Razgovori sa subotnjim Vučićem

Novinari prisutni na konferenciji za medije predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, održanoj u subotu trećeg aprila, nisu hteli, umeli ili smeli da ga suoče sa drskim nejasnoćama i nevešto prikrivenim obmanama iz njegovog uvodnog izlaganja. Pošto je reč bila o pogibiji sedam osoba prilikom pada vojnog helikoptera tri sedmice ranije, što je pitanje od najvećeg značaja za društvo i državu, „Fond srateške kulture“ je raščlanio Vučićevo izlaganje na manje celine i obratio im se jednoj po jednoj. Uslovno, ovo se može shvatiti kao razgovor sa premijerom, koji je u subotu izostao.

Napomena: zatamnjeni, ojačani pasusi, predstavljaju ono što je Vučić izgovorio, dok su ostalo naše primedbe i pitanja.

Vučić: Dame i gospodo novinari, dozvolite mi da priču o uzrocima nesreće vojnog helikoptera počnem nečim što su izgleda mnogi zaboravili. Pa da vas podsetim: Omer Mehić, Milovan Đukalić, Nebojša Trajić, Ivan Miladinović, Dževad Ljajić, Miroslav Veselinović i beba iz porodice Ademović. Ovo su imena tragično nastradalih šestoro ljudi i jedne bebe.

FSK: Ali nisu! Milovan se prezivao Đukarić, ne Đukalić. Nebojša nije bio Trajić, nego Drajić. Ako ćete već da nam držite predavanje o „imenima koja su mnogi zaboravili“, možda bi valjalo da najpre vi sami naučite ta imena. Razmislite o predlogu.

Ovih šestoro ljudi izgubili su svoje živote u pokušaju da spasu jedan, vredan, najvredniji i najvažniji život. To su imena koja su nestala, na koja su svi zaboravili, tokom ove višenedeljne jurnjave za uzrocima, krivcima, protagonistima, naredbodavcima… u kojoj su, osim za to zvanično zaduženih istražnih organa, učestvovali bukvalno svi u Srbiji: svaki novinar, svaki nazovi analitičar, svaki političar.

Hoćete da kažete da zvanično zaduženi istražni organi nisu učestvovali u jurnjavi koju opisujete?! Njih, velite, nisu zanimali uzroci, krivci, protagonisti i naredbodavci? Čudni neki istražni organi. A šta su onda uopšte istraživali?

I zaboravili smo, zaboravili ste, i opet, zaboravili smo, te ljude, dok smo jurili krivce, a jurili smo ih na isti način na koji drugi narodi jure za blagom.

Koji sad narod? Jeste li vi u sukobu sa novinarima, nazovi analitičarima i političarima, ili sa narodom?! Uzgred, opet nam spočitavate da smo zaboravili nastradale, ali jedini koji ima teškoće da im zapamti imena ste u stvari vi.

Lično, tu potrebu i tu vrstu zadovoljstva što će neko na kraju biti za nešto kriv, ne mogu da razumem. Ali plašim se da ne mogu ni da je promenim.

Ako nešto ne razumete, pitajte Aleksandra Vulina. On će vam objasniti. Sami ste rekli da je dobar u tome, makar i ako samo srećno pogađa. A što se tiče menjanja, e, to je već druga priča. Vratićemo se na nju nešto kasnije.

Ono što mogu je da danas još jednom izrazim najdublje saučešće njihovim porodicama i da njima, a i svima vama, poručim da Omer Mehić, Milovan Đukalić, Nebojša Trajić, Ivan Miladinović, Dževad Ljajić, Miroslav Veselinović i beba Ademović za mene lično, i, ako to smem da kažem, za ovu vladu, nisu krivi ni za šta.

Dirljivo je to što vam beba nije kriva ni za šta. Što se ostalih tiče, opet im pogrešno izgovarate imena. Ovo već deluje kao da se namerno šegačite sa tim. Ako je to po sredi, prekinite. Nije ni vreme ni mesto za to.

Ovih šestoro ljudi su heroji i tako ću ih pamtiti ja i uveren sam da tako treba da ih pamti i Srbija. I, ako pažljivo čitate, videćete da ni izveštaj o uzrocima nesreće ne imenuje krivce. U njemu se govori o odgovornosti, što je sasvim drugi termin. Govori se o uzrocima i eventualnim greškama, bez ijedne reči o tome da je neko kriv.

Izveštaji stručnih službi su obično takvi. Ne morate da se previše uzbuđujete zbog toga. Niko nije ni očekivao da u izveštaju stoji: „Zaključujemo da će premijer Vučić ipak morati da da ministre Gašića i Lončara“. Izveštaji obično sakupljaju činjenice i druga neposredna saznanja, a na javnosti je da izvlači odgovarajuće zaključke.

A kako da budete krivi kad je vaš posao i vaš jedini zadatak bio da spasete jedno dete, da spasete jedan život, da pomognete onome kome je pomoć bila najpotrebnija?!

Vi, premijeru, izgleda ne razumete najbolje koncept upravljanja vozilom, bilo ono drumsko ili leteće ili plovno, pa bi onda na ovom mestu možda najbolje bilo da vam ga pojasnimo. Dakle, kada neko sedne za upravljač, svakako se podrazumeva da on na sebe preuzima zadatak da vožnju izvrši do samog kraja. To važi još i više za profesionalne vozače, a vojni piloti naravno da spadaju u takve. Prema tome, Omeru Mehiću nije „jedini zadatak“ bio da spase jedno dete. To mu čak nije bio ni osnovni zadatak. Njegov osnovni zadatak je bio da dete i prateće osoblje doveze do mesta gde će bebin život moći da bude spasen. Izveštaji na koje se pozivate tvrde da Omer Mehić taj, svoj osnovni zadatak, nije obavio kako treba i da je tako usmrtio ostale putnike, među njima i dotičnu bebu. To kažu izveštaji, kojima vi očigledno verujete, mada su, upravo zbog tih optužbi na račun Mehića, vrlo sumnjivi. O kakvoći izveštaja nešto kasnije, ali nemojte da se pravite da ne znate kakav teret oni stavljaju na pokojna Mehićeva pleća.

Padaju na ovom svetu i avioni i helikopteri, događaju se nesreće i tragedije, ali u svemu tome preovlađuje elementarna ljudskost, koja podrazumeva da se žrtve dalje ne razapinju i da se ne dira po kostima.

Opet, ne razapinjemo žrtve mi koji predstavljamo javnost. Žrtve razapinju, kako vi to velite, oni koji su sastavili izveštaj po kojem je za rušenje helikoptera odgovorna količina alkohola u krvi pilota. Ako su oni zaista vozili pod dejstvom alkohola, onda u izveštaju nema ničeg neljudskog. Ako je pak optužba na račun pokojnih pilota, ali i ostalih putnika koji, sudeći po izveštaju, nisu bili u stanju da uvide alkoholisano stanje pilota, činjenično neutemeljena, e, onda je to sve još i gore od nečovečnog.

U Nemačkoj je, podsećam vas, čitava javnost pružila podršku i porodici kopilota čija je pomračena svest ubila sto pedeset ljudi. I nije bilo nikakve hajke na sve one koji su svakako bili odgovorni za niz propusta koji su doveli do ove tragedije, baš kao što dovode i do svake druge tragedije, pa i ove naše, surčinske, teške sedam života.

Što bi nas bilo briga za to kako se Nemačka odnosi prema svojim tragedijama? U bliskoj i daljoj prošlosti Srbija je imala sijaset tragedija, iz kojih je naučila kako da se ophodi prema njima. Sigurno nam, nažalost, u odnosu na Nemce ne manjka takvog iskustva, tako da je vrlo neukusno što i ovu situaciju koristite da se dodvoravate nemačkoj kancelarki. Vi možda imate šta da naučite od nje, ali mi baš i nemamo, pogotovo što se tiče pristojnosti. Uzgred, ni ovde nije bilo nikakve hajke na bilo čije porodice, tako da nema potrebe da nam na nos nabijate odnos nemačke javnosti prema bilo kojoj porodici.

Nesreće se ne dešavaju bez propusta, a samim tim i nečije odgovornosti. Ali, u normalnim zemljama, u zemljama kakva i Srbija mora da bude, posao utvrđivanja te odgovornosti ostavlja se nadležnim organima, a nesreće se ne koriste za hajke i skupljanje političkih poena.

Srbija, dakle, nije normalna zemlja, nego takva tek mora da postane. To vi kažete. Upamtite to, možda ćemo se vratiti na tu ocenu nešto kasnije.

Pogotovo analitičari i novinari ne vode istražne postupke. Ne juri čitava javnost ni pilote ni ministre. Zato vas molim, dok govorimo o bilo kojem izveštaju, molim da poštujemo žrtve. Zadovoljite se time što ste jurili i krivili ministre, pukovnike, generale…

Koje žrtve da poštujemo? One kojima vi ni imena ne umete da izgovorite? One žrtve koje ti izveštaji što ih stalno citirate predstavljaju kao neodgovorne alkoholičare?

Nemojte, to molim sve, da sada jurite i krivite Omera Mehića. Kao i bezbroj puta do tada, leteo je, vozio helikopter, kako god da se kaže, želeći da spase jedno dete. Nije uspeo. Sam je platio najvišu cenu. On kriv nije, kao ni Bandić, kao ni Mehićevi komandanti, niti bilo ko drugi. Pao nam je helikopter, izgubili smo sedam života, utvrdili uzroke i odgovornost.

Opet kuburite sa konceptom vožnje. Idemo iz početka: onaj ko u alkoholisanom stanju sedne za upravljač i onda izazove nesreću sa smrtnim ishodom, počinio je teško krivično delo. To važi na tlu. Isto tako je, ako ne i strože, u vazduhu. Možda vi niste svesni šta pričate i na šta se pozivate, ali ti izveštaji stavljaju na Omera Mehića teret odgovornosti za smrt sedam osoba, uključujući i njega samog. Ako su vaši izveštaji tačni, onda je Mehićeva nestručnost zavila u crno njegovu i još šest porodica u Srbiji. Cenu su, dakle, platili svi oni. E sad, ako Mehić ipak nije bio ni kriv ni odgovoran, nego je nesreću prouzrokovao kvar na opremi, nepoštovanje procedura, pogrešna procena o započinjanju misije, ili pogrešno insistiranje na nebezbednom mestu sletanja, o čemu se i na ovom sajtu utemeljeno raspravljalo (Goran Jevtović), e, onda su za nesreću odgovorni, a verovatno i krivi, svi koji su vojsci nametali NATO standarde i ostale uvredljive pogubnosti.

Da bi bila stavljena tačka na tu priču, ostalo je da tužilaštvo uradi svoj posao. Tužilaštvo je u Srbiji samostalni organ i niko se u njegov rad neće mešati. Bez obzira na to, uveren sam da u Srbiji ima dovoljno onih koji će nastaviti da love veštice. To je njihov smisao života, to je njihova nasušna potreba. Bez lova na veštice i ne postoje.

Jeste li vi veštica? Nekima od nas je, kao što vidite i po ovom tekstu, glavni cilj da ulove vas, predsednika Vlade. Nije nam to baš smisao života, ali, sa druge strane, vidimo da nam pravog života nema sve dok se vi i slični vama smenjujete na vlasti, a ovo vaše obraćanje to nanovo i dokazuje. Tako da lov nas vas stvarno ispada nasušna potreba. Ako je to isto što i lov na veštice, u redu, neka bude.

Uostalom, od prvih dana ove vlade, od pre jedanaest meseci, na dnevnom nivou su veštice gonjene, od poplava, preko odnosa sa Rusijom i Amerikom, do Haga i nesrećnog helikoptera.

Jedanaest meseci? Već?! Opa, vreme je za rekonstrukciju! Da biste mogli opet da krenete iz početka. Da biste, tamo negde u martu ili aprilu sledeće godine, ponovo mogli da pričate o „prvih jedanaest meseci ove vlade“.

I ponoviću još jedanput, da tu raspravu malo skratimo: tužilaštvo je tu da ispita svaku vrstu krivične odgovornosti; ako tražite političku odgovornost što je neko želeo da se spase beba, tražite je od mene.

Lepo ste ovo smislili. Još samo da smo svi mi idioti, pa da vam prođe. „Ako tražite političku odgovornost što je neko želeo da se spase beba…“ E pa, neće biti da javnost traži političku ili bilo kakvu drugu odgovornost zbog spasavanja bebe! To je možda tako u Nemačkoj, ali u Srbiji se spasavanje beba smatra podvigom. Možda umobolnika, koji bi po tom osnovu tražili odgovornost, ima među političkim strankama koje se sa vašom glođu oko vlasti. Znajući kome i vi i oni volite da polažete račune, ne može se isključiti nikakva podlost, pa ni ta sumanuta koju vi pominjete. Ali, javnost kao celina ne traži odgovornost za to što je neko pokušao da spasi bebu, već za to što je beba, zajedno sa još šest osoba, poginula u nesreći o kojoj izveštaj postaje sve sumnjiviji što vi duže govorite.

Ja verujem, i današnju konferenciju sam započeo ovim, zato što je sinoć objavljen izveštaj na kojem ste vi toliko insistirali, za koji sam lično mislio da nema potrebe da bude objavljen, da budem sasvim otvoren i sasvim iskren. Zato sam vas pitao bezbroj puta u prethodnih 21 dan: a čemu sve to? A šta to želimo? Da progonimo naše junake? Ili da biste mogli da kažete: nedostaje nam raketa ili zolja koju su ispalili Gašić, Vučić, Nikolić ili ne znam ko? Šta je bio smisao svega?

Još jednom, možda Vulin zna nešto što vi ne znate.

Neću da govorim o licemerju političara, lažnih analitičara, u stvari običnih društveno-političkih radnika, i svih onih koji nikada slična pitanja nisu postavljali u prošlosti, ali sam ponosan na činjenicu što smo pokazali razliku između nas koji smo u današnjoj vladi i onih koji su nekada bili u vladi Srbije.

Ima nas koji pamtimo vaše prethodnike i znamo da nisu bili ništa bolji od vas. Vi se međusobno jedva i razlikujete, a kamoli da se da ustanoviti ko je tu gori a ko bolji. Tako da razloga za ponos uopšte nemate.

Mi njih nismo optuživali ni za udes našeg aviona `orao` iz 21. maja 2008; ni za 24. septembra 2008. za `supergaleb`; ni za sedmi jul kada smo izgubili 2009. `mig`; ni treći jun kada smo imali na jezeru Gruža kod Knića u toku izvršenja zadatka uništenje vazduhoplova `J22 orao`; niti za Pasuljanske livade; niti za Kopaonik, rejon Pančićev vrh; niti za `lastu`. A za sve ovo, neki ministri od ranije su davali naloge za sve ove aktivnosti. Izgubljeno je mnogo života u svim ovim aktivnostima.

E, sad već možemo da pričamo o političkoj odgovornosti. Prvo, odgovorni su oni čiji su nalozi u prošlosti dovodili do tragedija i gubitaka ljudskih života. Drugo, odgovorni ste vi koji ništa niste uradili da utvrđivanju njihove odgovornosti. U stvari, ima tu i krivične, a ne samo političke odgovornosti.

Vojnički posao, vojska je naša najuglednija institucija, naša najbolja institucija. I neću nikome da dozvolim da je urušava samo zato što navodno je štiti, a hoće da je zaštite od onih koji je vode. Pa tobože oni ne valjaju, a svi ostali su dobri, a sve to zarad sitnih, šićardžijskih interesa i ni zbog čega drugog.

Uzimajući u obzir ko je sve bio ministar odbrane posle Petog oktobra, zaključno sa vama i današnjim ministrom Bratislavom Gašićem, da, naravno da vojsku prvenstveno moramo da zaštitimo od vas koji je vodite. Vaši sitni, šićardžijski interesi dubinski ugrožavaju vojsku još od kako ste vi i vama slični zacepili da nas približavate NATO-u.

Postao sam ministar odbrane, dva dana posle toga, poginula su dvojica divnih ljudi, Nebojša Milić i Slaviša Marković, na Kopaoniku. Radili su na uklanjanju mina, da bi naša deca mogla da beru borovnice na miru, da bi mogli da šetaju. A jeste li pitali nekada ko je dao nalog za tu akciju? Jeste li pitali nekog ko je odgovoran za smrt Milića i Markovića?

Nema potrebe da pitamo. Znamo ko je odgovoran. Onaj ko je i posejao te mine po Kopaoniku i širom Srbije: NATO. Onaj isti vojni savez sa kojim je vaša vlada nastavila da potpisuje sve zahtevnije i zahtevnije sporazume, nastavljajući nerazumnu politiku prethodnih vlada.

Jeste li čuli od mene da sam optužio one koji su dali nalog za tu akciju da su krivi za tu smrt? Nisu, Milić i Marković su heroji, kao i Omer Mehić. Radili su težak posao. Da li su uvek svi imali zaštitnu opremu ili ne? Pa šta hoćete?! Šta hoćete?

Za početak, hoćemo da se Srbija ponovo odmakne od NATO-a, a da svi vi koji je već 15 godina približavate NATO-u snosite i političku i krivičnu odgovornost, zato što ste ojadili vojsku i posredno prouzrokovali sve te nesreće koje ste nabrojali.

To su junaci koji su branili i štitili ovu zemlju. To je vojnički posao. Nisu oni manekeni da se šetaju na pisti, nalickani i u uglancanim cipelama. To je težak posao.

A što se bez potrebe mangupirate? Sutra kad vas neko manekensko udruženje prozove na „Tviteru“, ima da se izvinjavate. Tako ste se nedavno izvinjavali i fudbalerima Partizana, kad su vam oni uzvratili na vaše prizemno začikavanje. Zar ništa niste naučili iz toga?

Umemo valjda u tragediji da budemo dostojanstveni. Ili nam je svaka tragedija samo prilika za političke packe i ćuške, jer živimo od toga i živimo za to i ništa drugo ne umemo? Dok sam živ, tome i takvoj politici suprotstavljaću se.

Aman čoveče, upravo ste vi taj koji svaku tragediju, svaku nevolju, svaku sitnicu, ma svako javno obraćanje koristi kao priliku da lupa packe i ćuške celom narodu. Pa, samo u ovoj govoranciji ste nas više puta prekoreli što ne ličimo na te vaše ljubljene Nemce!

I ako mogu da vas zamolim za čašu vode, ne znam zašto mi nikada ne donesete vodu! Ostario sam prilično i više ne mogu bez vode.

Onda se molite bogu da nikada ne budete nastanjeni na severu Kosova i Metohije. Tamošnje opštine su, naime, često bez vode. Zavrću im je oni južno od Ibra. Znate ih, to su oni što ste s njima po Briselu potpisivali sporazume po kojima će uskoro svaka nadležnost na Kosmetu njima da pripadne. Uključujući i jezero Gazivode. Vi više ne možete bez vode, a naši građani u okupiranoj pokrajini moraju bez vode. Oni, sa druge strane, ne mogu bez Srbije, za razliku od vas koji izgleda ne možete jedino bez Nemačke.

ODGOVORI NA NOVINARSKA PITANJA

Nakon uvodnog obraćanja, Vučić je odgovarao na pitanja. Posebno ga je potreslo ono što ga je upitala novinarka Radio-televizije Vojvodine. Njegov četiri i po minuta dug odgovor najviše je ličio, iskreno govoreći, na slom živaca: čas je vikao (ni na koga posebno, već više na novinare i javnost uopšte), čas preklinjao, u nekoliko navrata je delovalo kao da će da zaplače ili u najmanju ruku pobegne odatle, ruke je ili širio u nemoći ili preteći mahao njima po vazduhu…

Koliko sećanje služi, nijedan srpski premijer nikada se, a pogotovo ne sa tog mesta, nije toliko predao očajanju i istovremenoj srdžbi. Državnici Srbije su u bliskoj prošlosti stajali suočeni sa javnošću i u ratnom stanju, i povodom nacionalnih tragedija poput 17. marta na primer, najdramatičnija događanja ređala su se pred ovom zemljom i njenim rukovodiocima, ali niko od njih nije, poput Vučića ovom prilikom, odavao utisak beznađa koje oscilira između panike i besa.

Takvo ponašanje predsednika Vlade zavređivalo je brojna pitanja i preispitivanja, kao i trenutne, neposredne reakcije. Sve je to, naravno, izostalo, zbog načina na koji je Vučić navikao da se sporazumeva s novinarima i, posredno, s javnošću. Ovo je još jedan pokušaj „Fonda strateške kulture“ da dočara kako bi suštinski, sadržajni i bespoštedno ozbiljni razgovor sa Vučićem mogao da izgleda.

Kao i prethodni put, ojačani delovi teksta predstavljaju ono što je doslovce izgovoreno na konferenciji, bilo od strane novinarke Radio-televizije Vojvodine bilo od strane Vučića, dok su ostalo naše primedbe i pitanja.

Novinarka: Da li je ta posada na čelu sa Omerom Mehićem u vezi s helikopterom bila dežurna te večeri i zbog čega je došlo do zamene letelice?

Vučić: Pojma nemam. Pojma nemam, al` ne razumem šta bi to donelo drugačije. Da li vi hoćete da kažete da je neko hteo da ih ubije?

FSK: Gospode! Premijeru, odakle vam to?! Novinarka vas je samo pitala da li je i zbog čega došlo do zamene letelice i posade. Kako ste vi od toga došli do pretpostavke da novinarka nekoga sumnjiči za ubistvo s predumišljajem? Zaista bi bilo zanimljivo saznati vaš tok misli u ovom trenutku.

Vučić: Ne razumem vas, šta je smisao? Šta je smisao cele priče? Pojma nemam! Nisam ulazio u to. Dakle, da su bilo šta mislili… Bandić mu je rod! Najbolji su prijatelji! Rod! Dakle, da ne mislite valjda je hteo da ga ubije?!

FSK: Opet vi o ubistvu! Niko, ali bukvalno niko, ni ne pominje mogućnost da je Bandić ili bilo ko namerno hteo da ubije Omera Mehića i ostale članove posade. Niko osim vas. Samo vi prepoznajete takve insinuacije. Pošto već kažete da volite da čitate, pustite malo Vebera i idite pročitajte šta su o takvim asocijacijama odavno zaključili utemeljivači psihoanalize, poput Frojda ili Junga. U najmanju ruku, takve asocijacije ukazuju na nečistu savest.

Vučić: On je mogao to da prekine posle saznanja operativnog centra i tako dalje. Ne razumem šta je ideja! Nikako ne razumem, danima vas pitam šta vam je ideja.

FSK: To što vi danima nemate nikakvu ideju, to je vrlo opasan nagoveštaj vaše nesposobnosti da vodite državu i obaveštajno-bezbednosne službe. Više o tome uskoro.

Novinarka: Ovo prvo pitanje sam vam postavila zbog ovih podataka koji su se pojavili u medijima o navodnom prisustvu alkohola u krvi. Dakle, da li su oni bili dežurni tog dana, je pitanje zbog toga, a drugo, zbog čega je došlo do zamene letelice…

Vučić: (prekida je) To je naša najbolja, to je naša najbolja posada, to su naši najbolji ljudi. Ali sasvim sigurno nemojte da osuđujete ni tih 14 oficira koji su na tome radili, zato što su oni to radili u roku od dva dana, profesionalni izveštaj. Nemojte da osuđujete lekare koji su radili svoje nalaze.

FSK: Izveštaji su ili tačni ili nisu. Ako su tačni, onda je danas, pošto su najzad objavljeni, nebitno koliko su vremena zahtevali da bi bili sakupljeni i izrađeni. Bitno je samo da li su tačni ili nisu. E sad, ako nisu tačni, da, onda se i može i mora raspravljati o uzrocima ovih ili onih propusta u izveštaju ili nalazima, a u takvim raspravama je vreme koje su imali na raspolaganju svakako bitan činilac. Kao iskusan i uspešan rukovodilac kakvim se predstavljate, vi biste to morali da znate. Kada ih kao bajagi „pravdate“ tako što od nas navodno tražite razumevanje za ograničeno vreme koje im je stajalo na raspolaganju, vi time pokušavate da nam pošaljete posredne znakove kako su izveštaji tobože manjkavi. A to onda znači da ipak nešto znate o psihoanalizi, samo što ta svoja saznanja zloupotrebljavate. Kao i kada ste povikali „Ne dam Gašića i Lončara“ pre nego što vam je iko „tražio“ Gašića i Lončara, tako i sada vičete „Ne dam 14 oficira i lekare“ iako niko njih i ne sumnjiči za bilo šta. Naprotiv, pre će biti da njihovi izveštaji sumnjiče vaše ministre. Kao što pojedini autori sa ovog sajta pišu već sedmicama (pored Gorana Jevtovića, vrlo utemeljeno se time bavio i Boris Aleksić), izveštaji u svojoj profesionalnoj svedenosti zapravo razotkrivaju odgovornost ministra Gašića pukim navođenjem njegovih postupaka kobne večeri. Izveštaji njegove postupke nabrajaju i opisuju, a na vama bi trebalo da bude da prepoznate nezakonitost istih. Vi to, iz nekog razloga, niste u stanju, što je veoma zabrinjavajuće – mada ne onoliko koliko je uznemirujuća sledeća stavka.

Vučić: Ljudi, ne znam šta je smisao. Evo, ja vam ponavljam stoti put. Nikako ne vidim šta je smisao svega. Nikako ne vidim šta je smisao svega. Trudim se da pronađem negde, da mi neko objasni o čemu se radi, osim što razumem da je politički cilj da se kaže bio Bata Gašić tamo iako tamo nije bio. Dobro. Tamo nije bio, ali smestićemo ga mi tamo. Dobro. I to razumem. Al` celu tu priču: a da li je bilo nebo ovde ovakvo ili onako, pa to je pitanje za stručne ljude.

FSK: Hajde da uzmemo da su vaše pretpostavke tačne i da svako sumnjičenje vas i vaših saradnika predstavlja sitno politikanstvo i nedolične napade na vaš kabinet. Složićemo se da bi, u odnosu na ukupne izazove sa kojima se premijer zemlje poput Srbije suočava ne svakodnevno nego bukvalno svakog sata, takav nasrtaj bio prilično prost. Ako ste vi zbilja neko ko uspeva da izbori kakve povoljne uslove od MMF-a i sklapa korisna prijateljstva sa arapskim „investitorima“ i u skoro nemogućim uslovima održava ravnotežu odnosa sa Zapadom i Rusijom – u šta nas sve ubeđujete već bezmalo tri godine – kako je onda moguće da toliko gubite glavu pred jednom primitivnom kampanjom?! Čoveče, pa vas iz takta potpuno izbacuju novinarska pitanja! Vi ste izgleda samo u stanju da kao papagaj ponavljate „ne vidim šta je smisao svega“, „ne razumem šta je ideja“, „nije mi jasno“ i slične izraze nemoći! Vi pred novinarima gubite svako dostojanstvo i kontrolu nad ponašanjem! Kako posle iko da vam veruje da ste sposobni za sučeljavanje sa daleko ozbiljnijim i opasnijim igračima nego što su to srpski novinari, prepadnuti i postrojeni kakvima su ih udesili još vaši prethodnici?!

A evo i suštine toga što vi ne shvatate i ne razumete i nije vam jasno: sva ta pitanja na koja se vi ježite, naprosto moraju da budu postavljena – ali još u istrazi. Onaj ko istražuje, ako želi da uspešno obavi povereni mu zadatak, ne sme unapred da veruje ni vama ni Vladi ni ministrima ni vojsci ni medijima ni lekarima ni ocu ni majci… Nikom živom! Takva je priroda istrage, od kada je sveta i veka. Onaj ko istražuje, naprosto mora da postavlja i pitanja koja na prvi pogled mogu da izlaze iz granica pristojnosti, ili čak i ljudskosti. Primera radi, kada je neko ubijen, a ne zna se počinilac, normalno da se među osumnjičene odmah ubrajaju i pokojnikovi najbliži, iako su očigledno pogođeni žalošću. Čak ni njima, čak ni dok su skrhani bolom, dobar istražilac ne sme da veruje bespogovorno i mora da im, naravno pažljivo, postavlja pitanja koja zalaze preko granice dobrog ukusa. Zato je i istraga u vezi s padom helikoptera morala da prođe kroz sva ta pitanja koja laiku mogu da izgledaju suvišna ili čak i nepristojna. Kada, međutim, vidimo koliko panično vi reagujete na novinarsku znatiželju, nameće se prilično snažan zaključak da istraga nije ni doticala mnoga od pitanja koja vama postavljaju novinari, ili, da vi uporno pokušavate da skrenete pažnju javnosti sa po vas nezgodnih zaključaka ka kojima istraga vodi.

Vučić: Mene interesuje jedna stvar: da li je želja ljudi bila da spasu jedan život? To je bila želja svih. Želja jednog ili dvojice ministara koji su to znali. Ja pojma nisam imao, da budem iskren. Ne mogu da sebi stavljam tu hrabrost u ruke ili bilo šta slično. Da me je neko pitao ja bih doneo istu odluku. Niko me nije pitao.

FSK: Čekajte da razjasnimo nešto. Posle prošlogodišnjih izbora koji su i raspisani samo da biste vi ozvaničili položaj najmoćnijeg čoveka u Srbiji; posle onakvih i onolikih vaših prekora članovima Vlade, često upućivanih i javno, pred TV kamerama; posle Blera i njegovih „deliveri junita“, tog navodno spasonosnog rešenja koje je, rečeno nam je, u vašem kabinetu zateglo preko potrebnu poslušnost… Posle svega toga, vas one kobne noći niko ni za šta nije pitao?! Gašić i Lončar su delovali na svoju ruku?! A vama, dok je bukvalno cela Srbija u udarnim informativnim emisijama gledala pripreme za prihvatanje bebe na surčinskom aerodromu, nije palo na pamet ni da telefonom pozovete nadležne ministre i, onako ljudski ako već ne kao njihov neposredni rukovodilac, raspitate se o tome šta se dešava i možete li možda da im pomognete?! Vama koji nikad ne odmarate i nikad ne spavate i stalno ste na raspolaganju državi i narodu, jedino je vama u celoj Srbiji promakla glavna vest te večeri?! Znate, premijeru, sad kad već pominjete da se s vama niko nije bio ni savetovao, to zvuči malo neuverljivo. Da prostite, da li bi bilo suvišno ako bismo vas pitali šta ste vi zaista radili u tom trenutku?

Vučić: Da me je pitao, i u tome se razlikujem od ostalih, ne bežim od toga, ja vam kažem, ja bih doneo odluku da se spasava dete.

FSK: Svaka čast. Samo, odakle vam ideja da neki „ostali“ od kojih se vi razlikujete ne bi doneli istu tu odluku? Moja malenkost bi, na primer, isto postupila. A razlikujemo se, i to mnogo, bogu hvala. Valjda bi i svako human odlučio isto. Nije, međutim, nevolja u humanoj početnoj odluci, već o čitavom nizu kasnijih nerazumnih odluka da se pravila vojne službe grubo krše i narušavaju.

Vučić: Pa spašavali su u mnogo težim uslovima decu. Pa to se događa. Ne razumem šta je… Zamislite da se nama desilo ono što se Maleziji desilo da nam tri aviona padnu. Ja ne znam šta bi bilo. Jeste li čuli da je neko tražio ostavku Angele Merkel? Posle gubitka života, ne znam, 70 ili 80 ljudi?

FSK: A što su onda uopšte pa obrazovane komisije? Što se uopšte pa ispitivao ceo slučaj? Mogli ste odmah lepo da kažete: „Dešava se. Tek kad nam padnu avion ili tri, narediću istragu.“ Ali sada, pošto su izveštaji naručeni i objavljeni, to šta se događa a šta ne postaje potpuno nevažno. Jedino je bitno zbog čega se baš ovaj konkretan slučaj dogodio. Pri čemu valja voditi računa da su malezijski i nemački avioni bili komercijalni, a ne vojni, pa za njih i nije nadležna država. Zato vam je poređenje logički neodrživo. Uzgred, lakše malo potežite pitanje Angeline i posredno vaše ostavke. Ima nas koji bismo je rado prihvatili. Vašu, ne Angelinu.

Vučić: Ne razumem šta je smisao cele priče! Sve vreme, tri nedelje se trudim da uhvatim šta je to što želite. I sem mržnje i želje za političkim obračunom ja ne vidim ništa! Pustite političke obračune za to da li imamo deficit ili nešto slično! Ovde nema ubica, nemamo ni političkih ubistava, nemamo ničega, hvala Bogu, Srbija postala normalna zemlja!

FSK: Taj smisao „cele priče“, koji vi očigledno ne razumete, jeste da se tačno utvrde sve okolnosti koje su dovele do tragedije, kao i mogući propusti i/ili zloupotrebe, kako bi sve to u budućnosti bilo izbegnuto u sličnoj situaciji. Ono što je nama teško da razumemo, jeste zašto bi neko poput vas, ko ne razume ta osnovna načela rukovođenja i odgovornosti, uopšte pa imao toliko snažnu želju da vlada celom državom! Sa tolikim nerazumevanjem, koje vi sami tako često pominjete, ne bi trebalo da budete ni predsednik odeljenske zajednice, a kamoli prvi čovek izvršne vlasti. Pa vi sad nastavite da ponavljate kako ne razumete o čemu se radi.

Vučić: Ništa ne razumem o čemu se radi. Danima i nedeljama to slušam. Razumem ja da smo imali bolesnike koji su govorili da imamo sedam hiljada mrtvih u Obrenovcu i da ih spaljujemo u pećima. Razumem da bolesnih ljudi ima svuda. Al` nemojte da nam se to prenosi na normalni deo nacije, koji je 99,9 posto ljudi. Ništa ne razumem o čemu se ovde radi.

FSK: U svom obraćanju, na početku konferencije, tvrdili ste da Srbija nije normalna zemlja, nego da takva tek treba da bude. Sad nas uveravate da je Srbija 99,9 posto normalna. Odlučite se više.

Vučić: Tehnički detalji su za vojnu komisiju, tužilaštvo je tu da se bavi krivičnom odgovornošću, tužilaštvo će da se bavi krivičnom odgovornošću. Ako ima političke odgovornosti, tražite političku odgovornost! Ja je ne vidim, jer je bila najbolja moguća želja da se spase život jednog deteta. Iako u tome nisam učestvovao, isto bih to uradio! I to bi uradio svako od vas! Svako od vas bi to uradio. Osim što je, naravno, potrebno da se kaže: Ne, ne bismo ovako.

FSK: Opet se, prenaglašeno, ograđujete od celog slučaja i naizgled bez potrebe ponavljate da u tome niste učestvovali. Da li vi to znate nešto što mi ne znamo?

Vučić: Evo ja vas pitam za svih ovih šest slučajeva. A ko je odgovoran za smrt Milića i Markovića? Ko je odgovoran za smrt, nultu, `lastu` kad smo nastavili da pravimo, Savića? Ko je odgovoran za sve naše ljude koji su poginuli? Pa to je vojska, to je život! Težak život. Težak rad. Užasno velika odgovornost. Je l` sam rekao nekad da su za to krivi Tadić i Šutanovac? Pa nisam nikada! Zato što nisu! Šta vam je, bre, ljudi? O čemu se radi? Je l` znate nešto o ovim slučajevima? Ne znate, nije vas interesovalo! Kao što vas nije interesovao `Fijat`, pa vas je interesovala `Er Srbija`! I nemoj da se pravite da nije tako kad znate da sam u pravu!

FSK: Vojnički poziv jeste zahtevan i opasan. Ali, to ne znači da je prihvatljivo da vojnici stradaju u mirnodopskim uslovima. Naravno, nesreće se dešavaju, i vojnicima i civilima, ali o ovoj koju ovde razmatramo sprovedena je istraga i napisana su čak dva izveštaja. Zato je nesuvislo, pa i uvredljivo, da potežete opšta mesta kao što je opasnost vojničkog posla. Šest vojnika i jedna beba nisu stradali zbog toga što je vojnički život težak i prepun opasnosti. Ne, već upravo zbog toga što niko nije zahtevao da se utvrdi odgovornost ranijih vlasti i ranijih ministara za te pogibije iz prošlosti koje navodite. Ovo što se dogodilo 13. marta očigledno je posledica dugotrajnog javašluka i nebrige, a verovatno i nečijeg smišljenog sabotiranja srpskih vojnih snaga koje traje još od Petog oktobra. Sve se to taložilo i taložilo, sve je to urušavalo ne samo vojne kapacitete, već i moral, pa čak i, kako je ova pogibija pokazala, najosnovnije osobenosti vojničkog poziva kao što je lanac komandovanja. Tako smo i došli do toga da u kritičnoj situaciji praktičnu komandu nad vojnim službama preuzima neko ko na to nema nikakvo pravo – ministar odbrane. Na to ukazuju i kritički članci upravo sa ovog sajta, ali i sva ta pitanja na koja vi ne znate ili ne smete ni da ponudite odgovor, već bežite u svađalaštvo i histeriju. I nemojte da se pravite da nije tako!

Izvor: Fond Strateške Kulture