Време пред обeлежавање велике победе над нацизмом у српским земљама, посљедњих година, праћено је двоструким кретањима – отварањем полемика за и против обележавања Дана победе и одржавања акције Бесмртни пук, те тенденцијом ка обесмишљавању једног или другог српског покрета отпора против окупатора. У свему томе присутан је и сведени поглед везан за личност и дело Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина и његовог доприноса победи над нацизмом.

За разматрање ове теме позвали смо православног публицисту, преводиоца и издавача Ранка Гојковића како бисмо проблематици пришли са православне, геополитичке и историјске тачке гледишта, јер је Гојковић познат по дубоком увиду, како у српско-руске историјске прилике и везе (аутор је тематског диптиха Знаменити Срби у руској историји и Знаменити Руси у србској* историји, а као преводилац превео је око 50 књига и преко хиљаду текстова) тако и у савремена руска кретања (био је дугогодишњи сарадник геополитичко-аналитичког сајта Фонд стратешке културе из Москве, а стални је сарадник православно-патриотског портала Руска народна линија из Петрограда).

Где се налази метаисторијски задатак Русије?

Пре одговора на ово питање, а колико видим доста их је повезано са тумачењем одређених историјских епоха, неопходно је направити један увод о тумачењу историје, јер данас често имамо случај да историја све мање личи на науку, а све више на систем оцена који зависи превасходно од политичке конјуктуре. О томе сам опширније писао у свом диптиху Знаменити Срби у руској историји и Знаменити Руси у србској историји, овде у кратким цртама.

Глобална власт прекрајањем историје покушава исту да искористи као инструмент како би свима наметнула свој поглед на свет. Немогуће је на прави начин тумачити многе историјске процесе не провлачећи их кроз библијску призму, занемарујући улогу промисли Господње, тако да, уколико говоримо о историји Руса и Срба, њихову историју просто је немогуће тумачити изван оквира православља. Дакле, руски народ, као и наш србски, своју народност у последњих хиљаду година стицали су на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу.

Због тога, уместо неке инфантилне приче о некаквим „европским вредностима“, православни Срби и Руси морају бити свесни моралне надмоћности своје православне цивилизације пред изумирућим моралом Европе и не обазирати се на њену бљештећу спољну фасаду. Петрове реформе и продор западних идеја у време Екатерине Велике у Русију (а код нас „прогресивни рационализам“ доситејевштине) полако али сигурно истискују из умова наших историчара промислитељски смисао људске предназначености. Рационализам и материјалистичко схватање историје историчара васпитаваних по западном обрасцу постаје извор заблуда за милионе њихових суграђана. Тако се лагано губи појам вишег смисла који је Господ подарио појединим народима.

Дакле, враћајући се Вашем питању, рекао бих да хришћанска историја Русије као њен „кров“ свакако има и свој библијски темељ. Mи Словени водимо порекло од Нојевог сина Јафета (по тумачењу Ђорђа Бранковића у његовој Хроници Словена Илирика, Доње и Горње Мезије), a Јафет значи проширен, достојно прослављен, па су наши преци себе звали Славенима. Светим крштењем и преласком у хришћанство, од Славена настали су Словени, преобразујући оваплоћење Речи (Слова на црквенословенском језику, као што знамо, Слово је у Библији и синоним за Бога) како би се посредством светог крштења удостојили да буду синови Божији.

Из библијске историје знамо да сви народи воде порекло од три Нојева сина – Сема, Јафета и Хама. У првој књизи Мојсијевој (Постање) забележено је пророчанство Нојево за своје синове. Тако у Постању Ноје каже: Благословен да је Господ Бог Семов (1 књига Мојсијева 9; 26) проричући да ће се од Семовог племена оваплотити Спаситељ наш Исус Христос, а потом наставља да ће Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Семовим (1. Књига Мојсијева, 9; 27). Додао је и да ће потомци Хамови (који је поцрнео пошто се смејао оцу) бити слуге синовима Семовим и Јафетовим, али то није важно за нашу причу осим чињенице да се и то пророчанство обистинило у историји људског рода.

Ранко Гојковић на представљању своје књиге „Знаменити Руси у српској историји“ у Гацком 2016. године – Фото: Гацко-инфо.рс

За нас је важно схватити да Ноје под шаторима подразумева закон вере који је дат старозаветним Јеврејима као Семовим потомцима, а онда је род Јафетов прихватањем Новог завета ушао у закон и јаче се у њему учврстио него синови Семови. Нојеве речи из Старог завета, потврђује Спаситељ наш Исус Христос у Новом завету, речима да ће Господар винограда дати виноград другима (Марко, 12; 9). Из библијске историје знамо да су Семови синови (изабрани народ) први добили закон од Бога, али по речима псалмопојца Давида – Не сачуваше завјета Божијега и по завјету Његову не хтјеше ходити. Заборавише дјела Његова и чудеса која им је показао (Псалм 77; 10,11). Нови Израиљ постају хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, после пада и појединих словенских народа у папистичку јерес, последњих векова управо православни Словени (пре свега Руси и ми Срби као део те православне словенске цивилизације) остају последњи озбиљни народи који задржавају зацарење сина погибли (православни Словени су управо тај „катехон који задржава“).

О метаисторијском задатку Русије можемо читати још у древној руској хришћанској књижевности Кијевске Русије. Кијевски митрополит Иларион, први етнички Рус на кијевској црквеној катедри, у свом значајном делу Слово (Реч) о закону и благодати истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Дакле, у том ремек-делу древне руске књижевности, поред овога што је истакнуто у самом наслову да су доласком Христа у свет светлост и истина тријумфовали над законом, овде се по први пут оцртава и посебна мисија руског човека у борби против зла. И заиста, било је доста тих „империја зла“ које су јуришале на Русију и на крају се разбијале у борби са руском „империјом добра“

Саму теолошку и политичку концепцију „Москве као трећег Рима“ у књижевној форми први је изразио старац Филотеј из Јелоазаревског манастира код Пскова у првој половини XVI века. Поред термина „Москва – трећи Рим“ он је користио и термин „Светла Русија“ дајући свему религиозни смисао. У чувеном „Лицевом своду“ и „Степеној књизи“ из времена првог руског цара Ивана Грозног, према мишљењу митрополита Јована Сничева, доктора црквене историје, долази до коначног уобличења руске идеологије. Имајући у виду да је тада Русија била једина православна земља на свету, сви други православни народи били су поробљени, руски духовници били су свесни да пред Русијом стоји колосални задатак и да је „трећи Рим“ остао тај јединствени „катехон који задржава“.

На крају овог разматрања о неопходности узимања у обзир улоге промисли у тумачењу историјских процеса, да додамо и да „отац руске историје“ Нестор Летописац почетак руске историје почиње од Библије, Адама и Еве, светског потопа… Несторова историја Русије није никакав списак чињеница и важних историјских датума, већ представља историју Русије као саставни део историје спасења људског рода. А у свом крајњем исходу, та историја представља замисао Господњу о људском роду која се реализује у историјском времену које је Господ одредио.

Колико је данашња Русија свесна своје васељенске улоге и тежине задатка који јој предстоји пред глобалним ћорсокаком у који је сјет довела „прометејска идеологија покоравања природе и културе у име задовољења примитивних потрошачких апетита“ (Александар Сергејевич Панарин)?

Да, велики руски мислилац Александар Сергејевич Панарин можда је као нико од наших савременика проникао и до коске – критички утемељено – оголио катастрофу коју свету доноси идеологија глобализације и потрошачког друштва. Као вероватно најдоследнији настављач великих руских теоретичара цивилизација, творца теорије о цивилизацијама Николаја Данилевског и његовог ученика Константина Леонтјева, Панарин осећа опасност увлачења Русије у оквире западне цивилизације и не устручава се да поборнике тог либералног тока назове петом колоном.

У суштини, још је Данилевски указивао да припадник једне цивилизације искакањем из оквира своје у оквире друге цивилизације никада не може постати истински представник те друге цивилизације, него само њен сурогат.

Православно-словенска цивилизација (којој припадамо и ми Срби, Руси је називају „руском цивилизацијом“) заснована је на вишој истини идеала „Царства Небеског“ и свакако је и Панарин и тај православно-патриотски руски корпус свестан „васељенске улоге Русије“, како рекосте. Колико је свесна тога и савремена владајућа елита Русије, тешко је оценити, али свакако један њен либерални део не само да није свестан тога, него заиста и представља „пету колону“ у савременом руском друштву. Та својеврсна борба добра и зла, идеала „свете Русије“ и „проклете Русије“ (код Руса постоји такав израз – окаянная русь – и у руској древности није имао само то значење „проклетства“ него је представљао и синоним за ђавола, демона или нечисту силу уопште – Р. Г.) траје и данас.

Руски филозоф Александар Сергејевич Панарин

Православном човеку не могу бити блиски срцу многи процеси који се данас одигравају у савременој Русији, православног човека обузима језа око срца када чује да је суд у Русији незаконито осудио највећег живог руског просветитеља, директора Института руске цивилизације, Олега Анатољевича Платонова, због штампања књиге која у тренутку штампања није била забрањена. Називање Олега Платонова највећим живим руским просветитељем нису пусте бомбастичне речи – Институт руске цивилизације, на чијем челу је Олег Анатољевич скоро тридесет година, за нешто мање од 30 година свог постојања издао је преко 500 томова капиталних дела (многа од њих су штампана по први пут после више векова) која обухватају све области пројаве великог руског духа кроз векове.

Поред дела највећих руских мислилаца и књижевника, државника и уметника, од периода Кијевске Русије до наших дана, ИРЦ штампао је и десетине речника и енциклопедија које после богоборачког века све одреднице тумаче у истинском светлу, без идеолошке материјалистичке обојености. Дакле, очигледно је да су „сурогатни Руси“, како би рекао Данилевски, Руси који по духу нису представници истинске руске цивилизације него су сурогатни представници западне цивилизације, имају јака упоришта у самим врховима савремене руске власти. То не охрабрује, али не сме ни да обесхраби – непријатељима Русије више пута је изгледало да се она налази у „безизлазној позицији“, губила је на свим фронтовима, да би на крају, уз Божију помоћ, излазила као победник. „Сила Господња у немоћи се показује.“

Од самих Руса, од Руске православне цркве, од свенародног покајања због страшног греха цареубиства у великој мери зависи да ли је на прагу скори долазак сина погибли (антихрист) или ћемо пре тога ипак дочекати обнову православног Руског царства. Западна цивилизација је данас у потпуности упрегнута у службу Сатанину и, по мом мишљењу, само Божији помазаник може зауставити ово планетарно зло и одложити зацарење сина погибли. Чињеница да је после канонизације цара Николаја II и светих царских мученика од стране РПЦ дошло до „дизања Русије с колена“ даје наду да ће велики руски народ, пре краја историје у овом данашњем виду, успети да победи још једну „цивилизацију зла“ која се данас „ополчила“ на руски свет (Велика православно-словенска, руска „цивилизација добра“ срушила је у својој историји седам моћних „цивилизација зла“, о томе сам пре пола године одржао једно предавање у манастиру Сланци (видети овде – Р. Г.).

Које империје зла је срушила руска држава, можете ли нешто више рећи о томе?

То је интересантно питање које је добро знати када се расуђује о руској државности и, генерално, о руској историји. Уопштено говорећи, све цивилизације можемо поделити на основу тога да ли служе добру или злу, Богу или Сатани. Или, ако хоћете да зађемо у дубоку библијску историју, можемо их поделити на цивилизације Каина и цивилизације Авеља. Не бих подробно улазио у ту тему, само ћу побројати седам истинских „цивилизација зла“ које је руска државност, руска „цивилизација добра“ срушила током своје историје.

Набрајам по временском редоследу:

1. Хазарски каганат (Свјатослав, отац Владимира Крститеља, 965. године разорио је Саркел, престоницу Хазарског каганата, а њено коначно уништење дело је његовог сина Владимира);
2. Германску агресију на Словене срушио је Александар Невски сјајним победама над Ливонским редом 1240. и Тевтонским редом 1242. године;
3. Коначна победа над империјом Чингизида (или над монголско-татарском Златном ордом) започета је чувеном Куликовском битком 1380. године;
4. Ослобођењем Москве 1612. године окончана је римокатоличка агресија Ватикана и Пољске, коју је започео Иван Батори против Ивана Грозног;
5. Наполеонов продор у Русију са европским савезницима (својеврсна тадашња Европска унија) заустављен је 1812. године у чувеној Бородинској бици, када је руским снагама командовао маршал Кутузов;
6. Од 16. до 20. века Руска империја водила је 12 ратова против Отоманске империје (једино у Кримском рату, у коме су савезници Османлијама били Енглези и Французи, Турци су били условни победници) и увелико захваљујући многим победама руског оружја ослобођени су сви православни народи од турског ропства.
7.
Победом над Хитлером, руска држава срушила је и седму велику „империју зла“ у својој историји.

Није сувишно напоменути да је и у Првом светском рату управо на Источном фронту сломљена кичма Виљемове Немачке и Франц-Јозефове Аустроугарске империје зла, али после несрећних револуција 1917. године (и каснијег Лењиновог потписивања Брест-Литовског мира којим се одрекао трећине територије Руске империје) све дивиденде извукли су њени западни „савезници“. Да додамо да је скоро све те територије којих се одрекао Лењин у окриље руске државности повратио Јосиф Висарионович Стаљин.

Свети Александар Невски, заштитник православља и војсковођа Свете Русије

Владимир Владимирович каже да је потребно усвојити све фазе руске државности. Да ли је, са ове временске дистанце, време да се подвуку резултати Фебруарске, а потом и Октобарске револуције? Да ли је Русија увучена у тај догађај или је то законит производ кретања отуђене елите? Или обоје?

Апсолутно сам сагласан да за руског државника није добро занемаривати ниједно историјско раздобље руске државности.

Драго ми је да сте истакли прво Фебруарску, а тек потом и Октобарску револуцију. Код нас људи скоро да и не помињу Фебруарску револуцију, а у суштини она даје одговоре и на сва питања везана за Октобарску револуцију. Дакле, револуција као истинска трагедија Русије наступила је у фебруару, а њен завршни чин одиграо се у октобру доласком бољшевика на власт. Бољшевици ту власт нису преузели од монарха, то јест од монархистичке власти, него су је преузели од масонске „Привремене владе“, дакле од већ републиканског режима.

У књизи Свети Цар која је изашла 2018. године поводом стогодишњице убиства Светог Цара Николаја и светих Царских Мученика, коју сам приредио, написао предговор и превео све текстове, одлично је приказана ситуација како у предреволуционарној Русији, тако и у ратним и послератним годинама. Рад на тој књизи омогућио ми је да много јасније дефинишем кључне узроке трагедије која је 1917. године задесила Русију. Тешко је то пренети у одговору на једно питање у интервјуу, па ћу покушати да истакнем, по мени, најважније моменте.

Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа овенчана је владавином једног високо духовног цара и тај уистину дивни дар од Бога уништио је руски народ, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је допустио на Русију тешко искушење – власт богобораца. Чињеница је да је руски монархизам срушен и уз обилату помоћ споља. На томе се не бих задржавао, многе ствари о тој прљавој завери познате су и у нашој јавности – овде бих акценат ставио на унутрашње разлоге који су омогућили пад Руског царства и трагичну судбину последњег руског монарха.

Дакле, никакве завере, издаје (било их је и раније, али се Царство није рушило), „црни пи-ар“, стране службе, лажни савезници итд. не би довели до рушења Руске империје да тешка болест дехристијанизације Русије није обузела пре свега руску елиту, руску интелигенцију. На страшну опасност од те дехристијанизације – која је за последицу имала и губитак духовне везе руског народа са својим царем, Божијим помазаником – упозоравали су многи руски великани током друге половине ХIХ и почетком ХХ века, попут Гогоља, Достојевског и кружока око великих словенофила. На то су се надовезали и велики руски духовници, свети оци РПЦ, који су упозоравали на погубност секуларизације руског друштва.

У поменутој књизи Свети Цар објавио сам два сјајна огледа високопреосвећеног Аверкија (Таушева), архиепископа сиракуског и тројицког, о двојици руских светилника – Светом Теофану Затворнику и Светом Јовану Кронштатском. Из тих текстова сазнајемо да су ови велики светилници Руске православне цркве попут вапијућег у пустињи упозоравали обезбожену руску интелигенцију до какве катастрофе ће доћи ако се настави са секуларизацијом Русије, тачније са њеном дехристијанизацијом. Пад руског монархизма и мартиријска историја православних Руса (а са њима и Срба) у ХХ веку потврдили су сва страховања великих руских светитеља.

У принципу се државни организам може поредити са људским. Око нас је хиљаде заразних бацила, бактерија и вируса које удишемо, али здрав организам са јаким имунитетом побеђује те „спољне непријатеље“. Кад организам ослаби, кад је имунитет слаб, обичан, не превише опасан вирус може бити кобан за људски организам. Тако је било и са државним организмом Руског царства уочи његовог пада. Руска елита, окружење царево, било је тешко оболело од западног вируса и либералних идеја, и сви су желели свргавање цара. Чак и врх његове армије – од 16 најважнијих војних руководилаца, сви су тражили одречење цара осим двојице генерала који нису били етнички Руси – по националности Азербејџанац, генерал Нахичевански и по националности Немац, генерал Кеплер, једини су у војном врху Руске империје били спремни да дају живот за руског цара!

Чак и многи црквени великодостојници поздрављали су „долазак новог доба“ после масонске Фебруарске револуције. Да и не говоримо о тадашњим индустријалцима, данас би их назвали олигарсима, или о многим посланицима Думе. Речи цара Николаја које је изговорио у опкољеном возу близу Пскова, уочи насилног одречења, болно су истините. Он је тада записао: „Око мене страх, кукавичлук, издаја“. Од лажних савезника до руске елите – сви су га издали, сви осим његове дивне породице. У таквој ситуацији, нажалост, ништа није значио невероватан привредни раст, невероватан прираштај становништва, развој науке…, у епохи Николаја II. Са издајницима није био могућ тријумф и само његова величина спречила је да пропаст не наступи још у револуцији 1905. године.

Сахрана посмртних остатака Николаја II, чланова његове породице и слуга у храму Петропавловске тврђаве (Санкт Петербург) / Игор Михаљов, РИА Новости

Посебно је тужна чињеница да је издаја цара наступила у време Часног поста. У понедељак Крстопоклоне недеље Часног поста, уместо молитви и поклоњења Часном крсту, руља у Петрограду кренула је у рушилачке демонстрације и на јуриш заузела затвор који се звао – каква симболика – „Крстови“.

Због свега реченог, сећајући се речи светог србског златоустог владике Николаја да су Турци били „бич Божији“ којим је кажњена србадија због грехова своје елите („великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство“), исто можемо рећи и за Русију – бољшевици који су у октобру преузели власт од масонске републиканске владе били су својеврстан „бич Божији“ који је оплео по Русији због греха њених великаша који такође „на комаде раздробише царство“.

Ми православни Срби треба да благодаримо цару Николају за спасење нашег српског рода, да памтимо његове високо моралне светоотачке речи – „Јер нема те жртве коју ја не бих поднео за благо отечества мојега“ – схватајући да је то значило и зарад ближњег и тада на крст разапетог србског рода православног због кога је ушао у рат. Ако нисмо спремни за подвиг, можемо бар посведочити своју љубав према цару, српском спасиоцу, и рећи „не“ савременим христораспинитељима. Захваљујући и подвигу Светог цара Николаја и Светих Царских Страстотерпаца Русија и Србија су живе, преживеле су сва искушења ХХ века.

И да се вратимо у Вашем питању поменутом Владимиру Владимировичу Путину. На трибинама и промоцијама на којима говорим, често истичем да, уз сво уважавање које гајим према Владимиру Владимировичу због несумњивог „дизања с колена“ руске државности после срамне Горбачов-Јељцинске епохе, плашим се да ово помахнитало планетарно зло, овај сатанизам који се више уопште не прикрива, може зауставити само Божији помазаник, православни руски цар. Због тога се надам да ће и Србија, заједно са Русијом, дочекати и препород великог православног царства, јер по речима великог српског песника Јована Дучића – „брак са крвником је патолошка појава“…

(наставиће се…)

Напомена : на молбу аутора придев „српски“ ће се у овом тексту користити у форми „србски“


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Ранко Гојковић интервју – Русија против седам Империја зла (1)

* Обавезна поља