Putinovo obraćanje Federalnoj skupštini

Osim sagledavanju aktuelne situacije u zemlji i u svetu, i pružanju odgovora na konkretna politička, ekonomska i društvena pitanja, što je uobičajen i neophodan pristup kada se šef države obraća naciji i njenim najvišim nosiocima vlasti, 11. poslanica ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina Federalnoj skupštini Ruske Federacije bila je posvećena postavljanju, odnosno objavljivanju vrednosnih koordinata kojima je Rusija vođena, i kojima će biti vođena u nesigurnom vremenu koje dolazi. Ako je predvidivost poželjan kvalitet u stvarima politike, a pogotovo međunarodnih odnosa onda, posle Putinovog obraćanja od 4.12.2014. teško da će iko od ruskih prijatelja ili neprijatelja moći da legitimno tvrdi da ne zna na čemu je sa Rusijom. Nisu iznete samo stavovi i namere, već i neki osnovni vrednosni kriterijumi. Ovo smo mi, ovo smo radili ili radimo zato i zato, za ovo se zalažemo – poručio je ruski predsednik urbi et orbi. Ovo je suština poručenog, i na globalnom i na lokalnom planu.

– Ruska nacija i ruska državnost su u osnovi duhovne kategorije: „Hrišćanstvo je postalo moćna duhovna objedinjujuća sila, koja je omogućila da se u formiranje ujedinjene ruske nacije i formiranje državnosti uključe najrazličitija po krvi plemena i plemenski savezi ogromnog istočnoslovenskog sveta.I, upravo na toj duhovnoj podlozi naši su preci po prvi put i zauvek postali svesni da su jedan narod“. A krštavanje Rusije je, istakao je ruski predsednik, počelo na Krimu: „Udrevnom Hersonu, ili Korsuni, kako su ga zvali ruski letopisci, bio je kršten knez Vladimir, koji je zatim krstio i čitavu Rusiju“. I tu leži „strateški značaj“ Krima – u njegovom „civilizacijskom i sakralnom značaju“. Ne „geopolitičkom“ niti „nacionalnom“, niti „istorijskom“, niti „vojnom“, niti „međunarodnopravnom“ – bar ne na prvom mestu. Analogno značaju Kosova i Metohije za Srbiju. S tim što Rusija to dokazuje na delu. „Sada i zauvek“. To bukvalno znači da je odustajanje od Krima ravno odustajanju od najveće svetinje – poput Hramovne gore u Jerusalimu. Od istinskih ruskih prijatelje će se odsad očekivati da to poštuju, a od neprijatelja svest da ne postoji opcija ponovnog ruskog napuštanja Krima.

– Jasno ističući šta je i ko je, Rusija ne teži nametanju svoje duhovne, ili bilo koje druge ekskluzivnosti. To se na prvom mestu ogleda u principima Evroazijskog ekonomskog saveza koji počinje sa radom u punom kapacitetu 1.1.2015: „Pre svega, to je ravnopravnost, pragmatizam i uzajamno poštovanje. To je i očuvanje nacionalne posebnosti i državnog suvereniteta svih zemalja – učesnica“. Međutim, Putin takođe ističe da te vrednosti nisu samo rezervisane za članice saveza kojem pripada njegova zemlja, niti Rusija planira da se zatvori u njegove okvire i, u terminima zapadne propagande, „samoizoluje“ se. „Mi nikada nećemo krenuti putem samoizolacije, ksenofobije, nepoverenja i traženja neprijatelja… Naš cilj je da nađemo što je moguće više ravnopravnih partnera – kako na Zapadu, tako i na Istoku. Širićemo svoje prisustvo u onim regionima u kojima sada jačaju procesi integracije, gde ne mešaju politiku i ekonomiju, već obrnuto, uklanjaju barijere za trgovinu, za razmenu tehnologija i investicija, za slobodno kretanje ljudi“.

Svako podudaranje sa nekadašnjim zapadnim pogledom na svet – slučajno je. Jer, bivajući otvorena, Rusija će raditi upravo suprotno zapadnim „civilizatorima“: „Branićemo raznolikost sveta“, poručuje ruski predsednik, zalažući se za istinsku multikulturalnost, umesto zapadno normirane monokulture šarenog rastinja. Nema „tereta belog čoveka“, niti proklamovanog „širenja demokratije i ljudskih prava“ mešanjem u unutrašnje stvari drugih, lekcija o prirodi „humanosti“ ili „evropskim“ ili nekim drugim „vrednostima“. Rusija je spremna da sarađuje sa svima koji poštuju nju i druge. Njena globalna vizija je poredak ravnopravnih suverenosti, koji je ona spremna i da brani.

– Razmatrajući slučaj Krima, postavljen je kriterijum u vezi teritorijalne celovitosti država. Kako to funkcioniše u praksi, može se videti ako se porede slučajevi Krima i KiM, odnosno zašto Krim može a KiM ne može da se otcepljuje. U Ukrajini i Srbiji je došlo do nezakonite spoljne intervencije. Krim je teritorija čiji narod nije prihvatio rezultate tog bezakonja, a njeno ponovno pripajanje Rusiji je plod delovanja njenih legalno i legitimno izabranih predstavnika. S druge strane, jednostrana secesija KiM je upravo posledica nezakonite spoljne intervencije i, stoga, nelegalna, nelegitimna i civilizacijski neprihvatljiva. Dakle, suverenitet i teritorijalna celovitost se moraju poštovati. U tom smislu, pravo na samoopredeljenje postoji, ali tek kao defanzivna reakcija na spoljnu agresiju, sprovedena na demokratski legitiman način.

Treba podsetiti da ovo nije samo rusko stanovište. Ono se uveliko podudara sa nedavno izrečenim kineskim stavom po pitanju Krima: „Mi smo protiv toga da narodnosti dobijaju nezavisnost putem referenduma. Kad je reč o Krimu, njega odlikuju veoma specifične karakteristike. Vrlo dobro smo upoznati sa istorijom pripadnosti Krima… Sve u svemu, problemi narodnosti u nekim zemljama potiču od politike dvostrukih standarda nekih zemalja koje, na osnovu sopstvenih sebičnih interesa, podržavaju određenu etničku grupu i guraju je u pravcu održavanja referenduma o nezavisnosti. To je manifestacija dvostrukih standarda u službi Sjedinjenih Država. Zarad sopstvenih ciljeva, SAD se upliću u unutrašnje stvari drugih država kroz upotrebu sile, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Kina se čvrsto protivi ovakvom pristupu… Takvo delovanje zaoštrava međuetničke protivrečnosti i dovodi do oružanih sukoba“.

– Rusija nije revolucionarno niti mesijansko društvo, nacija ili civilizacija, već tradicionalna, tolerantna, otvorena i legalistička: „Zdrava porodica i zdrava nacija, tradicionalne vrednosti koje smo nasledili od naših predaka zajedno sa idejama za budućnost, stabilnost kao uslov za razvoj i progres, poštovanje drugih naroda i država uz garantovanje bezbednosti Rusije i odbrana njenih legalnih interesa – jesu naši prioriteti“.

–  Suverenitet je uslov državnog postojanja: „Akoje za mnoge evropske države nacionalni ponos – odavno zaboravljen pojam, a suverenitet – predstavlja luksuz, za Rusiju realni državni suverenitet predstavlja neophodan uslov za njeno postojanje“.

– Izvan tradicionalnih duhovnih vrednosti, najviša vrednost suverene Rusije je lična i nacionalna sloboda: „Ko voli Rusiju, taj mora da joj želi slobodu; pre svega slobodu za samu Rusiju, njenu međunarodnu nezavisnost i samostalnost; slobodu za Rusiju – kao jedinstvo ruske i svih drugih nacionalnih kultura; i na kraju – slobodu za Ruse, slobodu za sve nas: slobodu vere, traganja za istinom, stvaralaštvom, radom i svojinom“. Ovde ruski predsednik citira jednog od svojih omiljenih mislilaca, Ivana Iljina.

Pored ovih univerzalnih stavova, izneto je i osnovno stanovište o ruskoj poziciji u globalnom kontekstu:

– Suštinski: ne napadaju Rusiju zbog Ukrajine, već Ukrajinu (Krim) zbog Rusije. Sankcije nisu„samo nervozna reakcija SAD ili njihovih saveznika na naš stav u vezi sa događajima i državnim prevratom u Ukrajini, pa ni u vezi sa takozvanim ‘krimskim prolećem’… da svega toga nije ni bilo, onda bi izmislili neki drugi povod da sputaju rastuće mogućnosti Rusije, da utiču na nju, i još bolje – da je iskoriste za svoje interese“. U tom smislu je „jugoslovenski scenario“ bio poučan, dajući osnovu za surevnjivost prema zapadnim namerama. „Bez obzira na našu tadašnju (u doba raspada SSSR) krajnju otvorenost i spremnost na saradnju o svim, može se reći, najosetljivijim pitanjima, bez obzira što smo smatrali – svi vi to znate i sećate se – naše dojučerašnje protivnike za bliske prijatelje, gotovo za saveznike, podrška separatizma u Rusiji ‘iz inostranstva‘– i informativna, i politička, i finansijska, i putem obaveštajnih službi – bila je apsolutno očigledna.“ Dakle, sadašnji Zapad, na prvom mestu SAD, se jednostavno ne miri sa postojanjem suverene i nezavisne ruske (a ni bilo koje druge) države. Spremnost za kompromis se tumačila kao slabost: „Već je tada postalo jasno da, što se mi više povlačimo i pravdamo, tim više naši oponenti postaju drskiji i ponašaju se ciničnije i agresivnije“. Ne beži se ni od analogije sa Hitlerovim napadom na SSSR, a zapadna agresivna nastojanja prete da naruše globalnu nuklearnu ravnotežu. I zato Rusija jednostavno mora da ima jaku vojsku. „Učtivu, ali strašnu.“

Na kraju, dati su i osnovni parametri unutrašnjeg života, razvoja i napretka Rusije:

– Važna je debirokratizacija i maksimalno smanjenje državnog pritiska na privređivanje i slobodno preduzetništvo. U kontekstu sve agresivnije i totalitarnije težnje zapadnih birokratija da normiraju svaki segment života i privređivanja, osvežujuće zvuči rečenica: „Treba se, konačno, odreći principa totalne, beskonačne kontrole“. Ključ je u oslobađanju biznisa od „nametljivog nadzora i kontrole“, od preteranih poreza i svih drugih prepreka koje državni aparat stavlja na put privrednika.

– Čak i za najmoćnije i najbogatije tajkune, u sadašnjem nestabilnom, neprijateljskom međunarodnom ambijentu, pogotovo posle „kiparskog slučaja“, kada je do 40% sredstava koje su veliki deponenti držali u kiparskim bankama jednostavno oteto, blagoslovom EU – najbolja garancija sigurnosti poslovanja je „nacionalna jurisdikcija“. Drugim rečima, sadašnji međunarodni sistem pod dominacijom Zapada više ne uliva poverenje, njegova proizvoljnost ga čini nepredvidivim i, stoga, opasnim.

– Država je dužna da štiti i podstiče razvoj domaće industrije, tehnologija i inovacija. Shvatilo se, posle decenija (neo)liberalnih bajki, da je stupanje na teren „slobodnog tržišta“ bez odgovarajuće potpore isto što i otići na Olimpijadu bez finansija, treninga i tima za podršku. Uostalom, tako su i zapadne države radile na početku sopstvenog razvoja.

– „Naša ušteđevina treba da bude u funkciji nacionalne privrede, da se koristi za razvoj, a ne da doprinosi izvozu kapitala.“ Ovde se nema šta dodati: bankarske institucije nisu tu da služe same sebi i svom profitu, već nacionalnom interesu i napretku.

– Korupcija u vojnim javnim nabavkama je akt jednak „finansijskom terorizmu“, odnosno antidržavni akt. Dakle, to više nije stvar ni običnog kriminaliteta, korupcije ili lakomosti. Korupcija u sferama nacionalnog interesa ugrožava zajednicu kao takvu. „Ne kradi državu, jer je skupo plaćena“, kako je upozorio Vladika Nikolaj Velimirović.

– Obrazovanje treba usmeriti ka dostizanju najviših svetskih standarda, kako bi doprinelo razvoju nacionalne privrede i inovacija, i konkurentnosti na globalnom nivou.

– Građani treba maksimalno da budu uključeni u nacionalni život, i rad domaćeg nevladinog sektora treba podržati i materijalno pomoći.

– Postignut je uspeh u zaustavljanju pada nataliteta, i u njegovom podizanju, i postavljeni su novi ciljevi.

– Rusija je ove godine „po prvi put u globalnom rejtingu svrstana u red zemalja sa blagostanjem u oblasti zdravstva. To su države u kojima je prosečni životni vek veći od 70 godina“. Sledeći cilj je prosečan životni vek od 74 godina.

Osim što su u Poslanici postavljeni osnovni parametri spoljnog i unutrašnjeg usmerenja Rusije, primetno je odsustvo bilo kakve vrste pretećeg tona ili nervoznog optuživanja. Po običaju, Putin nije propustio da svrsta čak i američke i evropske države, uprkos svemu što je rekao o njihovom ponašanju, u „partnere“. On to i dalje uspeva da učini sa savršeno ozbiljnim izrazom lica, prepuštajući objektivnoj stvarnosti da doda sopstveni ton najsuptilnije ironije. Takvo jednostavno ali samouvereno ponašanje i stav mogu da proizilaze iz saznanja da je „Rusija na delu dokazala da je sposobna da zaštiti svoje sunarodnike, da časno brani istinu i pravdu“. Ali i iz jedne čvrste utemeljenosti u sopstvenoj tolerantnoj duhovnosti koja ne žudi da se nametne nikome, ali ne dozvoljava ni da je niko drugi ugrožava. Ruska vizija multipolarnosti na delu.

Izvor: Fond Strateške Kulture