Rekom Nataše Kandić i njegovi tajanstveni saradnici

REKOM gospođe Nataše Kandić samo je jedno od brojnih ovaploćenja složenog međunarodnog mehanizma koji se bavi proizvodnjom i nametanjem srpske krivice. „Međunarodna komisija za nestala lica,“ poznata po svojoj engleskoj skraćenici ICMP, takođe je važna komponenta u toj igri. Ova formalno „nevladina organizacija“ osnovana je 1996. pod vrlo interesantnim okolnostima. „Kumovao“ je lično Bil Klinton, a predsednike ove organizacije imenuje Stejt departman. Jedan od njenih rukovodilaca je bio Srbima poznati, i izrazito nenaklonjeni, bivši senator Bob Dol.

Koja je uloga ICMP? Jednostavno, da političke presude Haškog tribunala i propagandne krilatice gospođe Nataše Kandić i njoj sličnih terenskih „operativaca“ zaogrne simulakrumom naučne utemeljenosti i objektivnosti. Od ICMP-a „NVO“ agitatori – a to se odnosi u prvom redu na one koji se bave Srebrenicom – dobijaju kvazinaučnu argumentaciju kojom vešto barataju da zasene prostotu.

Forenzički podaci su praktično jedini raspoloživi materijalni dokaz o tome šta se u julu 1995. dogodilo u  Srebrenici.  Onaj ko taj materijal kontroliše i tumači javnosti u  velikoj meri kontroliše diskurs o Srebrenici. To je razlog zašto ICMP grčevito insistira na neprikosnovenom monopolu nad svim forenzičkim istraživanjima u ovoj sferi i zato se sve njegove aktivnosti na području Srebrenice odvijaju u atmosferi hermetičke tajanstvenosti. U poslovni deo glavne laboratorije koja se nalazi u Tuzli, gde se podaci „kuvaju“ i „obrađuju,“ nijedan predstavnik javnosti, medija ili stručnih organizacija nikada nije prodro. Forenzički tim koji su 1943. godine Nemci sastavili da istraži masovne grobnice u Kaćinu u svom radu je bio za nekoliko nijansi  heterogeniji i otvoreniji od ekipe ICMP koja se bavi Srebrenicom.

Kada su snage kijevske hunte nedavno bile potisnute u istočnoj Ukrajini otkriveno je više masovnih grobnica na teritoriji koju su prethodno okupirale. Neke su po razmerama uporedive sa Tomašicom pored Prijedora, gde forenzičari ICMP u ovom trenutku za račun Haškog tribunala prilježno prikupljaju dokaze o „genocidu,“ za koji se optužuje srpska strana. Bilo je logično očekivati da će stručnjaci ove „nevladine organizacije“ sa sedištem u BiH, čim su čuli za događaje u Donjecku i Lugansku, odmah sesti na prvi avion i pohitati u Ukrajinu da ponude svoju ekspertizu.

Istina, težište rada ICMP jeste Bosna i Hercegovina, konkretno  prikupljanje i analiza forenzičkih dokaza vezano za Srebrenicu. Međutim ova organizacija istovremeno insistira i na univerzalnosti svoje misije. Tvrdi da raspolaže iskusnim kadrovima koji su svojim nesebičnim doprinosom spremni da pomognu bilo gde u svetu.  Gdegod je, usled ratova ili prirodnih katastrofa, došlo do masovnog gubitka ljudskih života i gde je neophodno identifikovati žrtve da bi njihove porodice najzad našle mir i spokoj (closure, na terminologiji ovih plemenitih ljudi) „Međunarodna komisija za nestala lica“ tvrdi da je spremna da pomogne. Pa ipak, u slučaju istočne Ukrajine (možda isuviše politički delikatnom zato što bi se i najagilnijom akrobatikom teško zaobišla krivična odgovornost zapadnih favorita) to se nije dogodilo. Začudo, ili sasvim predvidljivo, stručnjacima iz  ICMP niko nije izdao putni nalog za Ukrajinu, da tamo prikupljaju dokaze o mogućim zločinima kijevske hunte.

Između ostalog, to je verovatno zato što je ICMP vrlo selektivan u odabiru svojih profesionalnih angažmana. Onaj deo obavljenog posla koji se odnosi na pružanje forenzičkih usluga u vezi sa posledicama cunamija u jugoistočnoj Aziji i tome sličnog u odnosu na celinu poprilično je zanemarljiv. Srebrenica zapravo jeste glavni zadatak kojim se ICMP bavi. Intervencije na drugim područjima su čisto kozmetičke prirode, da bi se stvorio utisak univerzalnosti a, pored toga, i da bi se neutralisala primedba da je ova organizacija osnovana namenski, za proizvodnju dokaznog materijala sa etničkim predznakom. Drugim rečima, sa jednostranim naglaskom na krivici Srba.

Pitanja koja bi se mogla postaviti o ustrojstvu i radu ove organizacije su brojna. Prema londonskom „Fajnenšel tajmsu“ (11. decembar 2007.) godišnji budžet ICMP, u iznosu od 9.6 miliona dolara, popunjava se dobrotom „međunarodnih donatorskih agencija iz SAD, Velike Britanije, Holandije, SR Nemačke i Kanade.“ A 26. novembra ove godine, kako saznajemo iz saopštenja samog ICMP-a postavljenog na njegovoj internet prezentaciji, „ICMP je, kao i prethodnih godina, od vlade Republike Turske dobio grant od $200.000 u okviru sredstava namenjenih za rad u Bosni i Hercegovini i drugim područjima.“  Kao što bi rekao kapetan Rejno u filmu „Kazablanka,“ tu su all the usual suspects, što svakako garantuje „strogu objektivnost.“

Čak i u malo verovatnom slučaju da strani donatori ne ispostavljaju neka posebna očekivanja, „Fajnenšel tajms“ (koji je inače pun pohvala da se „ICMP pretvorio u najbolju i najveću organizaciju na svetu za saniranje posledica rata“) nas obaveštava da se „93 odsto osoblja sastoji iz bosanskih muslimana.“ Ubedljiviji dokaz o objektivnosti ove ustanove jedva da je zamisliv.

Od 2002. godine, ICMP je udružio snage sa „Komisijom za nestala lica BiH. “ Od povlačenja sa terena forenzičkih timova Haškog tužilaštva godinu dana pre toga, sva istraživanja u vezi sa Srebrenicom (ekshumacije grobnica, obrada i skladištenje posmrtnih ostataka, DNK uparivanje itd.) nalaze se isključivo u nadležnosti ove dve organizacije koje sarađuju kao dobro uigrana ekipa, povezana istovetnom agendom. Mimo njih niko nema pristupa ovom važnom i informativnom materijalu čiji bi transparentan i profesionalan tretman nesumnjivo bio od ogromne koristi da se srebrenički događaji iz jula 1995. najzad razjasne. Razume se, kada su na delu sistematske zloupotrebe i podaci se predstavljaju manipulativno, efekat je suprotan: umesto pouzdanih uvida proizvode se obmanjivački utisci, a javnosti se sugerišu zaključci koji su potpuno izvitopereni.

Ako je zadatak ICMP-a ciljano stvaranje i propagandna  eksploatacija lažne slike o Srebrenici, uspeh je u velikoj meri postignut, bar što se tiče navodnih DNK dokaza o broju srebreničkih žrtava.

Između 1996. i 2001. otkopavanja masovnih grobnica za koje se  smatralo da su u vezi sa pogubljenjima u Srebrenici vršile su forenzičke ekipe Haškog tužilaštva. Njihov rad je po mnogo čemu bio model i za potonju delatnost ICMP-a od 2002. naovamo: gvozdena kontrola nad ekshumiranim materijalom i nereprezentativan kadrovski sastav stručnih ekipa, pretežno iz prozapadnih ili lako podmitljivih siromašnih zemalja Trećeg sveta. Značajan izuzetak u odnosu na prethodnu praksu je profesionalna konvencija koje su se forenzičari Haškog tužilaštva koliko-toliko držali, ali koju je ICMP odmah ukinuo čim je preuzeo posao na terenu. Naime, forenzičari Tužilaštva su za sobom ostavili često manjkave ali ipak vrlo detaljne i informativne autopsijske izveštaje za svaki obrađeni „slučaj,“[1] iz čega je uglavnom bilo moguće izvoditi zaključke o ključnim odrednicama kao što su vreme, način i uzrok smrti. Analizom oko 3.500 njihovih autopsijskih izveštaja moglo se zaključiti, na primer, da forenzičari tribunala nisu uspeli da ustanove uzrok smrti u oko 44 odsto srebreničkih slučajeva koje su ispitali, što je vrlo porazno kada je reč o streljanju, po prekom postupku, 8.000 ratnih zarobljenika. Još poraznije, suprotno logičnom očekivanju, preostali autopsijski izveštaji pružaju izrazito heterogenu sliku obrazaca ranjavanja, gde su povrede od mina, šrapnela i artiljerijskih oruđa skoro isto tako brojne kao od metka, a jedino ove poslednje mogu se smatrati konzistentnim sa streljanjem. Najzad, pri takvoj raznovrsnosti povreda, uparivanjem butnih kostiju u autopsijskim izveštajima za masovne grobnice vezano za Srebrenicu utvrđeno je prisustvo ukupno oko 1.920 streljanih i poginulih u borbenim dejstvima. To je daleko ispod unapred predodređene cifre od 8.000 po prekom postupku navodno streljanih žrtava genocida.

To ukazuje na nekoliko stvari koje su se dogodile otkako su se 2001. godine stručnjaci Tužilaštva povukli, kada je ICMP  od njih aktivno preuzeo terenski rad u vezi sa Srebrenicom. Pre svega, ICMP je bez objašnjenja izbacio praksu sastavljanja propisnih autopsijskih izveštaja. Time se prikriva stanje ekshumiranih posmrtnih ostataka i znatno otežava izvođenje krivičnopravno relevantnih zaključaka. Tvrdnje o vremenu, načinu i uzroku smrti – što uglavnom definiše razliku između ratnog zločina i pogibije u borbenim dejstvima –  odsada se moraju primati na reč predstavnika ICMP-a, bez uvida u podatke na kojima se navodno temelje. Zatim, predstavnici ICMP-a su radikalno proširili svoje polje delatnosti tako da sada obuhvata sva nalazišta posmrtnih ostataka na širem području Srebrenice, ne trudeći se pri tome da prave razliku između grobnica gde su mogle biti ukopane žrtve streljanja i grobnica duž putanje proboja 28. divizije Armije BiH, gde se pretežno nalaze poginuli u borbama sa VRS. Najzad, uz velike fanfare prešlo se na novu metodologiju namicanja čarobne cifre od 8.000 – pomoću uparivanja DNK uzoraka ekshumiranih pojedinaca i članova njihovih porodica. Grobnice sa posmrtnim ostacima poginulih, koje nemaju veze sa ratnim zločinom, sada služe kao nepresušni majdan „žrtava genocida,“ čiji se posmrtni ostaci svakog 11. jula, u medijski dramatičnim dozama od po nekoliko stotina, ceremonijalno sahranjuju u Memorijalnom centru u Potočarima.

Naučno pokriće za ovu optičku varku koja produžava život srebreničkom mitu je navodno uspešno korišćenje DNK tehnologije za identifikovanje žrtava. Međutim, prvi problem sa time je to da DNK ne može da odgovori na pitanja o vremenu, načinu i uzroku smrti, bez čega je izvođenje zaključka o tome da li se uopšte radi o nasilnoj smrti, da ne govorimo o distinkciji između streljanja ratnih zarobljenika i pogibije u borbenim dejstvima  – nemoguće. Priklješten unakrsnim ispitivanjem na glavnom pretresu u predmetu Radovana Karadžića 22. marta 2012. Tomas Parsons, direktor forenzičkih studija u ICMP-u, priznao je da DNK analiza ne pruža nikakve informacije o okolnostima smrti i da nije u stanju da razlikuje osobe ubijene na protivpravan način od onih koji su poginuli u borbi. To DNK čini irelevantnim za utvrđivanje neposredne krivične odgovornosti u predmetu kao što je Srebrenica.

Parsonsova iznuđena izjava o stvarnim dometima DNK  je potpuno tačna i nedvosmislena: „Međunarodna komisija za nestala lica se ne bavi pitanjem kako su te osobe bile ubijene, niti da li je njihova smrt bila zakonita ili ne. Ja pružam izveštaj o identifikacijama koje su bile obavljene u vezi sa posmrtnim ostacima koji su ekshumirani iz masovnih grobnica.“ (Karadžić, transkript, s. 26633) Ako se zna da su se istovremeno sa streljanjima u neposrednoj blizini odvijala i žestoka borbena dejstva na dugačkom frontu od 60 km između Srebrenice i Tuzle, očigledno je da je puka identifikacija mrtve osobe potpuno beskorisna kao dokaz u vođenju krivičnog postupka, o pravnoj kvalifikaciji dela i da ne govorimo.

Međutim, pošto u radu ICMP ništa nije jasno i transparentno, ni ove „identifikacije“ to nisu, bez obzira na koga se odnosile. Poimeničnog spiska navodno identifikovanih osoba – nema. Postoji samo cifra od oko 6.600 za koju ICMP tvrdi da predstavlja ukupan broj nestalih lica čiji je identitet navodno utvrđen uparivanjem DNK uzoraka, a koju Haški tribunal, na osnovu puke tvrdnje, implicitno prihvata kao poimence utvrđeni broj streljanih. Ako takav spisak imena zaista postoji, niko ga nije video niti utvrdio njegovo poreklo. Odbrana je lišena mogućnosti da korišćenjem matičnog broja i drugim sredstvima nezavisno proveri da li su ta lica zaista postojala i, ako jesu, da li su živa ili stvarno mrtva.

Svaki pokušaj provere se susreće sa neprobojnim barijerama koje sinhronizovano postavljaju ICMP, Tužilaštvo i raspravna veća Haškog tribunala. „Pravilnik o dokazima i proceduri„ Haškog tribunala sadrži Pravilo 66 (B), odredbu koja prividno uvažava normu civilizovanog pravosuđa kojom se optuženom obezbeđuje bezuslovno pravo da dokaznu građu korišćenu protiv njega pregleda i proveri. Tamo stoji:

„Na zahtev, Tužilac će odbrani omogućiti uvid u sve knjige, dokumente, fotografije i opipljive predmete u posedu Tužioca koji su od materijalnog značaja za pripremu odbrane, ili koje Tužilac namerava da koristi kao dokaz na suđenju…“

Uprkos toj jasnoj odredbi, i činjenici da je u predmetu Karadžić verifikacija žrtava centralna, a ne periferna tačka u optužnici, Karadžićev zahtev da mu se dostave svi biološki uzorci 6.600 navodno identifikovanih osoba čija mu se smrt stavlja na teret, da bi se rezultati uparivanja mogli proveriti u nezavisnoj laboratoriji – glatko je odbijen. Nevešta motivacija Veća je bila „privatnost“ žrtava i članova njihovih porodica. Karadžićeva odbrana je zato bila prinuđena da umesto uzaludne bitke za ostvarenje svog apsolutnog procesnog prava prihvati kompromis da dobije svega 300 nasumice odabranih uzoraka, što je oko 5 odsto od ukupnog broja navodnih identifikacija. Na kraju ove šarade, odbrana uz razne izgovore nije dobila ni toliko već je morala da se zadovolji znatno manjim brojem od 150 uzoraka, za koje je Veće nonšalantno izjavilo da je u kohorti od 6.600 dovoljno, pošto predstavljaju „reprezentativnu cifru prihvatljivih razmera“. Što se preostalih uzoraka tiče, Veće se farisejski ogradilo uslovljavanjem da ih Karadžić može dobiti, ali samo ako prethodno obezbedi pismenu saglasnost svake od porodica navodnih žrtava.

Ali ni ovo nije najeklatantniji primer hermetizma ICMP-ja, organizacije čiji je doprinos podupiranju pozitivne percepcije službenog srebreničkog narativa zloupotrebom oreola visoke nauke – nemerljiv. Izgleda da je uprkos medijskoj promociji, na planu  profesionalnih sertifikata koji su neophodni za rad status ove organizacije zabrinjavajuće nejasan. Dugi niz godina polazilo se od prećutne pretpostavke da su sve dozvole uredne i niko o tome nije postavljao nezgodna pitanja. Međutim, na uzgredni upit odbrane u predmetu  Popović 1. februara 2008. kakvim sertifikatom za rad ICMP raspolaže, budući pod zakletvom, već pomenuti Tomas Parsons morao je  da prizna da je ICMP tek u oktobru 2007. godine od „Gednap-a“,  međunarodnog tela koje DNK laboratorijama odobrava rad dobio neophodnu akreditaciju. To znači da je pre toga  ICMP najmanje pet  godina radio bez profesionalne akreditacije i za to vreme izvršio  nekoliko hiljada „divljih“ uparivanja DNK uzoraka. Međutim, u blagonaklonom ambijentu Haškog tribunala i rezultati ostvareni pod takvim okolnostima u nekoliko srebreničkih predmeta pred  MKTBJ bili su prihvaćeni kao verodostojna dokazna građa i materijalno su uticali na presude.

Međutim, ni to nije sve. Proverom kod „Gednap-a“  ustanovljena je šokantna činjenica da čak ni pod zakletvom predstavnik ICMP-a po ovom pitanju nije dao nedvosmisleno pošten iskaz. Prof. Bernt Brinkman, tadašnji rukovodilac „Gednap-a,“ potvrdio je da se akreditacija izdaje samo posle inspekcije prostorija laboratorije koje je zahteva. Nakon obavljene inspekcije, u ovom slučaju su stvarno akreditovani samo manje značajni objekti ICMP koji se nalaze u Sarajevu i Banja Luci, ali glavna laboratorija u Tuzli, gde se obavlja najvažniji deo posla, inspektorima je ostala nedostupna. Ni dan-danas ona nije akreditovana da se bavi DNK poslovima.

Haški tribunal blokira proveru rezultata rada jedne suštinski neakreditovane forenzičke laboratorije, ali te rezultate revnosno koristi u izricanju svojih presuda. Satelitske organizacije kao REKOM gospođe Nataše Kandić pozivaju se na njih u svojoj propagandi, koja je prerušena kao pisanje objektivne istorije sukoba devedesetih godina.

„Međunarodna komisija za nestala lica,“ poznata takođe po svom engleskom akronimu ICMP, je drastičan primer korumpiranosti globalnog sistema pomoću kojeg se montira politički korektna stvarnost a celom jednom narodu se lomi kičma imputiranjem genocidne krivice. Haški tribunal i REKOM su sastavne komponente tog sistema. Oni parazitiraju na varljivim i neproverljivim nalazima jedne pseudoprofesionalne ustanove, koji se neupućenima lažno predočavaju kao propisno ustanovljene naučne činjenice.

_______________________

[1] ICMP i forenzičari Haškog tužilaštva pre njega pojam „slučaj“ tretiraju kao da se radi o ljudskom telu. U periodu između 1996. i 2001. forenzičari Tužilaštva su obradili 3.568 srebreničkih „slučajeva,“ od kojih 1.583 zapravo sadrži samo po nekoliko kostiju.  ICMP je nastavio istu praksu. Međutim, utisak da je jedan slučaj=jedno telo  je varljiv, što jasno proizilazi iz priručnika ICMP „Smjernice za ekshumacije/iskopavanje posmrtnih ostataka sa različitih lokaliteta“ (2005.) gde se na str. 6 nalazi sledeća definicija „slučaja“: „Administrativna oznaka za bilo koje posmrtne ostatke bilo da su cjeloviti ili izdvojeni. Ovo se može odnositi na kompletno tijelo, tijelo kojem nedostaje jedan ili više elemenata ili dijelove tijela kod kojeg su otkrivene dvije ili više povezanih kostiju. Pored toga, ova oznaka se odnosi i na izolovanu lobanju i vilicu sa zubima što može dati još informacija o DNK.“ Drugim rečima, operiše se sa fleksibilnom definicijom „slučaja“ koja može da obuhvati i nekoliko kostiju u jednoj vreći. Kada se uzme u obzir da ljudsko telo ima preko 200 kostiju, lako se uočava potencijal za proizvodnju, iz istog skeleta, većeg broja „slučajeva“ koji se javnosti implicitno predstavljaju kao posebne nasilno umorene osobe.

Izvor: Pečat