Protesti i tron beogradske tiranije

Režim jednog od dva poslednja evropska tiranina (pogodite gde je drugi; da Vam pomognemo: i taj je na Balkanu) uzdrman je velikim izlivom narodnog nezadovoljstva i neposlušnosti tokom poslednja dva dana. I pored svoje bajne veštine za pravljenje smicalica, Aleksandar Vučić, tiranin o kom je reč, preračunao se preozbiljno shvatajući svoju sposobnost zastrašivanja naroda kom su ga pre osam godina na vlast mahinacijama nametnule zapadne obaveštajne službe.

Neposredni okidač za narodni ustanak bio je utisak ovog autokrate da se i dalje može neograničeno i nekažnjeno igrati mačke i miša zatvarajući narod, što je počeo pre nekoliko meseci, po objavi prisustva virusa u Srbiji. Korona je Vučićevoj poremećenoj psihi došla kao poručena. Okruživši se klikom medijskih šarlatana koji su dobro osetili sadističke sklonosti svog gazde i bili voljni da svemu pridaju veštačku glazuru naučnosti, Vučić je jedva dočekao da primeni najstroži, kineski model. Tokom naizgled beskrajna dva i po meseca, stanovništvo je bilo podvrgnuto brutalnom režimu zatvaranja koje se tokom pojedinih vikenda, uključujući onaj na koji je padao pravoslavni Vaskrs, protezalo na 96 časova kućnog pritvora. Ali kad je u junu odozgo naloženo da se nastave pripreme za „izbore“ ometene koronom, pozeri u ulozi lekara spremno su proglasili da je zahvaljujući Vučićevom genijalnom postupanju u vanrednom stanju Srbija „pobedila“ koronu.

Izbori za skupštinu trijumfalno su inscenirani 21. juna, a Vučićeva stranka je – nimalo iznenađujuće – dobila dve trećine mesta, dok je ostatak udeljen satelitskim političkim grupama. Ispostaviće se da je ovaj dirljiv izraz narodne zahvalnosti za dobro odrađen posao u pogledu korone bio strateški neprocenjiv radi omogućavanja Vučiću, već do grla u tajnovitim pregovorima da stavi potpis i na formalno odvajanje okupiranog Kosova od Srbije, da iskoristi prevarom stečenu totalnu kontrolu nad Skupštinom u svrhu promene Ustava koja bi mu omogućila da „legalno“ upravo to i učini.

Misleći da je to i postigao, arogantni tiranin se potom preigrao. Genijalni doktor Vučić, razume se, nije rešio pitanje virusa, već je ono nastavilo da ključa ispod površine (broj zaraženih i umrlih grubim lažiranjem je umanjivan), a bolnička infrastruktura u Srbiji dospela je na ivicu pucanja. Vučić je zato u ponedeljak obznanio jedinu terapiju koju je u stanju da nametne – brutalnu silu. Zapanjenoj naciji, koja se tek počela oporavljati od dva i po meseca kućnog pritvora, uz to duboko poniženoj grubo lažiranim „izborima“, objavio je da će od petka ponovo nametnuti zatvaranje i prisiliti velike delove stanovništva, u početnom stepenu otprilike jednu trećinu, da se vakciniše.

Ali to je bila slamka koja je kamili slomila kičmu.

U sredu prošle nedelje gomile su se počele okupljati pred skupštinskim zdanjem da bi burno izrazile neslaganje s tiraninovim planovima.

Zapanjen neoprostivim činom uvrede veličanstva od strane svojih helota, vidno uzdrmani Vučić pravi drugi gaf u dva dana: ponovo se pojavljuje na televiziji s nacionalnom pokrivenošću nazivajući protestante fašistima, navodeći da među njima ima i onih koji veruju da je zemlja ravna ploča. To je bilo u sredu u 3 popodne. Tri časa potom, oko šest naveče, još veća gomila počela se okupljati ispred Skupštine. Ali, bila je spremna i Vučićeva civilna paravojska, pojačana kohortama ubačenih provokatora s nalogom da izazovu incidente da bi policiji pružili izgovor za nasilno gušenje protesta. Napetost u vazduhu mogla se seći nožem. Grupe režimskih huligana postavljene su na nekoliko mesta nedaleko od skupštinskog trga, spremne da priskoče u pomoć snagama „reda i zakona“ kad im se naredi. Dok je gomila u Beogradu skandirala protiv tiranina, slične vesti stizale su i s ulica Novog Sada, Niša i drugih srpskih gradova.

Šta sad čeka Vučića? U prošli četvrtak je nonšalantno odleteo u Pariz (kolega mu Čaušesku leteo je za Teheran nedugo pre sudnjeg mu dana) da s Makronom razgovara o dogovorima o Kosovu. Kako god dalje tekao građanski otpor režimu, Vučić je za ta dva dana nepopravljivo politički ranjen. U očima svojih pokrovitelja iz NATO, pogođen je u najbolnije mesto. Izgubio je legitimitet da predstavlja Srbiju, zbog čega će ga, ma kako se zvanično predstavljao, gledati kao nekog ko nema ovlašćenje da potpiše bilo kakav sporazum kojim amputira 15 odsto državne teritorije i odriče se srca njene kulture i duhovnosti.

Neredi na ulicama Srbije do krajnosti su zamrsili i otežali uspešno privođenje kraju jedinog preostalog naloga koji Vučić još nije ispunio – potpisivanja nezavisnosti Kosova – posle kog će postati balast svojim zapadnim pokroviteljima, koji će ga se otarasiti i pre no srpski narod bude u prilici da ga uhapsi. Zapadu je bio potreban naizgled jak srpski vođa s prividom podrške u narodu koji će sprovesti taj podli čin, posle čega bi oni rekli pacta sunt servanta (međunarodni ugovor obavezuje potpisnike, nap. Stanja stvari), namećući time obavezu i onima koji dođu posle Vučića. Sad, međutim, čitava ta operacija deluje znatno manje izvesna, i čak i da Vučić po nalogu nešto i potpiše, njegov potpis znatno gubi na težini i u zakonskom i u političkom pogledu.

Vučić je sateran u ćošak. Bude li istrajavao na obavezi prema svojim zapadnim pokroviteljima da u ime države Srbije i formalno prihvati silovanje povodom Kosova, nemiri u poslednjih nekoliko dana biće mačji kašalj u odnosu na ono što ga u tom slučaju čeka. Nastavi li da odugovlači s obećanim činom izdaje i pokuša li se povući iz faustovske pogodbe koju je sklopio da bi došao na vlast i dobio odrešene ruke za pljačku, razbesniće svoje inostrane mentore. A on odlično zna šta to znači.

Skoro da se čovek nad njim sažali.

Prevod i obrada – Stanje stvari

Izvor: The Saker/Stanje stvari