Putinov novi tok ili partija koja se ne sme izgubiti

1.

Nije Vladimir Putin ni stigao da preko Viktora Orbana javno obavesti partnere nekadašnjeg Južnog toka da ih nije napustio i da im ponudi Južni tok 2.0, a linija novog gasovoda već je bila iscrtana. Iscrtali su je Amerikanci novom linijom destabilizacije. Elem, u Mađarskoj već mesecima traje operacija rušenja Viktora Orbana, koji se za sada izvanredno drži. Srbiji se preteći problemi otvaraju gotovo na dnevnom nivou, i iza većine njih stoji davno pripremljena majdanska infrastruktura. (Čini mi se tragičnim da dobar deo patriotskih snaga ne ume istovremeno da kritikuje vlast i uočava ove trendove, nego radije jedno od to dvoje previđa.) Nova na liniji destabilizacije je Makedonija, koja bi mogla da bude ključna zemlja Južnog toka 2.0, gde američki klijenti pokušavaju da obore vladu Nikole Gruevskog.

2.

Gruevski, koji je na vlasti još od 2006. godine, premijer je postao u zemlji koju su potpuno i isključivo prekrili Amerikanci, tako da nije mogao da dođe na to mesto bez njihove volje. Vremenom, međutim, Gruevski, makedonski nacionalista, kao da je počeo da shvata da iza sve češćih pominjanja „Velike Albanije“ stoje njegovi mentori, utoliko više što je ta ideja u evropskim prestonicama, čak i onim najvećim, budila podozrenje. Pametnom čoveku nije trebalo dvaput da razmisli i shvati da će na oltar „Velike Albanije“ najpre biti položena njegova zemlja.

I već pre neke dve-tri godine Gruevski se pojavljuje kao naknadno zainteresovan da jedan krak Južnog toka iz Srbije ili Bugarske (on je više navijao za krak iz Srbije) bude izvučen do Makedonije. Teško da je tu moglo da bude samo reči o energetskoj bezbednosti njegove dvomilionske etnički podeljene zemlje. Radilo se, naravno, i o njenom geopolitičkom pozicioniranju, a to će reći i o njenoj stabilnosti.

Makedonija tada nije bila važna zemlja na trasi Južnog toka, i zato se činilo da zahtev Gruevskog niti je impresionirao graditelje gasovoda niti je pobudio veliko podozrenje njegovih protivnika. Sve dok Južni tok nije propao, čime se – uz sve prateće dramatične događaje sa Ukrajinom i oživljavanjem hladnog rata – pokazala njegova geopolitička vrednost. Naime, ako je pre sedam-osam godina na Balkanu i u Centralnoj Evropi i bilo moguće zamisliti da neka zemlja ima cev Južnog toka a da ostane u orbiti Vašingtona i Brisela, danas više nije, čak ni za Mađarsku, članicu EU i NATO. Otuda je Putinova ideja o gradnji Južnog toka 2.0. (Rusija – Turska – Grčka – Makedonija – Srbija – Mađarska – Austrija…) upalila reflektore nad malenom Makedonijom, a Gruevskog otvorila kao evropskog lidera o kome će se ove godine više pričati nego u svih prethodnih devet, koliko je na vlasti.

3.

Reklo bi se da Putin nije objavljivanjem Južnog toka 2.0. slučajno osvežio svoj uticaj na Balkanu tek posle Minska. Sa pregovora o Ukrajini, na kojima za njega nije bilo gubitničke varijante, Putin je izašao sa najmanje tri evropska dužnika. Prva dva su Merkelova i Oland, koji u svojoj panici od evropske krize i svetskog rata mogu Putina do mile volje da smatraju krivcem, ali ne mogu da poreknu da je on deo rešenja. Za to vreme, sve što ih je snalazilo iz Amerike bilo je isključivo u funkciji problema, i nikad rešenja. Dužnik mu je i mučeni Porošenko, koga je okončavanjem akcije u Debaljcevu mogao da precrta za sva vremena. Umesto toga, Putin mu je omogućio da Ukrajina vidi upravo Porošenka kao čoveka koji izvukao borce iz novoruskog džepa, dok je Debaljcevo, kako je i red, ostalo u Novorusiji.

Sve je to Amerikance u Evropi dovelo u neku vrstu defanzive: u njihovim rukama još uvek su sva ona drastična rešenja, poput naoružavanja Ukrajine ili slanja islamističkih bombaša u evropske prestonice. Ali takva rešenja danas su više nego juče dvosekli mač: ona mogu da pobude željenu reakciju, ali u nekom momentu i neželjenu, posebno u situaciji kad se Vašington u Evropi lišio onog diplomatskog veza koji podrazumeva povlačenje malih efektivnih poteza. Ceo taj prostor danas je ostavljen Putinu.

4.

Amerikanci otuda u Evropi i na Balkanu nisu više ono što su bili pre godinu dana, da ne poredimo sa onim što su bili pre deset. U to vreme Orban, koliko god veliki borac, ne bi izdržao ni mesec dana, a Gruevski bi pre skočio kroz prozor nego što što bi uradio nešto mimo volje Vašingtona. Da i ne razmatram, ako bi i uradio, koliko bi poživeo posle toga.

Američke slabosti nisu manje vidljive ni u Srbiji. Od Minhenske konferencije naovamo izbrojao sam ravno sedam američkih funkcionera – od najteže artiljerije Bajdena i Nulandove, pa do suptilno ciničnog Kirbija – koji su obrađivali srpske šefove da im ne padne na pamet Južni tok 2.0. sa svim što uz to ide. Podsećanja radi, kad je trebalo da Beograd ubede da potpiše Briselski sporazum, bilo je dovoljno da se ovde pojavi onaj zamenik pomoćnika ili pomoćnik zamenika, ne sećam se više.

5.

Posebno je bila upečatljiva epizoda između Bajdena i Vučića u Minhenu, u kojoj je Obamin potpredsednik rešio pitanje srpske energetske bezbednosti. Reč je, naravno, o onom čuvenom američkom tečnom gasu, koji će biti brodovima dopremljen u Hrvatsku i za koji ovdašnji mediji pete kolone tvrde da je pet puta jeftiniji od ruskog. Srbija će cevovodima gas preuzimati iz Hrvatske.

Zanimljivo je da su Amerikanci isto to pre gotovo deceniju nudili Poljacima, naravno, pod uslovom da ne pristanu da Severni tok prelazi preko njih. Poljake, kakvi već jesu, nije trebalo dvaput nagovarati da kvare posao Rusima, tek rezultat je bio da su otkazali gasovod, da im američki gas nikad nije stigao i da se lakomislenoj Varšavi posle toga smejala cela Evropa. I da danas koriste ruski gas po ceni da verovatno dvaput obilazi zemaljsku kuglu dok im stigne iz Rusije.

To što američkog gasa za Srbiju nema niti će ga biti ne znači da Bajdenova ponuda Vučiću nije ozbiljna. Ona suštinski glasi: znam da znaš da od američkog gasa koji ću ti sad ponuditi nema ništa, ali baš bih voleo da stisneš i kažeš mi da ne veruješ u to. Ono u šta svakako treba da veruješ jeste da je Hrvatska šef tvog regiona, i da tako treba da čitaš ovu glupu priču o terminalu na Krku. Ne sanjaj ni o kakvom regionu na istoku, nikakva Grčka, Makedonija, Bugarska, Rusiju da ne pominjem. I, da, kao što će zapad tvog regiona biti Hrvatska, na (jugo)istoku on će biti ograničen Albancima. Uveren sam da Srbija ima lepu budućnost između Hrvatske i Albanije, posebno u poređenju sa alternativama koje sam spreman da ti predočim ako ti se ovo ne dopada.

Nisam bio tamo, ali, ako nije bilo baš ovako, nije bilo ni mnogo drugačije. Problem je, međutim, što se tako ne razgovara ni sa kim, čak ni sa slomljenom Srbijom. Ne sumnjam da je Vučić rekao Bajdenu kako je to sjajna ideja, ali i da je po Orbanu u Subotici, veče pre Putinovog dolaska u Budimpeštu, rekao da računaju na Srbiju u Južnom toku 2.0. Pa ko pre stigne.

6.

Da se tako više ne razgovara ni sa Srbijom, pokazao je i ishod pregovora sa Esmarkom. Inače, veoma dobro zamišljeno: Kirbi je ovde Vučića ubedio da je Esmark siguran kupac Smederevske železare i da će poslati dobru poruku ako rastera ostale interesente, posebno ruske. A onda je, pretpostavljam, javio Esmarku da je stvar završena i da sad oni nastupaju. Ovi su opet razumeli da je stvar zaista gotova i došli sa ponudom koja staje u jednu rečenicu. Dakle, sav budući gubitak u Smederevu ide na račun Srbiji, sav budući dobitak ide na račun Esmarku. Nije, na kraju, bez značaja da je ponuda odbijena, utoliko pre što je Srbija prethodno prihvatila mnogo sličnih američkih ponuda, posebno političkih.

7.

Naravno, ne treba iz toga izvlačiti nikakve zaključke o srpskom zaokretu. Ali treba da, koliko god da nas ka zaokretu ne predvode lideri Srbije, a ni opozicija, upravo tamo guraju i prilike i nužda.

Prilike kažu da Srbija koja bi rekla „ne“ i počela da misli u sopstvenom interesu danas ne bi bila usamljeno evropsko ostrvo, već deo trenda koji preti da bude opšti. Rusija, Turska, Grčka, Makedonija, Mađarska, Slovačka, Češka, Španija, u nekoj meri Nemačka, Austrija i Francuska – sve su to danas centri evropskog otpora američkoj hegemoniji, na razne načine, ne svi u punoj meri, ali svako u rastućoj. Deo naših prilika jeste i u opadajućoj snazi Amerike, koju Ukrajina nije icrpela resursno, ali jeste politički, inače ne bi Evropu stavila pred tako drastičan izbor da odluči hoće li da je iznutra uništi Amerika ili misli kako je bolje da je spali Rusija.

8.

Sa današnjim evropskim izborom Srbija živi dve decenije, tako da smo od silne želje da postanemo Evropa došli dotle da je Evropa postala Srbija. Nije, drugim rečima, današnja ponuda – koja se kristališe u odluci između Južnog toka 2.0. i Bajdenovog Hari Poter gasovoda – takva da nam jedna strana nudi sto nečega, a druga, recimo, 105. Jedna ponuda otvara nam vrata da se polako čupamo kako znamo i umemo – ne bez rizika svakako – a druga nam nudi region sa Hrvatskom i Albanijom i preti nam uništenjem ako je odbijemo. Bila bi to teška i ozbiljna dilema kada prilika koja nam se nudi – ova druga – ne bi bila ista kao i kazna kojom nam se preti ako odbijemo. Ovako, dilema nije ozbiljna, ali, nema sumnje, i dalje jeste teška.

Matematika je jednostavna: kad su ponuda i kazna iste, pristanak na ponudu znači da naše isporučivanje zahteva može da ide dotle dok možemo da ih isporučujemo. Kad više fizički ne budemo mogli, zahtevi neće prestati, samo što će tada biti preuzeti u vidu kazne, a ne našeg isporučivanja zahteva.

9.

Rečju, iako smo slabiji nego ikad do sad, i trenutak je bolji nego ikad. To ne znači da je vreme da ludujemo, ali znači da je čas za sakupljanje snaga. Kako god, ne možemo se izvući, a da ne prođemo kroz toplog zeca, koga nam valja preživeti. I, naravno, važno je razumeti da Južni tok 2.0. nije stvar između vlasti i opozicije jer opoziciju nemamo, već samo pretendente na vlast. Ovo je mnogo veća priča, istorijska, i zbog nje i u vlasti, i u opoziciji, i na mnogo širem frontu od tog tek treba da se iznova podele karte.

Valjda se nećemo uplašiti kad vidimo da smo izvukli karte kojima se partija može dobiti.

Izvor: Novi Standard