Прво капитулација Кијева па разговори

Financial Times преноси нам причу о томе како се Владимир Владимирович посвађао с Ангелом Доротеом. Наводно је Путин на самиту „велике двадесеторице“ у разговору са Меркеловом предложио разрешење украјинске кризе по „чеченском сценарију“. Све је веома једноставно: у замену за лојалност, Кијев Донбасу треба да понуди новац и аутономију.

Кћи пастора, наводи Financial Times, била је шокирана циничним предлогом бившег чекисте, и ето, кажу, то је уништило пријатељство међу лидерима Русије и Немачке.

Оставимо по страни поучни патос чланка, све те бајке за сиротињу. Председник Русије предложио је реалан – с његове тачке гледишта – начин регулисања војног конфликта, заснован на његовом личном успешном искуству. Ко може оспорити да се Чеченија смирила уз помоћ финансијских инфузија, као и гаранција немешања у национални и религијски живот Чечена? Чак и ако је британски лист понешто додао, то у суштини ништа не мења – такав предлог заиста се могао чути од Путина.

Бог с њом, пасторовом ћерком. Нешто друго је ту интересантније. Зашто нико од украјинских лидера није дошао до тако очигледнe идеје? А руско руководство, чини се, урадило је све могуће да би помогло Кијеву. Не без помоћи Русије, на челу Донбаса нашли су се људи са прагматичним нервом, рецимо то тако. Москва као да је поручила Кијеву: погледајте, ми смо за вас обавили пола посла, остало вам је само да седнете за сто и да се договорите! Па ипак, није успело.

А није ни могло успети. Не ради се овде само о америчким геополитичким интригама него о самој суштини националистичке идеологије, о принципијелној разлици између националистичког и империјалног приступа управљању државом.

Циљ империјалне власти јесте – остварити потчињавање, а не уподобљавање себи. Суровим репресијама или давањем привилегија, а по правилу комбиновањем једног и другог, али остварити управо потчињавање, лојалност. Таква је природа империјалне власти, и она је непроменљива. Путин није измислио ништа ново, он је само следио традицију. Што се више народа заклело на верност империји, то више расте величина њеног првог лица, био то цар, генерални секретар или председник. Углавном, није постављен задатак да се Чечени претворе у Русе, и због тога је постало могуће разрешење војног конфликта.

С друге стране, смисао и циљ – такође непроменљиви – националистичког приступа јесте управо уподобљавање „другог“ себи. Конкретно, у украјинској ситуацији – претварање проруских „недоукрајинаца“ Донбаса у „праве Украјинце“. А шта да се ради са онима који неће да постану „прави“? Нема много варијанти: или физичко истребљење, или депортација, или асимилација њихове деце.

Ето зашто је за украјинског националисту аутономни Донбас – потпуна бесмислица. За шта смо се онда борили? Па аутономија ће само учврстити културне разлике Донбаса и Украјине, а те разлике је потребно избрисати. Ако житеље региона не уподобимо себи, ако их не асимилујемо, онда је са тачке гледишта националисте боље да се од њих оградимо бетонским зидом и бодљикавом жицом, претходно наносећи региону максималну штету („ако нисмо појели, онда ћемо бар грицкати“).

Наравно, међу онима који су до власти дошли на таласу евромајдана не налазе се само фанатични националисти. Има ту и обичних циника, који идеологију национализма експлоатишу за своје личне и корпоративне циљеве. То су олигарси, како их обично називају. Можда је с њима могуће сести за округли сто и тако „момачки“ решавати о аутономији? Али проблем је у томе што је цинике на горње спратове власти изнело баш то националистичко помрачење, и сад су они његови таоци. Они су принуђени да буду већи Украјинци него лавовски западњаци.

А зашто ја пишем о таквим – рекло би се – очигледним стварима? Зато што сам схватио да оне и нису баш тако очигледне. Очигледне „не само за све“ – да парафразирам познатог кијевског мудраца*.

Многи у Русији, укључујући и оне од којих зависи решење, не разумеју карактер и циљеве националистичке идеологије. Или су тек сад почели понешто да разумеју. Ово не говорим као прекор; ни ја то не бих разумео кад не бих живео у Латвији, где се одвијају исти процеси, само у више бирократској, мање бруталној варијанти.

Обично се претпоставља да је националиста будала која не схвата сопствену корист, па ако му то потанко објасните, он ће престати да буде националиста. То је погрешно. Убеђени националиста уопште није будала, он једноставно директно гази ка свом циљу. А циљ је, на овај или онај начин (погледај горње три варијанте) следећи: територију коју он сматра „својом“ очистити од људи које он сматра „туђим“. Очистити – не обавезно 100 одсто, али бар до такве пропорције у којој би се „туђи“ претворили у безутицајну фолклорно-музејску мањину. Никаквој аутономији, никаквој федерацији у тим плановима нема места. Националиста се на нешто тако може сагласити само потписујући акт о безусловној капитулацији.

Превод – Ж.Никчевић

___________

* Мисли се на боксера Виталија Кличка, градоначелника Кијева, познатог по несувислим реченицама.

Извор: Свободная Пресса, Нови Стандард