Професор Перић – Референдум као завештање за будућност

Саопштења након сусрета највиших званичника Србије и Српске у Београду, поводом предстојећег референдума о Дану Републике Српске, још једном су показала колико српском народу недостаје јединствена платформа у приступу националном питању и консензус о минимуму националних интереса. Истина, испољене разлике нису тако драматичне као у време сукоба Милошевић-Пале, али чињеница да оне постоје свакако радује наше непријатеље.

О потреби и значају одржавања референдума у Српској,  о политичким, безбедносним и националним аспектима разлика испољених приликом сусрета у Београду и неопходности даљег јачања српско-српских веза на Балкану, разговарамо са проф. др Винком Перићем, професором на Интернационалном универзитету Брчко-Дистрикт за научну област „Безбедност у медијима и комуникацијама“, академиком СКАИН, власником медијске компаније „Виком“ и идејним творцем и председником иницијативног одбора пројекта „Српски пијемонт“, вероватно јединог живог пројекта на овим просторима који српски народ и територије српских земаља третира као јединствен национални корпус, а не парцијално.

Поштовани професоре, овај интервју желимо да посветимо референдуму у Републици Српској и свему што га прати јер је очигледно да значај овог догађаја превазилази оно што обичан човек, просечан бирач, може да сагледа на први поглед. Ваше мишљење је свакако врло релевантно јер сте у позицији да референдум сагледавате истовремено из више углова – као грађанин Српске, као истакнути српски интелектуалац, као експерт за безбедност, као мултидисциплинарни научни радник иза кога стоји заиста безброј домаћих и међународних признања, и посебно као идејни творац пројекта „Српски пијемонт – Западни Балкан“, који са фасцинантном далековидношћу српско национално биће третира као целину. Дакле, како Ви гледате на овај референдум?

Захваљујем на лепим речима које су биле увод у ово питање и које ме обавезују да озбиљно размислим како би што смисленије и потпуније изразио оно што сагледавам, осећам  и предвиђам.

Чини ми се да је најбоље почети од чињенице да референдум који нас очекује није усмерен ни против кога, нити има за циљ да сруши било шта. Он је, једноставно, одговор српског народа на константно и дугогодишње подривање темеља Дејтонског споразума од стране дела међународне заједнице и наших комшија Бошњака-Муслимана, са циљем да испод жита, у миру, постигну оно што нису успели ратом.

Он није негација, већ афирмација изворних дејтонских принципа, демократских процедура и буквално свих међународних конвенција које регулишу ову област међународног права. И сви то знају. Зато, у недостатку аргумената, прибегавају манипулативним кампањама и застрашивању српског народа са обе стране Дрине. Но, прошла су та времена. Чак им није успело ни оно што им је до сада увек успевало – корупција и уцена политичке елите. Толико су претерали са укидањима ентитетских овлашћења и Дејтонских ингеренција Републике Српске, да Срби више ни по цену живота и опстанка не могу попуштати!

У интелектуалном језгру пројекта „Српски пијемонт“ (1) налазе се људи са свих српских етничких простора и знам шта говорим када Вам кажем да овај референдум као национално важан препознаје и подржава читав српски национални корпус, од Срба из Албаније, Македоније, Црне Горе до Срба у Хрватској и Словенији. Он је својеврсна раскрсница која показује да су Срби извукли своје историјске поуке из прошлости а посебно догађаја деведесетих и да су, напокон, спремни да зауставе дезинтеграционе процесе којима су изложени више од две деценије.

Подсетимо се, да се историја често понавља. Како смо завршили Први светски рат, како други? Зашто у финалу и Трећег светског рата не би били победници и са победницима!? У том смислу  моја научна предвиђања су оптимистична и са великом вероватноћом успеха!

Али, Београд није подржао референдум?!

То је све политика, и мало ко може да разуме трансценденталну будућност! Али, није га ни одбио! Није претио и уцењивао. Није покушао да га заустави. И јасно је ставио до знања две битне ствари:

• да било каква примена силе не долази у обзир
• да инсистирање на референдуму неће покварити односе између две српске државе

То није мало, узимајући у обзир услове у којима се Србија налази и притиске којима је изложена. Наравно, сејачима српско-српске неслоге ово ће бити још један повод да шире сумње и поделе. Али, мислим да је свако оптуживање Србије за остављање Српске на цедилу подједнако опасно као и оптужбе да референдум у Српској штети интересима Матице и српском народу. Пре свега зато што ни једно ни друго није тачно, а може бити само узрок нових подела.

Ипак, патриотски дискурс сматра Вучићев наступ у Београду још једним његовим национално-неодговорним потезом, верујући да је Додика оставио на цедилу.

 Није, ваљда? Шта вам је то патриотски дискурс? Ко су ти људи? Који су им интереси? Ко их плаћа? У којим су странкама и колико су у стању да разумеју процесе који су сада у току? Ја не мислим као они, а пошто сам научник који друштвене, па и политичке, процесе изучава по сопственој мултидисциплинарној матрици волим да знам коме супростављам своје мишљење и аргументе.

Нико никога није оставио на цедилу. И Додик и Вучић раде свој посао онако како могу, знају и како морају. Или, што ја волим да кажем, раде најмање лошу варијанту! Друга је ствар што је политика, по природи ствари, таква област у којој ствари обично нису онакве какве изгледају. Ако јесу, онда то није политика, већ нешто друго.

То, наравно, не значи да нема места критици њиховог укупног рада и политичког ангажмана. Али, не у овом случају.

 Када помињете Додика, многи причу о референдуму и Дану Српске везују за његову политичку визију. Колико је он стварно допринео узимању 9. јануара за Дан Српске и свему ономе што је кулминирало расписивањем референдума?

Сјајно је питање, али захтева мало шири одговор и навођење битних догађаја. У читавој тој причи око референдума неки актери као да заборављају шта се и зашто слави тог 09. јануара и да око тога не може бити никакве политичке трговине са било ким. Дакле, да се подсетимо, током процеса разбијања СФРЈ несрпски народи су правили некакве своје референдуме на основу којих су истицали своје сепаратистичке захтеве. Након отцепљења Хрватске и Словеније српски народ у Босни и Херцеговини, на челу са Др Радованом Караџићем, не могавши наћи заједнички интерес са остала два народа у БиХ, а да би се колико толико заштитио од исламизације, (2) направио је своју Скупштину. Као одговор на сецесионистичке захтеве наших комшија Муслимана (како су се тада називали) и Хрвата, 09. јануара 1992. године, Скупштина је прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“ као део југословенске федералне државе. Био је то легитиман анти-сецесионистички чин чије је игнорисање довело до рата у БиХ.

Првих година након Дејтона (1995.) власти Републике Српске су форсирале државно обележавање потписивања Дејтонског споразума као некаквог значајног датума. Посебно је то било иритирајуће, за српске патриоте, на обележавању 10 година Дејтона. Томе се прво супроставила група патриотски оријентисаних интелектуалаца и медија, међу којима је била и моја маленкост са медијима ВИКОМ (3) и Радио Москва са главном уредницом Ксенијом Тошић. Зашто би славили Дејтон а не дан када је српски народ на својој народној Скупштини у БиХ (09.01.1992.) осново и прогласио Српску државу! И тако је почело. У то време Додик је, као политичар грађанске оријентације и опозиција тада владајућој Српској демократској странци,  био западни миљеник, а касније фаворит, није га било у тим националним причама. Али је зато моја ВИКОМ РТВ из године у годину промовисала прославу 09. јануара као Дана Српске све док то није дефинисано и Законом о празницима и Додикова власт 2012. године је дефинитивно урадила праву прославу 20. година Републике Српске.

Временом Додик је као прагматичан политичар, који уме да ослушне дух народа, еволуирао у истинског националног лидера. И зато траје. Али, будите сигурни да то није учинио, он данас не би био на власти. Да је остао при политичким ставовима које је 1998. имао, и када је уз помоћ странаца постао први пут премијер, (тада сам одбио његову понуду да бирам шта желим у власти), данас би једино могао да бира да ли да плута јадно као Борис Тадић или да крене у отворено издајство попут Чедомира Јовановића. На срећу, и своју и нашу, он је то на време схватио и окренуо се уважавању националних интереса и народу из кога данас црпи своју  политичку снагу.

Уосталом, није толико важно то шта је било, мада није згорег повремено се тога подсетити, сада је најважније да се институција референдума одржи и да народ каже своју реч.

Употребили сте реч исламизација, колико је то заиста била опасна претња 90-тих и у социјалистичкој Југославији?

Свако ко је читао „Исламску декларацију“ (4) ортодоксног фундаменталисте Алије Изетбеговића схвата колико је та претња била реална и опасна 90-тих, када је он дошао на власт. То уосталом видимо у данашњем ФБиХ ентитету, где чак постоје области у којима се примењује шеријатско право.

Али процес исламизације био је итекако присутан и у Титовој Југославији, мада је перфидно испољаван. Моји медији, пре свега ВИКОМ ТВ, већ годинама откривају порекло севдалинки, односно доказују да је „севдалинка“, коју су Бошњаци брендирали као део свог културног наслеђа, уствари аутохтона стара српска народна песма којом су Срби у Босни певали у турско време. То се догодило у време социјалистичке Југославије, када су Химзо Половина, Исмет Алајбеговић Шербо и други муслимански музичари из тих српских песама избацивали српска и убацивали муслиманска имена. Моји медији траже и налазе тачна места настанка тих песама, чак и неке ауторе и то публикују под именом Изворинке (5). Веровали или не због тога добијам чак и физичке претње од наших комшија Бошњака.

Да се вратимо референдуму. Зашто је толико важно да референдум буде одржан, или још боље зашто друга страна толико инсистира на томе да не буде одржан када је питање сасвим бенигно?

Зато што у нашој стварности постоје два Дејтона. Онај који је потписан и онај који је тумачен од англо-саксонске антисрпске коалиције која себе назива  „међународном заједницом“ у жељи да заокружи разбијање српског националног бића. Потписани Дејтон ентитетима гарантује суверенитет и друге атрибуте државности, али тумачени им то право једнострано одузима, при чему га провокативном политиком двојних стандарда, допушта бошњачкој страни. За Србе важи тумачени, за Бошњаке потписани Дејтон, односно њима је тумачени истоветан потписаном. Тај тумачени Дејтон Српској, незаконитим процедурама које се измишљају у складу са потребама, укида овлашћења практично од почетка и гура их у некакву унитарну муслиманску државу у којој ће бити мајоризовани и демократски извршити сами над собом еутаназију. А због тога је рат и почео. Тумачени Дејтон хоће да у миру Србима одузме оно што су одбранили ратом и што им гарантује потписани Дејтон. Зато је референдум њима неприхватљив, шта год да је питање. Зато што је израз националне и ентитетске суверености. Чак и да је питање „Волите ли кока-колу“ они би се трудили да га не дозволе.

Ви сте се жестоко борили против укидања ентитетских овлашћења свим демократским средствима. Током 2006. године сте преузели и Српску напредну странку РС, чији сте један од оснивача били 1997. године, како би сте се и политичким средствима укључили у ту борбу, а не како би пошто пото ушли у власт као многи други. Због тога сте,  на изборима 2008. године, били на жестоком удару федералних власти из Сарајева, али после тога није примећено да је неко битније овлашћење пренесено са РС на БиХ?

Тако је. Дакле, не само да сам се борио, већ и изборио. До избора 2006. и 2008. године српска политичка елита је правила компромисе и ради уласка и опстанка на власти прећутно прихватала укидање овлашћења. Нико није хтео да да оставку као нормални чин неприхватања страних притисака. Са групом српских интелектуалаца иницирао сам израду стратешког документа „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, још увек непознатог широј јавности. Делујући на платформи тог документа моја странка (Српска Напредна Странка Републике Српске, коју не треба доводити у вези са српским СНС-ом који тада није ни постојао – прим. ЦЕОПОМ) и ја лично упорно смо од 2006. године и по цену екцеса указивали јавности на незаконити пренос овлашћења. (6)

На изборима 2008. године смо Муслиманима и Сарајеву подметнули „кукавичије јаје“, односно „убацили тројанског коња“ са алијас Др Драганом Дабићем (посуђен оригиналан глас Др Радована Караџића из 1993. године). То је изазвало жестоке реакције тадашњих Бошњачко-муслиманских директора ЦИК-а, РАК-а и СУД-а БиХ. Над нама је извршено правно насиље, ја сам скинут са изборне листе, а странка је по незаконитој процедури укинута. Нисмо се предавали и после упознавања јачих међународних фактора са случајем и офанзивним активностима ВИКОМ РТВ медија у јавности, као последицу тих активности имамо заустављање даљег преноса овлашћења до данас!

Да то тада није урађено тешко да би данас и било прилике за референдум. Од тада су континуирано Српска напредна странка, Удружење приватних послодаваца Републике Српске и ВИКОМ Компанија у склопу заједничких активности јавно тражили референдум и прогласили Гандијевске методе грађанске непослушности према БиХ и Сарајеву, који су у многоме утицали на промену климе у РС, и ставова и размишљања, као и активности наших РС политичких партија и странака.

Лична цена коју сам за то платио (поред брисања са листе и укидања странке, над мојим пројектима,

Српском филмском, музичком, културом, посебно ВИКОМ ТВ, извршен је етноцид и кулуроцид итд.), није ништа у поређењу са тим да је Турско-Бошњачки пројекат преноса овлашћења по блиц-криг методи уз свесрдну помоћ станог фактора пропао.

Истина, можда је тада, када сам ја то први пут затражио, за референдум било прерано, али с обзиром на фид бек од „Гандијевских метода“ те чињеницу да се мондолошка ситуација у свету мења у нашу корист, верујем да је Додик одабрао добар тајминг и да ће са премијером Вучићем, као фактором стабилности у региону,  без већих потреса реализовати ову, најмање лошу варијанту, са становишта интереса Српског народа.

Да ли је могуће да референдум, ипак, не буде одржан, да Додик ипак одустане?

Теоретски је све могуће, посебно што ће друга страна учинити све да се то догоди, или бар да се референдум одложи. Понуда о одлагању већ је стигла од страних амбасадора. Али, мислим да у пракси такву политичку неодговорност Додик неће себи дозволити. Да ће издржати и притиске и непристојне понуде којих ће сигурно бити. Народ му то не би опростио и био би то почетак његовок политичког краја. Без дилеме. Зато и кажем да је референдум својеврсна раскрсница за Српску, српски народ у Босни, али и српски национални корпус у целини.

Желим да апострофирам да је непосредно после састанка у Београду Изетбеговић, који је пре тога хулио и претио, питомо изјавио да су му страни амбасадори гарантовали да се Српској никада неће дозволити референдум о издвајању. Дакле, он већ припрема своју јавност да ће овај референдум бити одржан и тражи алиби зашто то није спречено. Наводно није суштински важно.

Такође, мислим да би у случају да одустане Додик потпуно изгубио поверење и подршку Русије која је врло доследно и аргументовано бранила право Српске на референдум у свим међународним телима где се о томе говорило.

Шта са аспекта права значи референдум?

Пре свега желим да кажем да право у БиХ не постоји као у другим нормалним државама, посебно не уставно право. Тај Уставни суд БиХ ругло је правне науке а редовно прегласавање на националној основи вид је окупационог правног насиља. Можда се Ваши посетиоци не сећају али тај Суд се већ једном изјашњавао о Дану Српске и тада није имао примедби.

Наиме, крајем 2006. године, Уставни суд Босне и Херцеговине је својом одлуком број У. 4/04 утврдио да одредбе чл. 1 и 2 тадашњег Закона о славама и светковинама Републике Српске нису биле у складу са Уставом БиХ. Извршавајући Одлуку Уставног суда БиХ, Народна скупштина РС је 30. маја 2007. године, донела нови Закон о празницима (Службени гласник Републике Српске 43/07). Након што је Уставни суд БиХ обавештен о доношењу новог Закона о празницима он је Закон прегледао и констатовао да је нови Закон у целости усклађен са Уставом Босне и Херцеговине, те да је Република Српска доношењем тог Закона предузела све мере са циљем извршења претходне одлуке УС, која се тиме сматрала извршеном. Дакле, 09. јануар је био прихваћен и уставан.

Седам година касније, када се то Бакиру прохтело, тај датум је постао неуставан. Забога милога! Може ли бити већег циркуса у правној науци? Које су то нове чињенице Уставном суду познате сада, а нису биле познате тада, да би уопште имао основа да промени свој, једном изражени, став?

Можда мислите да сам се удаљио од питања, али желим да кажем да у таквом накарадном правном систему нико не може да предвиди на шта ће изаћи референдум. Али његови резултати биће важна смерница и јасна политичка, правна и национална порука о суверености ентитета, као што и предвиђа изворни, потписани, Дејтон. А то је најважније.

Може ли референдум у Српској заиста угрозити безбедност региона?

Наравно да не може, осим ако га Американци не искористе као повод. Зна се ко у Босни контролише муџахединске ћелије, ко у пракси командује којим службама које би могле исценирати инциденте. Уосталом, није тајна да су они не само Босну већ читав Балкан довели у стање где било шта може бити повод за свеопшти сукоб. Погледајте само ово подгревање усташтва у Хрватској, понашање Бајдена на Космету, стање у Македонији, реторику Изетбеговића. Али, мислим да им сукоб сада још увек није по вољи. И зато га не би требало бити?

Сам референдум, како сам већ рекао, никог не угрожава, осим илузије оних који на Србе гледају, не као на комшије и равноправног партнера у устројству државе, већ као на рају из турских времена. Али тих илузија свакако се морају одрећи. Што пре то боље за њих!

На крају, како на референдум гледате из угла програмских циљева пројекта „Српски пијемонт – Западни Балкан“?

Као што знате Српски пијемонт подржава све легитимне иницијативе које доприносе прекиду разбијања и деградације српског националног корпуса, као и јачању српско-српских веза у региону, а нема сумње да је овај референдум значајан корак у том правцу. Као такав он је завештање за будућност!

Мада не могу да Вам превише говорим о томе, јер ни наши непријатељи о томе не говоре јавно, посебно смо задовољни што су осујећени неки сценарији који су предвиђали продубљивање подела у српском народу око овог питања. Сада је најважније да он буде одржан, али чак и ако не буде, српски народ је положио велики тест политичке зрелости, што је за пројекат „Српски пијемонт“ важније од судбине појединих политичара који би у том случају изгубили легитимитет.

Моћан одговор, господине професоре! Захваљујем на интервјуу.

Хвала Вама. Увек радо говорим за ЦЕОПОМ, јер знам да има пробране посетиоце. Живели!

 ___________________________

Одреднице:

• https://www.facebook.com/SRPSKI-PIJEMONT-291336944352833/
• https://youtu.be/qxeSNYN8rtc
• https://youtu.be/lzyHQhLL9Uw
• https://youtu.be/qJ1A89f5nyo
• https://youtu.be/sfyqzb5X8iU
• https://youtu.be/BRoIWn4WHUA

Извор: ЦЕОПОМ-Истина