo nacionalnu odgovornost i kompetentnost. Jer nijedna vlast nije nepogrešiva, niti toliko dobra da ne zaslužuje kritiku.

Na kraju, da li biste sa svim svojim iskustvima koje imate kao profesionalni menadžer, vlasnik i već 26 godina Predsednik uspešne Kompanije VIKOM, ali i profesor Univerziteta (u Brčkom), kao i istaknuti naučnik, učestvovali u eventualnom formiranju i ove alternativne vlade?

Zaista teško pitanje. Sa jedne strane, poznato je da pripadam ljudima koji se nikada ne mire sa postojećim stanjem, i uvek teže da nešto unaprede. U tom smislu, konstantno analiziram nove ideje, tražim inovativna rešenja, osmišljavam strategije i planiram. Neprekidno. Za razliku od većine drugih uzimam realne činjenice, koristim multidisciplinarnu nauku i iskustva kao i vremensku dimenziju svake pojave i problema. Uvek radim najmanje lošu varijantu, koja se često kasnije uz vremenski faktor pokaže kao najbolja. Uostalom, tako rade svetski konspirativni stratezi i tako su me naučili svetski Akademici i profesori na dvogodišnjim magistarskim studijama ECPD Univerziteta za „Mir i razvoj“ Ujedinjenih nacija. Pri tome, ne interesuje me vlast kao takva, niti mi od nje bilo šta treba, jer sam ostvaren čovek u svakom smislu, materijalno obezbeđen i dokazan u oblastima koje su me interesovale. Kao takav svakako bi mogao da neku alternativnu vladu vodim i usmeravam na društvenu, materijalnu i nacionalnu dobrobit srpskog naroda, pod uslovom da se ta vlada finansira iz budžeta, kako bi bila oslobođena sponzorskih pritisaka i uslovljavanja!

Sa druge strane, ja danas nemam taj entuzijazam i ambicije, niti tu energiju koju zahteva jedan takav projekat. A i Dodik nije onaj iz 2007. Izrastao je u sposobnog političara i nadam se dobrog patriotu, koji za sada drži dobar kurs, kome sam verujem i ja ponešto doprineo, tako da bi se teško iz čista mira upustio u novi izazov te vrste.

Ali, ako bi kola krenula nizbrdo, ako bi se dogodila nekakva nacionalna dezorjentacija, budući da me je i tada inspirisala kao motiv potreba aktuelnog nacionalnog trenutka, verujem da bih u slučaju stvarne patriotske potrebe, opet osetio isti zov i krenuo čak i u takav izazov.

Hvala najlepše.

Hvala i Vama i pozdrav čitaocima.

Izvor: CEOPOM-Istina