Сва српска разграничења

Мора да у овом часу косовским Албанцима није лако. Пред циљем су, али неизвјесност ипак траје. НАТО снаге су брутално, без икаквог повода по њихову сигурност, напале Србију/Југославију, окупирале дио српског територија, дале га Албанцима који су ту прогласили такозвану Републику Косова. Онда је услиједио пуч против Милошевића, успостављање марионетских режима од којих је сваки имао задатак да са којекаквим потписивањима од фиктивне независности омогући праву независност.

Коначно се приближава и тај тренутак. Манир путем којег ће се све то извести и поклонити неком 10% властитог територија, назван је „разграничење“!? Како ће се технички то урадити, још се не зна. Вјеројатно референдумом. У принципу, све је поштено. Једино што ће мониторинг, контролу гласања, вршити управо они који су ту српску земљу окупирали као и њихове марионете из „невладиних“ и „хуманитарних“ организација, а, наравно, и они који ово разграничење предлажу. Другим ријечима, Албанци, који за сада живе на окупираној територији, не би требало да буду превише забринути за исход гласања путем којег ће им се поклонити читава једна држава; то се само једном дешава у хисторији. Мада, ипак постоји оно: „Са Србима се никад не зна.“

Мора се признати, да су владајуће српске елите иновативне као што то нитко други не би могао бити. Оне храбро иду у сусрет Европи путем овог јединственог термина „разграничење“ чиме револуционарно обогаћују међународно право. Обичан човјек тешко да може схватити значење тог термина. Зато прибјегнимо семантичкој анализи.

-„Разграничење“ садржи у себи ријеч „границе“.

-Разграничава се нешто што претходно није имало никаквих граница.

-У конкретном случају, држава Србија поставља границе на свом, властитом територију, и на тај начин, од једног дијела своје земље прави нову државу и даје јој легалитет и легитимитет!!!

Стварно, српској великодушности нема краја. Нема краја ни захвалности Албанаца који су од америчких елита које су им силом прискрбиле териториј, направили божанства. Како ли ће тек славити српске елите када им омогуће формално-правну независност!

Ову српску великодушност ће поздравити многе земље свијета и слиједити српски примјер. Турска ће се разграничити од Курда, Велика Британија од Сјеверне Ирске, Шпањолска од Каталоније, итд. Заиста су Срби, са појмом „разграничења“, постали позитивно зезнут народ како за хисторију, тако и за међународне односе.

Убрзо ће се показати да ће Србија наставити са својим разграничењима. Постат ће свјесна да ће се за пар деценија Србија морати бранити код Краљева, Чачка и Врњачке Бање од Санџачких Бошњака који већ сада у Рашкој представљају апсолутну већину и само чекају миг Великог Брата, па да и они покрену поступак одцјепљења. Зато ће се ускоро и ту разграничити.

Разграничење од Војводине ће бити много деликатније. Србија ће схватити да је та њена покрајина исто оно што су биле Словенија и Хрватска у односу на Југославију, то јест да је она економски и културно далеко развијенија од остатка земље, и пустит ће је да, сасвим оправдано, уђе у Европу као самостална земља.

Ах, да! У Београду сада има око 100 000 Албанаца. Вјеројатно ће се и њима омогућити посебна аутономија, у опћинама гдје су у већини. Иначе ће, за коју годину, Србија од њих морати бранити Београд код Чукарице, посебно Жаркова, Звездаре и Славије.

Има ту и других разграничења, додуше не географских већ идеолошких. Другим ријечима, морат ће се разграничавати од Русије ради усклађивања Србије са политиком ЕУ. А Западу ни Република Српска није по вољи ради њеног приближавања Русији. Међутим, то се већ сада одрађује у најбољем маниру „обојених револуција“, па ћемо видјети што ће јесен у том погледу донијети.

Разграничење ће садашња политичка власт морати извести и од властите православне цркве, која је против разграничења о којима је говорено.
И на крају остаје народ који је чврсто уз своју цркву. Али тко је народ икада шљивио. Није ли оно Луј 14., пред парламентом Париза, рекао: „Држава то сам ја; мој глас је уједно и глас народа, чак ако он тренутачно тако и не мисли“.