Reforme koje ubijaju

Osnovno iskustvo svih hroničara dosadašnjih tranzicionih procesa u zemljama Istočne Evrope je da je reforma najzloupotrebljavanija reč, iza koje se krije čitav dirigovani instrumentarijum prevare, rušenja i pljačke tih društava. Iskustvo upozorava da su u tim zemljama najopasniji ljudi upravo oni koji neprestano govore i prete reformama. „Čuvajte se ljudi koji govore o reformama i nose italijanska odela“, poručuju hroničari. [1] Iako svesna tih iskustava jer donekle kasni, Srbija nije odolela „reformama“ i stvoren je „mit reformi“, koji je ustvari instrument rušenja svega onoga što je u Srbiji preostalo od prethodnih „reformi“. Srbija živi pod terorom reformi.

Sve je pod terorom reformatora, od privrede i političkog sistema, pa do osnovnih društvenih institucija. Ništa ne može da izbegne navodne reforme kao da pre aktuelne vlasti u Srbiji ništa nije funkcionisalo, gotovo da nije ni postojalo, a, ako i jeste, onda je to nakaradno i zlo, i reforme su postale univerzalni izgovor za oholost i bezobzirnost svake vlasti. Trebalo bi, posebno danas, podsetiti da se i Slobodan Milošević predstavljao kao reformator, i svoj politički uspon je i počeo pričama o reformama.

A da li danas zaista postoje reforme i šta je ono što se tumači kao reformski proces. Teško je videti čak i dobronamernom hroničaru šta su to u stvari reforme u Srbiji, da li one stvarno postoje, ili su samo priča za medije i javnost, ili za udovoljavanje željama zapadnih sponzora i njihovih dilomatskih predstavnika u Beogradu. Sam predsednik vlade Aleksandar Vučić primetio je da ambasadori Nemačke i Amerike „više vole ovu zemlju (Srbiju) nego (narodni) poslanici jer te diplomate pozitivno govore o merama vlade nego mnogi u zemlji“. Udovoljavanje željama onih koji su bombardovali Srbiju i koji još uvek preko uslovljavanja otimaju Kosovo i Metohiju zaista ne mogu biti reforme, nego samo uništavanje države i zemlje Srbije.

KO JE ZADOVOLJAN REFORMAMA?

Premijer Vučić je izostavio još jednog ambasadora Majkla Davenporta, koji predstavlja EU a koji je u stvari najuporniji u reformskim pohvalama vlade. On čak prisusustvuje i sednicama vlade. Da li to ima igde na svetu? Ništa manje ne zaostaju ni plaćeni strani savetnici, kojima je to i posao, za to su plaćeni, kao i poslovni ljudi, uglavnom Italijani. Direktor osiguravajuće kompanije Đenerali u Srbiji Andrea Simončeli čak kaže da su (valjda Italijani) „zadivljeni reformama Vučićeve vlade“. Te italijanske pohvale već izlaze iz domena dobrog ukusa jer to su ljudi koji u Srbiji rade sa parama građana Srbije, vlada im od narodne sirotinje daje stotine i stotine hiljada evra, sada već i miliona, da bi oni radili, a oni tu svoju robu izvoze i Srbija od toga nema ništa. Srbija čak plaća i radnike nekoliko italijanskih kompanija koji su u Hrvatskoj i Sloveniji.

Takve poslovne aranžmane ne bi mogao da prihvati ni jedan ozbiljan poslovni čovek, ali oni prihvataju i dobijaju pare, pa zašto ne bi hvalili reformsku vladu Srbije. Tu vladu hvali i bivši britanski premijer Toni Bler, čovek koji je predvodio bombardovanje Srbije i jedan od onih koji su najviše u istoriji ponizili i uvredili srpski narod. On je već dva puta bio u Beogradu gost premijera Vučića. Drugi put pre nekoliko dana mada o tome nije bilo vesti u novinama. Dok se tako javnost bombarduje pohvalama vladinim merama koje niko jasno ne može da definiše kao celovit ekonomsko-politički program, nego samo nazire kroz prihvatanje svega onoga što traže Međunarodni monetarni fond i Evropska unija, istovremeno privreda propada i društvo se rastače. Velike reči ne mogu promeniti realnost.

O tom tužnom stanju političke i ekonomske Srbije ima, nažalost, mnogo svedočanstava, ali u poslednjih nekoliko dana se izdvajaju dva slučaja koji su simbol te reformske prevare. U političkom smislu to je „odluka“ Ustavnog suda Srbije da ne razmatra ustavnost Briselskog sporazuma, a u ekonomskom objava da Er Srbija ima gubitak od 158 miliona evra.

USTAVNI SUD I KRAH PRAVNOG SISTEMA

Ustavni sud Srbije je posle višemesčnog otezanja odbacio zahtev za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, kojim se vlada praktično odrekla Kosova i Metohije i priznala legitimitet vlade Albanaca u Prištini, i većinom glasova ocenio da je reč o političkom, a ne o pravnom pitanju.

To je jedna od najvećih uvreda Srbije. Briselski sporazum jeste politička odluka, ali sa pravnim posledicama, ona je kršenje Ustava zemlje. I Ustavni sud smatra da nije nadležan. Istovremeno, Sud ovakvim stavom sugeriše da vlada može da radi šta god hoće, jer sve su njene odluke, po definiciji, političke, pa, prema tome, za vladu ni zakon ni Ustav ne važe. U svemu tome je još gore to što je Sud praktično ponovio ono što je sredinom ove godine rekao ministar pravde Nikola Selaković da Ustavni sud treba da se proglasi nenadležnim za utvrđivanje ustavnosti Briselskog sporazuma jer je reč o političkom aktu. I, naravno, Sud je prihvatio mišljenje političara a ne Ustava i zakona.

O uticaju vlasti svedoči i još nešto. Ustavni sud je takvu odluku doneo 10. decembra a javnost je obaveštena tek 15. decembra, i to uoči Kineskog regionalnog samita u Beogradu i puštanja novog mosta na Dunavu. Sve liči na već poznatu tehnologiju ubijanja loše vesti i sprečavanja bilo kakve reakcije javnosti koja je agresivno zasuta važnijim događajem, Kineskim samitom i novim mostom. Da li je to reforma pravosuđa, da li su to te „teške reformske odluke“, kojima se, kako tvrdi premijer Srbije, „svi dive“. Posle ovakvog stava Ustavnog suda nameće se pitanje da li u Srbiji uopšte postoji pravni sistem, da li postoji bilo kakva pravna sigurnost. Teško da je odgovor ohrabrujući. I kako onda bilo koji ozbiljan investitor, strani ili domaći, može da investira bilo šta, i jedan evro, kad je jasno da ne postoji pravni sistem i da sve zavisi od toga na koju je nogu tog jutra ustao lider vladajuće partije i od gatanja šta je on u tajnosti kome obećao. Teško bi se to moglo nazvati reformom.

Najomiljenija tema aktuelne vlade su reforme u ekonomiji, a njih, tvrdi se, podržavaju svi, i EU i Amerika, i ambasadori, i Međunarodni monetarni fond, taj licencirani grobar nacionalnih ekonomija, i te reforme će, kako kažu, doneti Srbiji boljitak nakon decenija mraka i propasti. Ali koje su to reforme? Da li su reforme udarci po najslabijima, po penzionerima, učiteljima, lekarima i zaposlenima u državnim preduzećima. Do sada su te bolne reforme samo njih zahvatile.

A o kakvim je stvarnim „reformama“ reč, jedan od najboljih tužnih primera je Er Srbija. Vlada sada traži da se iz budžeta plati 158 miliona evra za gubitke Er Srbije. Kako sada nema para za penzije i gradski prevoz penzionera, a ima za gubitke ponosa reformi aktuelne vlade Er Srbiju? Idemo redom. Prvo, kako je u reformskom društvu moguće da gradonačelnik Beograda i član najužeg „vladajućeg kuhinjskog kabineta“ Siniša Mali bude i predsednik Nadzornog odbora Er Srbije? Ne postoji pristojna zemlja na svetu gde gradonačelnik glavnog grada, što je izuzetno važna funkcija, bude i predsednik uprave jedne kompanije u većinskom državnom vlasništvu. Izuzev ako vladajuća ekipa misli da je država njihovo privatno vlasništvo ili ako želi da sve drži pod kontrolom kako bi od javnosti prikrila neke važne stvari. Siniša Mali je prvi reagovao da to nisu gubici Er Srbije nego prethodnog JATa, a to je kasnije rekao i premijer Vučić.

INSTITUCIJE KAO ŽRTVA SAD I EU

Izgleda, međutim, da je tu reč, što bi Englezi rekli, o „suviše velikoj slobodi prema istini“. Er Srbija kao kompanija, treba podsetiti, nema nikakve finansijek veze sa JAT. Ona je startovala kao potpuno nova kompanija, počela je sa nulom. Država je preuzela dug JAT od skoro 200 miliona evra i Er Srbija sa time nema ništa. Biće zato da je Er Srbija od 1. septembra prošle do kraja ove godine napravila gubitak od 158 miliona evra. Do sada je poznato da je najveći dug – 37 miliona evra– prema Aerodromu Beograd. Samo za četiri meseca prošle godine gubici su bili 70 miliona evra, a za ovu godinu je na samom početku godine bio planiran gubitak od 56 miliona evra. [2]

Ispalo je da je sve mnogo gore. Ustvari, Er Srbija se veoma bahato ponašala i gotovo da nikome ništa nije plaćala. Istovremeno, postavlja se pitanje koliki je stvarni gubitak jer, ako je država Srbija vlasnik 51 odsto kapitala, onda je logično da srazmerno deo duga snosi i drugi vlasnik, zalivska kompanija Etihad, ali se ta obaveza nidge ne pominje.

Koje su, u stvari, obaveze Etihada? To niko ne zna, sem nekih, i zato je valjda ugovor Srbije sa Etihadom jedna od najvećih tajni u Srbiji. Ono što je nedavno javnosti predstavljeno kao ugovor sa Etihadom nije stvarni ugovor, nego još jedna obmana. Zašto je to tajna? Možda bi se moglo objasniti i kada bi se otkrio jedan njen deo, na primer, zašto između države Srbije, ili Er Srbije, i arapaskog partnera postoji i posrednik. To je jedna privatna kompanija, preko koje idu svi poslovi, ali za nju u javnosti Srbije niko ne zna.

Er Srbija slovi kao kompanija miljenik premijera Vučića, i on sam je sklon da tu kompaniju predstavlja kao neku vrstu svog čeda. A koliko je do sada nas koštalo to čedo. Ako se uzme preuzimanje starog duga JST od skoro 200 miliona evra, pa onda kredit od Ujedinjenih Arapskih Emirata od takođe 200 miliona evra, od kojih ni jedan evro nije stigao u Srbiju, nego se od njega plaćaju veoma skupo iznajmljeni avioni u vlasništvu Etihada, a država Srbija duguje taj novac, pa sada ovi gubici, kojima bi trebalo dodati i troškove oko 600 otpuštenih radnika JAT koji su mahom dobili otpremnine i kasnije prijavljeni kao nezaposleni sa redovnom mesečnom državnom nadoknadom, onda je to jedan izuzetno skup projekat. I onda, kada vlada Srbije, recimo iduće godine, ne bude imala odakle da pokrije gubitke Er Srbije, Etihad će da ode i Srbija će izgubiti svoju nacionalnu kompaniju. To su znači reforme u Srbiji.

Srbiji su, naravno, tu nema dileme, neophodne reforme. Ali kakve? Prvo, bilo kakva reforma mora biti usmerena na izgradnju institucija, institucije su osnova svakog organizovanog društva i elementarni uslov bilo kakvog ekonomskom oporavka. Drugo, osnovni uslov uspeha bilo kakve reforme su pravni sistem i pravna sigurnost. Ono što se, međutim, sada u Srbiji nastoji predstaviti kao reforma je suprotno od toga. Da bi se ispunili uvredljivi zahtevi EU i Amerike, vlast uništava institucije države, a time i pravni poredak, elementarnu pravnu sigurnost. To su „reforme“ za uništenje Srbije. I to je tragična činjenica koju ne može niko da negira, bez obzira na ideološko ili geopolitičko opredeljenje. To je suštinski problem savremene Srbije, a ne dileme kome će ona pripadati.

I o svemu tome uopšte nema javne diskusije, sve prolazi kao kao da se ništa ne dešava. Da li je moguće da je javnost Srbije toliko umorna, toliko srušena da više ne postoji ništa dovoljno važno da bi se oduprla teroru i uništavanju sopstvene države?

____________________________

Napomene:

[1] Pogledati kapitalno delo Pitera Redeveja i Dmitrija Glinskog Tržišni bolješevizam protiv demokratije (Peter Reddaway & Dmitri Glinski: Market Bolshevism Against Democracy,Washington 2001).

[2] Prema privatnim izvorima autora u Er Srbiji i Ministarstvu privrede.

Izvor: Novi Standard