Pucanje antiruskog leda američkog establišmenta

Kao što sam već ranije pisao na Fondu strateške kulture, novorođena Trampova administracija vodi bitku na život i smrt protiv Duboke države, mejnstrim medija (MSM), svih Demokrata u Kongresu, ali i velikog broja Republikanaca. U srcu ovog sukoba se nalazi rešenost Trampovih neprijatelja da ne dozvole bilo kakvo otopljavanje odnosa između Vašingtona i Moskve.

Svakog dana MSM objavljuju tekstove kojim se, bez bilo kakvih dokaza, Tramp optužuje da je marioneta Vladimira Putina, koji je pokrao naše izbore da bi instalirao Trampa u Beloj kući. Saslušanja pred Kongresom o „ruskom mešanju“ u američke izbore – kao i one u Francuskoj, Nemačkoj, gde god – su se pretvorila u svojevrsni veštičiji sabor histerije zasnovane na rusofobičnosti i strahu od opasnosti od „populizma“ kakvog zastupaju Tramp i Marin Le Pen.

U isto vreme, međutim, anti-trampisti počinju da gube kontrolu nad krizom. Poslednjih dana je postalo jasno da je bivša Obamina pomoćnica ministra odbrane Evelin Farkas na jednoj američkoj nacionalnoj TV mreži nehotice javno priznala da ima saznanja o kriminalnom puštanju poverljivih informacija u medije. Ono što je potencijalno još razornije za „meki puč“ koji je u toku je otkriće da je Obamina bivša savetnica za nacionalnu bezbednost, Suzan Rajs – inače na zlom glasu zbog svojih laži u vezi terorističkog napada u Bengaziju 2012 u kom je ubijen američki ambasador – umešana u „demaskiranje“ imena (tj. otkrivanje identiteta) ljudi u Trampovom tranzicionom timu koji su bili predmet obaveštajnog nadzora. MSM su u panici, i insistiraju na tome da Rajsova nije ništa zgrešila: Nemojte da virite iza zavese, narode, nema ništa tu da se vidi, ‘ajmo dalje…

To neće upaliti. U narednim sedmicama ćemo početi da dobijamo neke odgovore. Ko – koje agencije, američke ili strane, poput britanske GCHQ – je špijunirao Trampa i njegove ljude? Koga su špijunirali – same Trampove ljude ili „samo“ lica s kojim su ti ljudi razgovarali, bilo da su Rusi ili neko drugi? Pod kojim zakonskim ovlašćenjem, ako ga je uopšte i bilo, je špijuniranje funkcionisalo? Šta je urađeno sa podacima, i kome su oni predati – i koji su zakoni kršeni?

U međuvremenu, oni dostojanstveniji delovi Duboke države se pretvaraju kao da se ništa nije promenilo. Državni brod navodno i dalje ponosno plovi, nema oluja na vidiku. Uobičajeni, dobro plaćeni „stručnjaci“ nastavljaju da nam objašnjavaju svet oko nas, a čak i od poštenih i inteligentnih ljudi se očekuje da samo klimaju glavom i nastave da ispijaju mudrosti iz velikog pehara Establišmenta.

Evo jednog primera, u obliku nedavnog izveštaja hiper-establišment Brukings instituta, pod naslovom „Putin nije populista, ali može profitirati od populističkih pokreta širom sveta“. Njegova suština se može sažeti u dve rečenice: 1) Putin je uplašeni mali čovek koji peca u uzburkanim vodama i 2) Tramp ne zna šta radi i treba da se pazi kako ne bi otvorio prostor Putinu za nova nepočinstva.

Istini za volju, ovo i nije najgora tink-tenk analiza na temu rusko-američkih odnosa koja bi se ovde mogla napisati – skoro sve što bi ponudili Američki institut za preduzetništvo (American Enterprise Institute) ili Fondacija Heritidž (Heritage Foundation) bi bilo deset puta gore. Izveštaj Brukingsa se oslanja na veštačkoj postavci toga šta zapravo predstavlja „populizam“ (termin se koristi ravno 38 puta u izveštaju). Najbliža definicija koju su autori uspeli da nam ponude je „nekontrolisane političke i ekonomske sile za koje niko nije bio spreman“. Šta god to značilo.

Po toj definiciji, „populizam“ nikad nije postojao, niti ikad može da postoji, izuzev nekih vrlo kratkih, neuspešnih epizoda. Često korišćenje tog termina u izveštaju je simptom vere njegovih progresivnih autora u boljševički mit spontanih pokreta „naroda“ (kao npr. kad se 0,5% populacije na ulicama Kijeva predstavlja kao dokaz da je „ukrajinski narod izabrao da bude deo Evrope!“) Taj mit, blisko povezan za mitom o demokratiji (u obliku oruđa u rukama zapadnih ideologa), se postavlja kao suprotnost realnosti neminovnosti oligarhije, koja je u moderno vreme obično plutokratska po svojstvima. (Mada ne uvek: SSSR je bio oligarija, ali ne zasnovana na bogatstvu, već je članstvo u vladajućoj oligarhiji privremeno davalo spoljni privid bogatstva, naravno, dok je to članstvo trajalo.)

U Brukingsovom izveštaju piše: „Poslednje, ali ne i najmanje važno, meta populista je moć elitnih establišmenta. U Rusiji, Putin je establišment.“ Dakle, imati poziciju moći nužno znači biti deo establišmenta. Postoji nekoliko načina na koji neki autsajder može da dođe u tu poziciju:

1. Pobiti stari establišment i stvoriti novi (Boljševici),
2. Prodati se establišmentu (to je ono za šta neki na levici optužuju Bila Klintona i Obamu, i nadaju se – ili strahuju – da će Tramp učiniti isto),
3. Neprijateljsko preuzimanje: uterati dovoljno straha u kosti pripadnika establišmenta i naterati ih da služe tvojim a ne sopstvenim ciljevima. To je ono što je praktično učinio Putin, na način koji donekle podseća na monarhe-centralizatore tokom doba evropskog apsolutizma 17. i 18. veka, u sklopu čega ruski oligarsi predstavljaju bleđu kopiju tradicionalnog plemstva tog doba.

Ovo poslednje deluje kao najmudriji kurs, i to je verovatno put kojim Tramp pokušava da ide, pod nešto drugačijim okolnostima.

Brukings osporava tezu po kojoj Putin iskreno navija za izbornu pobedu populista u drugim zemljama:

„Suprotno rasprostranjenom mišljenju, ruski predsednik nije nikakva pristalica populizma. Njegova podrška populističkim partijama u Evropi i Sjedinjenim Državama je jednostavno oportunistička: on će nastojati da poboljša njihove šanse da rascepkaju podršku partijama mejnstrima koje Rusiju najpre vide kao pretnju, a transatlantsku vezu kao ključnu za pariranje njoj. Njegova podrška je zapravo samo hladna kalkulacija u službi sopstvenog opstanka.“

Pa dobro, to je jedan način posmatranja. Drugi, manje ciničan je taj da Putin jednostavno preferira političke snage u Evropi i SAD koje su manje neprijateljski raspoložene prema Rusiji u odnosu na one koje su više neprijateljski nastrojene. Sram ga bilo!

Putin s pravom ove druge, neprijateljske snage, povezuje sa globalističkim, anti-tradicionalističkim, anti-nacionalnim, anti-hrišćanskim, pro-džihadističkim, pro-imigracionom multikulturnim elitama koje uništavaju sopstvene zemlje, dok su oni prvi ne samo obični „populisti“, već patrioti, bilo američki, francuski, engleski, srpski, itd. Nije li to, na kraju, u osnovi postojanja različitih zemalja?

Kada su Sovjeti preko generala Jaruzelskog ugušili Solidarnost u decembru 1981, Reganova administracija je odmah javno zatražila od Sovjeta da „puste Poljsku da bude Poljska“. Sjajna zamisao! Pa onda pustite Francusku da bude Francuska, Nemačku da bude Nemačka, Ameriku da bude Amerika, Srbiju da bude Srbija – i Rusiju da bude Rusija.

Međutim, iz nekog razloga, to je „loše“. Rusija mora da bude Amerika, ili bar Holandija.

A ove sedmice ćemo videti da li će Vašington Kini dopustiti da bude Kina.

Izvor: Fond Strateške Kulture