Rade Neimar i rat za srpske medije

1.

Kad je s početka jeseni pre dve godine američki ambasador Majkl Kirbi započeo službu u Beogradu, jedan od prvih susreta mu je, kako red i običaji nalažu, upriličen sa glavnim likovima ovdašnjih medija. Prema svedočenju jednog od njih, koji se igrom slučaja i krupnim propustom ambasadorove pres-službe našao u ambasadi, sedeljci je na ambasadorovom stolu prisustvovao i Ivo Andrić, Na Drini ćuprija.

Govoreći o srpskim prilikama, bard ovdašnjeg agencijskog žurnalizma objasnio je Kirbiju kako, kao predstavnik najveće sile, sebi ne sme da dozvoli da ga domaći političari zavlače svojim pričama o Kosovu, i da im odmah mora dati do znanja da je s tim zauvek gotovo. Stasom i glasom najkrupniji među njima dosolio je da posle smrti patrijarha Pavla Srbi prstom neće mrdnuti za Kosovo, garantujući svojom pojavom ambasadoru da ga čeka lakši posao nego što misli. Šef najveće domaće agenture koja se izdaje za televiziju, iznerviran prethodnim diskusijama, podsetio je ambasadora da neki od prisutnih nisu tako govorili pre četiri godine, dočim on ne samo da od rođenja Kosovo nije smatrao srpskim već je i njegov staž u ljubavi prema ambasadoru i ambasadi stariji od ljubavi koju ispoljavaju neki ovde.

Pogledavši u knjigu na stolu – ili se mom dubokom grlu to samo učinilo – Kirbiju je bilo jasno da u sobi nema nijednog Rada Neimara. A napolju? Zato je medijske poslenike pitao da li postoji mogućnost da se Srbi zbog Kosova dignu na oružje. „Neeee!“, uzviknuo je ovaj put gotovo sasvim složni hor, nema Rada Neimara ni unutra ni napolju.

2.

Ova scena, dostojna Pazolnijevih najboljih filmova, jedan je od ključeva za poimanje današnjih srpskih medija. Utoliko pre što, ako o uticajima na medije pitate urednike i novinare – od gazdarice Utiska nedelje do onog Delta-mužjaka iz Vremena – svi će oni satima pričati o Vučiću, poneko će pričati i o debeovima, tajkunima i iluminatima, ali o strancima neće niko. Rečju, pomen stranaca među srpskim urednicima tajna je šifra koja znači da je vreme da se odnese tetki lek.

E sad, istina je i ovo: kao što većina aktuelnih napada na Vučića da kontroliše medije samo nastoji da prikrije uticaj stranaca na njih, tako u poslednje vreme i prozivanje stranaca nastoji da prikrije uticaj vlade. Zašto je to tako?

3.

U vreme kad je srpska vlada prihvatala Briselski sporazum i kad je vladala potpuna sinfonija između vlasti i stranaca, svi su bili srećni: i Vučić, i ambasade, i Dunja Mijatović, i ubogi mediji. Niko se ni na šta nije žalio, o čuvenoj cenzuri nije bilo ni pomena. Kada je, međutim, vlast odbila da zauzme jasan antiruski stav u Ukrajinskoj krizi, došlo je do prvog pominjanja cenzure, da bi stvar uoči dolaska Putina i vojne parade sasvim eskalirala.

Šta bi zapravo cenzura u tom kontekstu trebalo da znači. Da li vlast zaista pokušava da stavi medije pod svoju kontrolu? Naravno da pokušava. Da li stranci pominju cenzuru zato što pritiskom vlasti na medije počinje da se ljulja njihov višegodišnji medijski monopol. Naravno.

Rečju, ovde se radi o borbi za medije, koja nije prijatna za gledanje, ali nije ne najgore što je moglo da nas snađe. U svakom slučaju mnogo je bolje od one bljutave simfonije iz vremena Tadića ili Briselskog sporazuma. Da je na sceni ogorčena borba, videlo se i po tome što je sam Vučić, prvi put od Petog oktobra, dva puta u poslednjih nekoliko meseci otvorio taj najveći tabu srpske medijske javnosti. Prvi put je uticaj stranaca pomenuo tokom svog sukoba sa Dunjom Mijatović iz OEBS-a, a drugi put pred Majklom Davenportom prilikom uručivanja ocene Evropske komisije Srbiji, kada je rekao da vlast neće uticati na medije, ali da ne utiču ni stranci.

Osim što jasno govori o hijerarhiji u kontroli medija, zanimljivo je da tragom Vučićeve izjave nisu krenule nijedne novine, nijedna televizija. Niko se, naime, nije usudio da istraži da li, kako i koliko zapadne sile kontrolišu srpsku medijsku scenu. Čak ni oni mediji najodaniji Vučiću.

4.

Ako smo se složili s tim da na medije atakuju i vlast i stranci, i da među njima danas traje borba za uticaj, da li to znači da je pritisak vlasti legitiman jer možda se i složimo da je ipak manje zlo kada informativne resurse drži domaća vlast nego strana kolonijalna uprava? Ne znači, a evo zašto. Ako, recimo, nekim čudom vlast pobedi strance u tom ratu, hoće li Srbija imati bolje i poštenije medije? Hoće li oni bolje artikulisati javni interes? Neće, bolje medije će u tom slučaju samo za sebe imati vlast, ali ih neće imati Srbija.

Znači li to da je svaka borba vlasti protiv stranaca za uticaj na medije nelegitimna? Ne znači, naravno. Vlast ima i pravo i obavezu da na medije utiče, posebno ako to čini u konkurenciji sa strancima, još više ako je reč o strancima čije delovanje politički razara zemlju. Ali radi se o tome da legitimnost toj borbi može dati samo njen institucionalni karakter. O čemu se radi?

5.

Ne trepnuvši, vlast je ne tako davno usvojila zakon kojim se ne samo odrekla svog vlasništva u medijima već se obavezala da će brutalno rasformirati one medije koje do kraja godine ne uspe da privatizuje. Rečju, vlast se – da li pod pritiskom stranaca i domaće pete kolone, svejedno – odrekla svog institucionalnog uticaja na medije. Da je odbacila takav zakon, mogla je, uz nekoliko akvizicija i umešnih i zakonitih poteza, da uspostavi puno vlasništvo i kontrolu nad Politikom i Večernjim novostima; mogla je da izbegne uređivačku politiku Vremena u informativnom programu RTS; mogla je da dodatno oporezuje zabavne televizije i da ih oslobodi poreza ako emituju četiri sata dnevno kulturne sadržaje; mogla je da zalepi akcizne markice na žutu štampu – šta god uradili sa Srbijom, ona neće biti pristojna zemlja sve dok Kurir i Blic ne budu koštali 100 dinara, a Politika 20.

Vlast i država bi na taj način potpuno preuzeli kontrolu nad medijima. Da li bi to bilo dobro? Ne bi, jer nije dobro da vlast kontroliše medije. Ali ovde je reč o nečem drugom: ona ima obavezu da pre svog povlačenja iz medijske sfere na institucionalan način poništi svaki drugi uticaj u njoj, neformalni posebno. Tek posle toga može da se povuče.

6.

Umesto toga, srpska vlast je rešila da se liši svih institucionalnih poluga u medijima, glupavo pričajući okolo kako im je tim donela slobodu. Sa druge strane, pošto vlasti bez uticaja na medije niti ima niti je može biti, Vučić se odlučio da se sa strancima za medije bori strategijom šutiranja ispod stola. Iako u tome nije nevešt, ta strategija ima tri važna nedostatka. Prvo, tuče se na njihovom terenu, umesto na svom – institucionalnom. Drugo, na taj način nikad neće moći da napravi sastanak sa srpskim urednicima na kome će ga bard agencijskog novinarstva savetovati kako da se bije sa Davenportom. I, treće, u toj borbi će još više urušiti medije, što je minus koji će se pisati njemu, a ne Davenportu.

7.

Dakle, Vučić nastoji da se izbori za kontrolu nad medijima, ali neće ostati zapamćen kao cenzor zbog toga, već zato što se našao u situaciji da ne sledi doslovno interes stranaca. Uostalom, Tadić, čiji su ljudi još više jahali na medijima, prošao je bez te etikete, koja, međutim, 2008. nije mimoišla Koštunicu, koji, pošto se našao u situaciji sličnoj Vučićevoj, čak nije ni hteo da se sa strancima tuče oko medija, tako da u nekom momentu gotovo i da nije imao gde da saopšti kako posle mitinga za Kosovo nije lično poslao one devojke da kradu „najke“.

8.

Borba za medije jedna je od prvih koja će odrediti strategiju i model predstojećeg srpskog Majdana. Dalje urušavanje medija, po definiciji, radiće u korist opšte destrukcije; njihovo brzo podizanje, koje nije nemoguće, radiće protiv nje. Borba za medije kao tuča nogama ispod stola kao gubitnika će ostaviti Srbiju. Borba za medije kao možda ne najvažniji, ali svakako najurgentniji deo nacionalne politike – koja je Vučićevo i Srbijino biti ili ne biti – mogla bi da uveri Kirbija i Davenporta da Rade Neimar nije samo proizvood lude Andrićeve fikcije.

Izvor: Novi Standard