Ранко Гојковић интервју – Русија против седам Империја зла(2)

Први део интервјуа можете прочитати овде.

Пред нама је још један Дан победе над нацизмом. У својим текстовима указујете на нелогичности које се јављају чак и међу патриотским медијима у којима се одаје почаст великој победи, а истовремено у свакој прилици уз личност Јосифа Висарионовича иду квалификације да је зликовац и злочинац. Како то објаснити?

Питање о личности Стаљина је изузетно комплексно, а код нас се о овом државнику још увек углавном суди на основу историографских клишеа насталих још у периоду владавине два богоборца и прогонитеља цркве православне – Јосипа Броза Тита и Никите Хрушчова. Читајући Солжењицина, пре више од тридесет година, као младом студенту изгледало ми је да је коначно раскринкана црвена олош и тиранин Стаљин. Улазећи мало дубље у изучавање руске историје и културе, схватио сам да најгори мрзитељи свега што је свето руском православном човеку са невероватном мржњом пишу о Стаљину. Вишедеценијским бављењем руском историјом и културом, па и том темом, дошао сам до једног закључка који је тешко оповргнути – међу три најоклеветаније личности светске историје налазе се три руска владара – Иван Грозни, Свети Цар Николај и Јосиф Висарионович Стаљин. Зашто? Један од разлога је прост – ови владари нису желели да играју по западним нотама.

Неосновано блаћење Стаљина (нико не би имао ништа против конструктивне критике којој свакако подлеже и Јосиф Висарионович) има и своје опасне стране, јер то блаћење Стаљина представља увод у један бестидан покушај ревизије историје Другог светског рата коме смо данас сведоци. Наиме, Европски парламент је 2. априла 2009. године тај дан прогласио за „Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма“! Замислите какво је лицемерје изједначавати победника над нацизмом са нацистима?

Два светска рата у ХХ веку покренута су да би се Русија и руски народ бацили на колена и наивно је мислити да се тај суноврат и повратак са ивице пакла на пут нормалног историјског развоја Русије могао остварити „демократским средствима”. Специјалне операције Запада против Русије којима смо сведоци (попут кијевског Мајдана), не воде се због Путина, као што се ни Хитлеров напад на СССР није одиграо због Стаљина. Дакле, иза потпуне сатанизације Стаљинове личности крије се подмукао разлог, да се будућим руским владарима не остави као узор неко ко је тако успешно спречио западни пројекат о потпуном уништењу руске државности. О томе су писали многи велики умови Русије, делић одговора зашто је то тако покушао сам приказати и у неким својим ранијим текстовима (у Печату 2014. године, а нешто касније и на порталима „Фонд стратешке културе“ и „Саборник србско-руски“…)

Говорећи о Фебруарској и Октобарској револуцији, истакли смо да је дух одступништва од живота по Јеванђељу овладао многим ученим људима тог периода и да је и добар део епископата РПЦ, нажалост, поздравио „долазак новог времена“. У филму „Сунчаница“ Никите Михалкова имамо поучан приказ младића који је у детињству био сведок похлепног, а не пастирског деловања једног свештеника. Када је то дете одрасло, приступило је бољшевицима. Поставља се питање да ли би то дете залутало у бољшевизам да је одрастало уз благочестивог пастира. У таквој ситуацији Стаљин свакако није био једина личност која је из богословије закорачила у револуцију. Говорећи простим језиком, може се рећи да је студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили у својој младости залутао, улазећи у посао „усрећивања човечанства“, али је брзо увидео да у срцима његових партијских другова нема светлости, незлобивости, некористољубивости – него напротив – да је њиховим срцима овладала тама, злоба, користољубље, осветољубивост…

После Фебруарске револуције, на дан принудног одречења цара Николаја II од власти, промисао је подарила православним верницима у Русији утеху у виду јављања државне иконе Мајке Божије у Вазнесењској цркви села Коломенскоје 2/15. марта 1917. године. На тој икони је Пресвета Богородица приказана као царица на руском трону, са царским скиптром у руци. Била је то огромна утеха за сваког православног Руса, био је то знак да је Мајка Божија измолила од свог Сина спасење руске државности, био је то знак да безбожна секуларизована власт неће решити судбину Русије, него да ће њена судбина бити решена на Небесима.

Жестоке критичаре Стаљина питао бих да ли су размишљали шта би било са Русијом да је победио троцкизам? Одговорићу тој господи – троцкизам је руском православном народу наменио судбину америчких индијанаца. Троцки је тежио потпуном уништењу не само руске државности, него и Руске православне цркве, потпуном затирању истинске руске елите и поробљавању руског православног народа. Троцкисти су починили масовна убиства и чудовишне злочине у годинама после револуције. За разлику од троцкизма, за стаљинизам се може рећи да је тежио очувању руских државних традиција и да се постепено претворио у тежњу за системом друштвене праведности који је у себи сачувао традиционални државнички садржај. То је већ нешто што није било страно православном словенском духу руског народа.

Знам да ће многи на ове речи заграјати, питајући шта је било са репресијама? Нисам Стаљинов адвокат, и да јесам репресије се не би могле оповргнути. Дакле, у првом таласу репресија имали смо ситуацију да су прикривени троцкисти борбу против чекиста, што је и била сврха и основна замисао Стаљинова, у стварности окренули против Стаљина. Та подмукла борба троцкиста огледала се у следећем. Сваки оптужени чекиста (у огромном броју случајева оптужбе су биле на месту и ти прикривени троцкисти су заслуживали казну) на саслушању је оптуживао као своје сараднике мноштво потпуно невиних људи, притом углавном из Цркве или блиске Цркви. Тако је једна у суштини здрава идеја ослобађања од крвника троцкиста доведена до апсурда и репресије су захватиле и мноштво невиних људи, па је ствар измакла контроли. Већ у другом таласу Стаљинових репресија на удару су били само чекисти попут Јежова.

Иако Стаљин није био етнички Рус, многи заборављају или не знају да је то духовна категорија више него етничка, и по том критеријуму је Стаљин био већи Рус од милиона етничких Руса. Како овде не навести догађај са пријема у част Велике победе. Тада је Стаљин подигао чашу и наздравио великом руском народу и његовом трпљењу. Пришао му је маршал оклопних јединица Павел Рибалко и дирнут здравицом упитао: – Како Ви, друже Стаљине, као Грузијац, тако дубоко познајете руски народ и изузетно о њему говорите? Стаљин му је љутито одговорио: – Ја нисам Грузијац, ја сам Рус грузијског порекла!

Пре његовог доласка на власт, број Руса у руководству СССР под Лењином и Троцким рачунао се у промилима. Пре тога је Стаљин вратио историју у руске школе пошто су лењинисти и троцкисти били укинули тај предмет, укинуо је мноштво антицрквених закона Лењина и Троцког; у том периоду снимљено је мноштво дивних филмова о руским великанима, обележен је јубилеј Пушкина, снимљен је чувени филм Ејзенштајна о Александру Невском… Дакле, Стаљин је започео процес помирења поколења руских људи без кога победа над Хитлером не би била могућа.

Либерали који су у ОЕБС-у изједначили Стаљина и Хитлера – у ствари су модерни троцкисти који такође подржавају наци-фашизам (на Космету, у Хрватској, Кијеву…). Лажна историографија о Стаљину слична је историографији о Србима коју Запад ствара уз помоћ Хашког трибунала – своју кривицу свалити на жртву, учинити је кривом за злочине који су извршени против ње саме!

Борећи се против Хитлера, Стаљин је схватао да ништа већи пријатељи Русима нису ни западни „савезници“, па је у тајности радио на стварању атомске бомбе. Када су Черчил и Труман желели да то искористе као врсту притиска на Стаљина, он објављује да је СССР успешно извршио подземну пробу атомске бомбе. Национална безбедност Русије (тиме и целог света) и данас почива на том достигнућу.

Постоји читава хрпа потпуно неутемељених митова о Стаљиновој кривици за све и свашта, укратко о најважнијим:

– Први мит, наводна Стаљинова кривица због потписивања пакта Рибентроп-Молотов, где се лицемерно оптужује Стаљин за жртвовање Пољске. Пактове са нацистима и фашистима пре СССР потписале су све велике западноевропске силе, а сама Пољска се пре тога нечасно понела према суседној Чехословачкој. Стаљин је осетио опасност од Хитлера и предложио је западним „савезницима“ да заједничким нападом на Немачку предухитре велико зло које се спрема читавом свету, али су ти преговори пропали због лицемерја западних „савезника“ и тек после тога Стаљин креће на потписивање пакта са Немцима.

– Други мит, наивна конструкција да наводно Стаљин није заслужан за војну победу, и да би Жуков и остали генерали победили непријатеља и без Стаљина. На овакву глупост један руски генерал је одговорио да је то равно тврдњи да би глумци могли без режисера или са лошим режисером направити изузетну позоришну представу.

– Трећи мит је наводно непотребно чишћење војног врха у предратним годинама. Данас се поуздано може рећи да су то били издајници и да је „оправдање“ Тухачевског у Конквестовој књизи Велики терор потпуно раскринкано, јер је та књига написана по налогу енглеске обавештајне службе. Хитлер је по дојавама издајника Тухачевског и направио план напада Барбароса, тако да је оптуживање Стаљина због тога утемељено исто толико колико је утемељена историографија Хашког трибунала.

– Четврти мит је наводна Стаљинова борба против Руске православне цркве. Истински прогон Цркве имали смо у епохи бољшевичког лењинизма-троцкизма и у епохи Никите Хрушчова, док се то не може рећи за Стаљинову и епоху Брежњева (говоримо о историји СССР-а). Још за Лењинова живота бољшевици су покушали да уз помоћ „обновљенаца“ изнутра разбију РПЦ и Стаљин је био једини политичар који је заступао „тихоновску“ линију у РПЦ.

– Пети мит, који се надовезује на претходни, јесте да се Стаљин „окренуо Цркви тек кад је постао свестан да без њене помоћи неће моћи победити Хитлера“, јер до чувеног састанка Стаљина са тројицом архијереја није дошло 1941. године него пошто је сломљена кичма Хитлеру после победа Црвене армије под Москвом, Стаљинградом и у Курској бици. У књизи митрополита Јована Сничева Руска симфонија овај доктор црквене историје пише да су резултати тог разговора превазишли сва очекивања, да су апсолутно сва питања која су изнели архијереји говорећи о насушним потребама клира и пастве, била решена позитивно и толико радикално, да се принципијелно изменио положај православља у СССР-у.

Значајан део конзервативног национално-патриотског руског духовенства и мирјанства захвално је Ј. В. Стаљину због судбоносних помесних Сабора РПЦ 1943. и 1945. године, због обнављања Патријаршије, због његове одлучне борбе са политичком и духовном агресијом и прозелитизмом римокатолика, због јаче осуде папизма са догматске тачке гледишта, због сламања покушаја да се РПЦ увуче у Светски Савез Цркава, због ликвидирања Брестске црквене уније из 1596. године која је укинута 1946. године на Сабору у Љвову, због преодољења унутрашњих раскола и шизми, као и за победу над антихришћанским и русофобним троцкизмом.

Такође, треба знати да је управо Стаљин забранио ликвидацију црквених здања и молитвених скупова, да је забранио религиозна хапшења, да је укинуо указ Лењина „О борби са поповима и религијом“, да је издвојио колосална средства за обнову православних храмова, да је наредио да се отвори православни часопис, да је донирао отварање богословских курсева у Новодјевичјем манастиру, да је вратио РПЦ Свето-Тројичко-Сергијевску лавру коју су троцкисти били одузели и помогао почетак рада Духовне академије у лаври.

Због свега побројаног, данас канонизовани светитељ Свети Лука Војно-Јасеницки на вест о Стаљиновој смрти је написао: „Стаљин је сачувао Русију, показао шта она значи за свет. Због тога ја као православни хришћанин и руски патриота ниско се клањам Стаљину“. Однос Стаљина према РПЦ мењао се током времена, међутим, Стаљин је непрекидно уклањао једну по једну антируску и антицрквену уредбу донету у доба Лењина и Троцког (да поменемо и забрану часописа Безбожник и укидање антирелигиозне пропаганде). Стаљин је за време рата слушао савете црквених људи, па и Матроне Московске, вратио је у живот идеју руског патриотизма због које се у време Троцког кривично одговарало и под плаштом „совјетског патриотизма“ полагано је уклањан агресивни русофобни марксизам-лењинизам. Његово прво обраћање јавности после почетка немачке агресије почело је речима „браћо и сестре“, што је манир обраћања проповедника православним верницима, а никако манир марксисте-лењинисте.

Када се све ово има у виду, постаје јасан смисао пројаве Државне иконе Мајке Божије са руским царским скиптром у руци, постаје јасно да је овај најоклеветанији човек ХХ века промишљу Господњом залутао у комунизам да би руску државност спасао од пропасти. Како је могуће да православни људи могу схватати преображај многих људи (попут Владимировог који је од распусног блудника, који је имао по двеста љубавница, досегао равноапостолну светост), могу схватити како један такав прогонитељ хришћана Савле постаде највећи сасуд Духа светог, могу схватити како Марија Египћанка (ово пишем у петој недељи Великог поста која је посвећена овој великој покајници) од велике блуднице поста велика светитељка – све то могу схватати, а не могу схватити да је могућ био некакав преображај и код бившег студента богословије Јосифа Висарионовича Стаљина?

И на крају, да ли се ти православни људи запитају да ли је „домом Пресвете Богородице“, како су руски светитељи називали Русију, без Њеног одобрења и после пројаве Државне иконе Мајке Божије, деценијама могао владати и руску државност очувати у таквим околностима жестоки богоборац?

Многи Срби замерају Стаљину због доласка на власт Јосипа Броза Тита, међутим и то је само мит: Тито није био Стаљинов, него Черчилов избор.

Свакако да није мит баш све што се пише о Стаљину, али чињеница да је много више сатанизован и од самог Хитлера паметном говори доста. Он је наследио државу растурену у грађанском рату, разорену и духовно и материјално, са пројавама страшне русофобије. Победио је све унутрашње и спољне непријатеље, иза себе оставивши најмоћнију државу на планети, са изузетним достигнућима у свим сферама људске делатности, притом живећи врло скромно у приватном животу.

Годинама је „Гвоздена завеса“, успостављена због Стаљинове неспремности да игра по диктату Запада, сматрана великим злом за источноевропске народе. Данас, када су грађани држава „Источног блока“ суочени са гнусобама западне антицивилизације – содомијом, наркоманијом, бестидношћу и другим моралним посрнућима, као и са све већим економским тешкоћама (пре „европског пута“ те државе нису биле у дужничком ропству, а данас се њихова задуженост мери стотинама милијарди евра) – многи се са чежњом сећају совјетског периода своје историје.

Стаљин је тајна коју само Господ може у потпуности сагледати, јер са њим се наставља револуцијом прекинути смисао и континуитет самог постојања и историјске улоге православне руске државности у Васељени, о чему сам говорио у одговору на прво питање. Победа коју је руски народ однео над фашизмом, победа на чији је олтар стављено 30 милиона живота не само за спас Отаџбине, него и целог света, јесте света победа и вођа те победе није могао бити богоборац. Таква улога се не додељује богоборцу. То није питање волети или мрзети Стаљина, него питање ратовати или не ратовати против промисли.

Православном верујућем човеку јасно је да се победа над Хитлером могла извојевати само уз Божију помоћ. Овде ми пада на памет једна симболична епизода из Другог светског рата. У време Стаљинградске битке, после једне борбе прса у прса, када су се војне јединице удаљиле са бојног попришта, један руски дечак је изашао на ратно поприште препуно лешева војника. Увидео је невероватну слику – сви погинули немачки војници били су лицем окренути ка земљи, сви погинули црвеноармејци били су окренути лицем ка небу. Касније је тај дечак постао монах.

У чему је симболика Победе остварене 9. маја?

Када помињете 9. мај, има симболике у томе да су два војника, представника православног руског и грузинског народа, поставили победничку заставу на згради окултистичког Трећег рајха баш на православни Васкрс, празник победе живота над смрћу. Има симболике и у томе што је капитулација потписана на Светог Георгија Победоносца (због Васкрса се три дана померају сви празници, па се 1945. године Свети Георгије прослављао 9. маја), небеског покровитеља „Маршала Победе“ Георгија Жукова пред којим је потписана капитулација Трећег рајха.

Срамни Беловешки споразум не би био могућ да се синови нису одрекли великих очева који су извојевали Велику победу. Да није тако демонизован вођа Велике победе Јосиф Висарионович Стаљин, зар би била могућа прича о рехабилитацији издајника Власова и Бандере? Да није демонизован победник над наци-фашизмом, зар би исти могао данас да дивља у Кијеву?

Велика победа над нацизмом била је могућа само уз помоћ владара који у одсудним моментима руске и светске историје није ратовао против промисли Господње. Уочи обележавања те Велике победе, најкраћи резиме који се може извући из свега написаног је – Велика победа имала је и великог вођу.

Да се задржимо на раскринкавању митова. Можете ли се осврнути на чињеницу да још увек у српским земљама није одјекнула истина о „пројекту Солжењицин“ и његовој улози у разарању СССР-а, без обзира на то што што сте се Ви у низу текстова бавили том темом? У Русији је 2004. године објављена књига чувеног руског историчара Александра Владимировича Островског Солжењицин. Збогом миту, а такође су се и многи други руски историчари – поменимо још и Андреја Иљича Фурсова и његов текст „Солжењицин и власт: живот у лажи“ – детаљно бавили овом темом. Они јасно предочавају да је у одређеном тренутку дошло до поклапања тактичких интереса дела совјетске елите и стратешких интереса дела западне елите. Зашто је у процесу дестаљинизације и даље либерализације друштва био потребан „пројекат Солжељицин“?

Нажалост, моћ пропаганде је некада толико јака да и многи православни људи веома тешко разбијају поједине пропагандне клишее. Моћ медија је крајем ХХ века достигла невиђене размере, а Вашим читаоцима не треба објашњавати ко контролише већину светских медија. У периоду када је Запад планирао разбијање Совјетског Савеза Александар Солжењицин просто је био обоготворен. Када се сложе све коцкице, више је него очигледно да се ради управо о „пројекту Солжењицин“, како сте навели у питању, пројекту америчке обавештајне службе, само што тада Нобелова награда, у очима и наше и руске интелигенције, још није била толико деградирана.

Тој пропаганди и имиџу мудраца који је створен, нису одолели ни многи православни верујући људи. Морам признати да сам као млад студент монархистичких схватања, који је са мајчиним млеком усисао одвратност према комунизму, крајем осамдесетих, почетком деведесетих година, када се код нас појавио Архипелаг Гулаг, био одушевљен појавом руског писца који раскринкава „комунистичку олош“ и „тиранина Стаљина“, да сам тада гутао Солжењицинове књиге…

Међутим, како рече генијални Његош, покољења свима доделе оно што заслужују, тако да данас, у шестој деценији живота, много ми је ближи „тиранин Стаљин“ од „демократе Солжењицина“. Ви сте већ поменули неке изворе где се може у једном потпуно новом светлу сагледати лик Солжењицина, има их још много, врло озбиљних и утемељених.

Тачно је да је код нас лик Солжењицина још увек светао у очима, рекло би се и многих православних публициста и лично сам имао једну краћу полемику по питању Солжењицина, не могавши да пређем преко неозбиљног поређења Солжењицина са једним Достојевским. Покушаћу овде нешто подробније приказати стваралаштво Солжењицина, не улазећи у приватни живот у коме такође има детаља недостојних живота истинског православног хришћанина.

Солжењицин није свој хероизам пројавио на фронту, напротив, убројао се у дезертере. Свој хероизам није пројавио ни борећи се против окултисте Никите Хрушчова, који је руски Крим предао у састав Украјине, који је прогонио РПЦ са истом сатанском мржњом као и Лењин и Троцки на почетку револуције, обећавајући да ће јавно на телевизији показати последњег попа у СССР-у! Него му је писао улизивачка писма како је он „добро схватио његову (Хрушчовљеву!) очинску бригу за развој совјетске књижевности и уметности и да ће се потрудити да постане достојан високог звања совјетског писца!“

Његов роман Један дан у животу Ивана Денисовича био је као поручен за прљаву кампању окултисте Хрушчова против Стаљина. Чак ни после одласка на Запад, „верник“ Солжењицин нема речи критике према отвореном богоборцу и прогонитељу Цркве Хрушчову, само према Стаљину. Једноставан је одговор на питање зашто је било тако – зато што западне газде нису дозвољавале пљување по Хрушчову, него само по Стаљину, јер је Стаљин осујетио њихов план о уништењу руске државности. Није никакво чудо да је Владимир Војновић записао „да нико тако бесрамно није лагао и улагивао се Хрушчову као Солжењицин“.

Велики руски књижевник Михаил Булгаков критиковао је за Стаљинова живота власт у својој земљи, Стаљин је ценио његов рад и није се са њим обрачунавао, него му је писао да, уколико жели, може да оде из земље и живи у иностранству. Булгаков је то одбио схватајући да руски писац без руске земље тешко може остати руски писац. Солжењицин ради супротно, док је био у земљи улагивао се Хрушчову, а кад је отишао у иностранство, са високих трибина највећег геополитичког непријатеља своје државе не само да је критиковао власт у својој земљи, него је практично позивао на рат против ње!

У његовим делима толико је недопустивих неистина о историјском периоду о коме је писао, да је то заиста застрашујуће. Он је на неким местима наводио умоболну цифру од 110 милиона убијених људи у Совјетском Савезу!? Када су озбиљна истраживања показала да је преувеличао тај број не десет пута (што је огромно преувеличавање), него више од сто педесет пута (што је потпуно запањујуће), лицемерно се бранио да он није истраживач него књижевник (sic!). Такве застрашујуће цифре биле су потребне Западу да би могао почети са ревизијом историје и бесрамно изједначавати победника над нацизмом са вођом нациста; без измишљених Солжењицинових цифри ОЕБС не би могао 2. април прогласити за „Дан жртава нацизма и стаљинизма“.

Да овде не буде забуне, ова критика Солжењицина нипошто не значи немаран однос према невино пострадалим људима у периоду репресија у СССР-у. Нити значи негирање репресија и невиних жртава. Међутим, о томе могу да причају људи чистих руку и чисте савести, а не политички спекуланти који са високих трибина геополитичког непријатеља своје државе и свог народа избацују сулуде цифре и изврћу чињенице. Недопустиво је и крајње неморално спекулисати са невиним жртвама, притом правећи мученички ореол око истинских крвника и издајника какви су били власовци и бандеровци. Величање издајника и сарадника нациста Власова и Бандере представља мрљу недопустиву за било ког патриоту, а камоли за великог руског писца.

Чији је онда духовни наследник Солжењицин? Чији дух провејава кроз „његова“ дела?

То није наслеђе Пушкина, Гогоља или Достојевског. Николај Васиљевич Гогољ својим величанственим делом указује да нема ништа страшније и срамотније од издаје вере и отаџбине! Док најпознатије дело Александра Солжењицина, Архипелаг Гулаг, у суштини представља симбиозу Гебелсове и америчке русофобне пропаганде која је изврсно искоришћена за рат против руске државности. Било је то истински моћно оружје САД у Хладном рату против отаџбине Солжењицина.

У трећем тому Архипелаг Гулага, који представља срж русофобије и антипатриотизма, Солжењицин овако пројектује шта би било да су победили Немци: „Уместо портрета са брковима, висио би портрет са брчићима“, на тај начин алудирајући да би било све исто, осим што би на зиду уместо слике Стаљина висила слика Хитлера! Овог резона Солжењицина сетио сам се када сам чуо за скандалозно објашњење на РТС-у приликом онлајн наставе на часу историје како су јањичари могли да напредују на друштвеној лествици у Отоманској империји.

Истински велики руски писац никада не би могао стављати овакав знак једнакости између свог и окупаторског владара – недопустиво је поредити Солжењицина са Достојевским. Могуће је друго поређење – могуће је поредити Солжењицина са појединим персонажима Достојевског, на пример са Смердјаковим. Управо Смердјаков на једном месту у роману Браћа Карамазови расуђује слично Солжењицину. У тренуцима велике опасности за отаџбину, слуга Смердјаков каже: „Ја мрзим сву Русију… ја не само да не желим бити војни хусар, него напротив, желим уништење свих војника…“. На питање: „А шта када дође непријатељ, ко ће нас штитити?”, Смердјаков одговара: „Дванаесте године био је велики поход императора француског, Наполеона Првог, на Русију и било би добро да су нас тада покорили сами Французи: паметна нација би покорила веома глупу и присајединила би је себи. Тада би био потпуно другачији поредак“.

Дакле, Смердјаков је представљао први књижевни лик велике руске књижевности, који је проповедао право на бешчашће. Јасно је да Смердјаков због свог атеизма не може да схвати смисао руске историје и да Достојевски осликава погубан дух „смердјаковштине“ тако карактеристичан не само за савремене руске либерале него и за наше „другосрбијанце“. Такође је јасно и да онај коме је свеједно да ли на зиду виси Стаљинов или Хитлеров портрет није прожет духом Достојевског него духом његовог „јунака“ Смердјакова.

Солжењицин поред критике Стаљина упућује и критику цару Николају…

Као што смо већ рекли, Солжењицину није падало на памет да критикује Хрушчова, али је поред Стаљина честа мета његове критике било и руско самодржавље, па тако ни цара Николаја II, најлепшег изданка руског монархизма, Солжењицин није поштедео критика. Тиме је показао и прилично непознавање и неразумевање тог периода руске историје. И не само тог периода руске историје – у његовом делу може се наћи мноштво примера непознавања и несхватања многих историјских процеса у Русији, а не само времена у коме је живео. То показују и симпатије према анархији старообредаца („Расколници – ето ко је одгонетнуо проклету суштину владара“ – одушевљено поручује Солжењицин у Гулагу), као и помало заглупљујуће величање либералног капитализма, заморне приче о тржишту, праву, закону. Данас ми видимо да је тај либерални капитализам, са свим тим правима и законима, довео западни свет до неслућеног разврата и неморала, да је човека претворио у робу.

Све ово истичем не да бих тек тако критиковао Солжењицина, него да бих указао да стваралаштво Солжењицина у свом већем делу није у складу са темељним постулатима руског православног осмишљавања уметности, пре свега словесности или књижевности. Само књижевност (и уметност уопште) која промовише истину може донети добре плодове. Истинска уметност не може настати без борбе са злом и величанствена руска књижевност је и настала у пространству те борбе добра и зла, вере и безверја, и она мора бити или на страни истине, на страни „онога који задржава“ – или на страни лажи и отпадништва, на страни Сатане. „Ко није са мном, тај је против мене“ (Матеја, 12,13). Треће није дато.

На крају, да кажемо и нешто похвално о Солжењицину. Мора се одати признање за његово књижевно-историјско истраживање о руско-јеврејским односима у Руској монархији и СССР-у преточено у двотомну књигу Два века заједно (обухватио је период од 1795-1995. године). За разлику од периода његовог живота у САД, где је његово перо написало мноштво недопустивих неистина (као да га је дезертерство терало да више воли окупаторску власт од власти у својој држави), у овом делу видимо нетендециозног Солжењицина који у изузетно осетљивом питању не нагиње ни према руској, ни према јеврејској позицији.

За разлику од Архипелаг Гулага и Црвеног точка, који врве од фалсификата и огрешења о историјску стварност, у књизи Два века заједно Солжењицин правдољубиво указује на главну улогу Јевреја у рушењу руске државности почетком ХХ века, исто тако истичући и њихов прогон у одређеним периодима руске историје, као и њихов хероизам у два отаџбинска рата, као и велики допринос развоју науке у СССР-у. Генерално се може рећи да је после повратка у Русију дошло до одређеног просветљења Александра Исајевича Солжењицина, што показује и његова жестока критика злочиначког бомбардовања од стране НАТО пакта, на чему му ми Срби морамо бити благодарни.

На самом крају да кажем да је јасно да је у процесу дестаљинизације Никити Хрушчову био потребан „пројекат Солжењицин“, како га Ви назвасте, јер за разлику од свог претходника он иза себе није имао ни Велику победу против нацизма, ни фантастична достигнућа у науци, култури, уметности и економском развоју земље, ни књижевне величине попут Шолохова и Булгакова…, па је он своју величину покушавао стварати пљувањем свог претходника, прогоном Цркве и промоцијом књижевника који га је у том пљувању подржао. Јасно је да је и за САД, у њиховој борби против СССР као главног геополитичког непријатеља, „пројекат Солжењицин“ дошао као дар са неба.

Андреј Фурсов је у тексту који сте навели указао и на разлоге због којих је део владајуће номенклатуре и у време Брежњева (који се није слагао са Хрушчовљевим пљувањем по Стаљину) ћутке прешао преко штеточинског антидржавног деловања Солжењицина. Међутим, морам рећи да ми није јасно због чега је и у епохи Владимира Владимировича било неопходно промовисати слику о Солжењицину као великану руске историје и руске књижевности. Нормално је да се данашња руска власт супротставља покушајима рехабилитације издајника Власова и Бандере, међутим лицемерно је и апсурдно до те мере величати писца који је величао те издајнике…

Да ли ће „логика ситуације“ довести до тога да ће са лика и дела Стаљина спасти намети лажних критика, а изаћи у први план стварна улога вође и реално критичко сагледавање његовог доприноса у борби против зла нацизма? И, с тим у вези, да ли је таласу ревизионизма историје, с тенденцијом обесмишљавања Победе и културе памћења, могуће парирати без рехабилитиције улоге Стаљина у Другом светском рату?

У принципу је руска историографија већ у парампарчад разбила све хрушчовљевске лажи које су тако здушно биле подржане од стране Запада и пете колоне у Русији. По видовитим речима самог Стаљина: „На мој гроб ће набацати хрпу смећа, али ће ветар историје то смеће немилосрдно одувати“. Друга је ствар што западни русофоби и руски либерали смердјаковског духа то не желе да признају.

Што се нас тиче, донекле се може разумети што се та истина тешко пробија у делу србског патриотског корпуса. Једноставно, за србског патриоту, монархисту, православца, победа над нацизмом повезана је и са доласком на власт србског крволока Јосипа Броза Тита и многи не могу да схвате да је за руског патриоту, монархисту, православца такав руски крволок био Лав Троцки, никако Јосиф Висарионович Стаљин.

Међутим, та истина се и код нас полако пробија, јер заиста је жалосно судити о улози великог вође у победи над нацизмом на основу историографије два богоборца – Јосипа Броза Тита и Никите Хрушчова. Сигурно је да би коначно ослобађање од Брозове историографије онемогућило обесмишљавање Победе и својеврсну „туђманизацију“ србског страдања коју последњих година промовишу и неке значајне институције и појединци у нашој држави.

(КРАЈ)

Напомена : на молбу аутора придев „српски“ ће се у овом тексту користити у форми „србски“

---

Извор: Нови Стандард