Prvi vatikanski udar na Crnu goru

Prvi ozbiljniji pokušaj prevođenja pravoslavaca Crne Gore u katolike zabeležen je krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, tačnije to se danas može smatrati uvodom u ono što je usledilo i što ovih godina, kao proces, imamo u Crnoj Gori.

Naime, malo je poznato da je inicijativa za rušenjem Njegoševe kapele na Lovćenu došla iz Vatikana a prihvaćena je od strane jugoslovenskih, crnogorskih, komunista. Time je, kao što se zna, pogažena poslednja volja velikog vladike čije je telo i danas u Mauzoleju, građevini koja na arhitektonski i svaki drugi način ne pripada svetu pravoslavlja.

Da bi sve ovo bilo razumljivije pažljivo pročitajte redove koji slede. U pitanju je pismu specijalnog papskog izaslanika, Franciska Palovinetija, upućeno 28. decembra 1969. godine blaženopočivšem mitropolitu Crnogorsko – primorskom, Danilu Dajkoviću (slika dole desno). Francisko ga je dva dana ranije, kao preporuku pod brojem 22384 pisao u Metkoviću, a uputio iz Sarajeva. Pismo se čuva u arhivi Mitropolije Crnogosko – primorske. Evo šta u njemu piše:

„Vaše Preosveštenstvo,

Molim da mi oprostite na greškama, ali trudiću se da ih bude što manje, jer sam po prvi put u poverljivoj misiji ovde. Molim da razumete moje napore koje činim sam uz pripomoć veoma odanih i poverljivih saučesnika, ali sve to da što bolje i savesnije obavim povereno i da najbolje namere Svete Stolice izvršim što razboritije uz veliku obazrivost, našto sam naročito upozoren.

Nosim Vam specijalnu poruku Svetog Oca Pape i Njegovu poruku trebalo je lično da uručim, pa sam rado prihvatio ovaj naporni put da se uz njegov blagoslov ovekoveči trud i obezbedi Vaša saglasnost i saučešće što je izričita želja Sv. Oca Pape.

No, evo u Sarajevu sam pozvan u Nadbiskupiju i zadržan, hitno obavešten sa napomenom da momentalno nije pogodan momenat – naime pala bi u oči moja prisutnost u Cetinju, pa bi mogle nastupiti nemile posledice i mnoge neprijatnosti od nenamernih zlih ljudi Vaše sredine, što bi omelo i mnogo naškodilo postignutim uspesima u odvajanju Vaše Svete crkve od naturene separatističke jeresi.

Mnogo se postiglo i Sv. Otac Papa je veoma zadovoljan pa je predložio da bi bilo najbolje da se skine ona mala kapela i smesti u muzej ili Njeguše gde bi odgovarao nameni, gde istorija toga vremena izumrlog starog naroda još jedino ne može da vidi.

Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajedničko sa nekadašnjim narodom orijentisanim velikosrpskom idologijom koja je zloupotrebila ovaj narod, koji eto može se reći potpuno izumire. Novi narod sa novim navikama i novim životom je narod budućnosti i novih pregnuća, pa je voljan Sv. Otac Papa da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga povrati u pravu Hristovu veru zašto je voljan i da uloži velika sredstva.

Sv. Otac Papa je voljan da dade 500 miliona lira kao pomoć za izradu mauzoleja koji ti hrabri ljudi tako uporno traže i žele, pa će i Papina pomoć mnogo doprineti, za šta će On samo tražiti da u mauzolej budu smeštene kosti Lucije – Crnogorke (Ozane Kotorske) , koja je još ranije prešla u pravu Hristovu veru i do smrti bila izložena svim proganjanjima, ali nikad nije htela da tu veru osramoti i ostavi. Zato će ona biti oglašena Sveticom i želja bi bila da se njeni ostaci pohrane u mauzolej zašto će biti izgrađen veliki i divan sarkofag koji će krasiti unutrašnjost mauzoleja.

Sv. Otac Papa ceniće veoma Vaše napore i veliku duševnu i prosvetnu vrednost, ceneći Vašu odanost svetoj crkvi, a verujući da će u Vama naići na saradnika u borbi da se uspostavi u Crnoj Gori prava Hristova vera i osamostali kao novorođenče Sv. Oca Pape, on je voljan da sve žrtve podnese i sva sredstva za to uloži, pa jedva čeka da se osveti Divni Hram u Titogradu i uspostavi biblioteka, dovedu misionari i otpočne pomaganje tog dobrog naroda u prevođenju pravoj Hristovoj veri.

U tome Sv. Otac Papa računa na Vašu saradnju i voljan je da Vam ponudi položaj među svojim najbližim saradnicima, a da Vi rukovodite svim tim poslovima uz zagarantovanu diskreciju. To je bila moja misija i to bi bila poruka koju sam imao da uručim sa još mnogim drugim, pa kako sam sprečen i kako su sada zaoštrene mnoge nesigurnosti od pakosti ljudi, to sam obavešten da prilikom posete Predsednika od strane Paćinelija i dodira istog sa izvesnim hrabrim ljudima Titograda, da se ovo sada izbegne i zatraži dodir ili sastanak u Zagrebu ili Đakovu, kako bi se izbeglo da se predaju novčana sredstva i nagrade hrabrim ljudima na mestima koja bi bila podloga neprijatnosti kako tih hrabrih ljudi tako i sveg dosadašnjeg uspeha i rada.

Iznoseći Vam ovo molim Vas da razumete veliko interesovanje Sv. Oca Pape za Vaša velika dela i ljubav prema svojoj pastvi koja treba da se prevede pravoj Hristovoj veri za što bi Vi bili najpogodnija ličnost.

Vjerujem da Vam je poznat udeo Sv. Oca Pape kod odvajanja makedonske crkve, no iz specijalnih razloga u današnjoj veri, što je bilo uslovljeno od tih hrabrih ljudi u Skoplju, koji su voljni da se u dogledno vreme i taj narod prevede u pravu Hristovu veru.

Iz želje da se sve to najlepše sredi molim da donesete Vašu odluku gde bi želeli da se lično sastanemo i primite sve što Vam donosim, a Vašu saglasnost ili mogućnost, dostavite Nadbiskupiji Zagreb.

Metkovići

S’ osobitim poštovanjem, odani, pokorni Vam, Palovineti“

Ciljevi se ostvaruju

Mitropolit Dajković je odbio susret sa papinim izaslanikom i pismo prosledio Svetom sinodu Srpske pravoslavne crkve, ali ono što je usledilo nagovestilo je crnu budućnost za Srbe, pravoslavce, u Crnoj Gori.

Njegoševa kapela na Cetinju srušena je 1972. godine (samo tri godine nakon pisma iz Vatikana) a na njeno mesto postavljen Mauzolej, čiji je projektant hrvatski vajar Ivan Meštrović.

Danas u Crnoj Gori deluje tzv „Crnogorska pravoslavna crkva“ na čelu sa raspopom, Mirašom Dedejićem, čovekom koji je jedno vreme proveo u Vatikanu na pripremama za ovo što danas čini u Crnoj Gori.

Inače, u toj sada samostalnoj državi sve je manje Srba, njihov jezik je zamenjen crnogorskim, u državnim službama Srbi ne mogu da dobiju posao, sve su brojniji incidenti na nacionalnoj osnovi, između Srba i Crnogoraca, dojučerašnjih Srba. U tim sukobima često nalazimo bliske rođake pa i rođenu braću od kojih je jedan ostao Srbin a drugi postao Crnogorac.

Planovi Vatikana u Crnoj gori ostvaruju se onako kako je davno zacrtano a otvoreno nagovešteno u pismu specijalnog izaslanika iz Vatikana, iz 1969. godine.

Izvor: Intermagazin