Republika Srpska i okupacioni namesnici

Ovu analizu započeću jednom nepobitnom činjenicom: Republika Srpska je iz rata izašla neporažena. Poražene strane u ratu potpisuju kapitulacije, a neporažene mirovne sporazume, baš kakav je i Srpska potpisala u Dejtonu. Državotvorni entitet, kakav su narod i oružane snage stvorili početkom 1992. godine, odbranjen je i verifikovan međunarodnim ugovorom.

I tu dolazimo do svojevrsnog paradoksa. Umesto da Republika Srpska vremenom jača, razvija se i osamostaljuje, upravo suprotno – došli smo u poziciju vrlo diskutabilne budućnosti i opstanka uopšte. Znam, najlakše je krivicu svaliti na svetske hegemone, ali moramo se samokritički zapitati i o tome koliko smo sami doprineli ovakvoj situaciji. Moramo identifikovati određene „krivce“ čija odgovornost je ponajveća, a to su upravo politički akteri koji u Srpskoj danas čine vlast.

Da bi neke stvari činjenično razjasnili moramo se vratiti u prve poratne dane, odnosno u 1996. godinu. Te godine događa se jedna od prvih mirnodopskih prevara srpskog naroda. Politički predstavnici Srpske prihvatili su dolazak „mirovnih trupa“ UN-a, a umesto toga u BiH-i se pozicionira 60 000 vojnika dominantno iz zemalja koje su nešto ranije izvršile agresiju na narod i njegove entitete. Moram podsetiti da su isti akteri samo godinu ranije uništili Republiku Srpsku Krajinu i oteli gotovo trećinu teritorije Srpske, uz primenu osiromašenog uranijuma, nezapamćenih progona i zločina. Neostvareni ratni ciljevi pokušavaju se realizovati u tzv. mirnodopskim uslovima. Kako god to posmatrali ili analizirali dolazimo do nepobitne činjenice – Republika Srpska je okupirana!

Elem, ovde dolazimo do jedne situacije karakteristične za kompletnu ljudsku civilizaciju. Nikada i niti jedna imperija nije vladala okupiranom teritorijom bez korišćenja „okupacionih namesnika“ ili manjinskog dela okupirane populacije spremne da prihvati vlast imperatora i saučestvuje u hegemoniji nad sopstvenim narodom. Tako, u prvim danima mira, okupator nastoji promeniti vlast i pozicionirati svoje marionete. Za takvu ulogu dobrovoljno se javljaju i čak bore politički akteri koji i danas vladaju Srpskom.

Ma kakve priče plasirala lakovernom puku i manipulisala svešću građana aktuelna pozicija Srpske ne može se „oprati“ od nedvosmislene činjenice da je vlast preuzela protivpravno, nasilno i u saučestvovanju sa okupatorom, te glasovima Bošnjaka i Hrvata! Pri tom naglašavam kako se ovde držim opštepoznatih činjenica iako sam akter spornih događaja i znam mnogo više od drugih kakvim sve kriminalnim, terorističkim i krajnje brutalnim metodama i sredstvima su se služili naši „okupacioni namesnici“. Jednog dana, ima vremena, govoriću i o detaljima, a ovom prilikom želim apostrofirati kako su prozvani akteri u nasilju čak prednjačili u odnosu na okupatora.

U daljem treba naglasiti kako hegemon u tom periodu pokušava prevariti srpski narod i čak ga na izvestan način i potkupiti. Pozamašna novčana i materijalna sredstva su uložena kako bi merionetska vlast uopšte bila sposobna funkcionisati, upotrebljeni su svi raspoloživi resursi informacionog ratovanja kako bi kolektivna svest bila promenjena i kako bi narod bio dezorjentisan (time i oslabljen). No, sve to se pokazalo neučinkovitim i već na prvim koliko-toliko slobodnim izborima 2000. godine srpski narod jasno se određuje prema „dašku demokratije“. Doduše narod je „rekao svoje“ već 1998. godine izborom Nikole Poplašena za predsednika, ali tu dolazimo do dimenzija naše nedavne prošlosti kakve traže poseban pristup i tumačenja.

OKUPACIONI NAMESNICI U FUNKCIJI AGRESIJE NA SRJ

Koliko mi je poznato podaci i opservacije kakve ću u ovom tekstu izneti do danas nisu izrečeni u javnom diskursu, ili bar ne na ovakav način. Na prvom koraku tu moram apostrifirati kako uspostavljenje marionetskog režima u Srpskoj moramo posmatrati kroz dve dimenzije  delovanja okupatora. Na jednoj strani imamo nastojanje da se u što većoj meri uspostavi kontrola nad okupiranom teritorijom (mislim na kompletnu BiH). Elem, sa druge strane prosto moramo uzeti i činjenicu da su ova događanja direktno povezana sa pripremanjem novog zločina, nove agresije protiv srpskog naroda – ovoga puta na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Govorim o pripremanju naredne faze nasilnog i protivpravnog razbijanja Jugoslavije, odnosno o saučestvovanju naših „okupacionih namesnika“ u tom zločinu!

Calja podsetiti da Republika Srpska u tim trenucima raspolaže sa respektabilnim oružanim snagama, dobrano „odmorenim“, popunjenim i osposobljenim za odbranu novouspostavljene države i naroda. Govorim o snagama kakve je agresor morao ozbiljno shvatati. Istovremeno, treba znati da moderna društva funkcionišu na principu da civilne strukture vlasti upravljaju bezbednosnim sistemom. Ma kako razvijen sistem bezbednosti imali ukoliko ne postoji politička volja – taj sistem ne vredi baš ništa (primer JNA). Upravo zbog toga, a u okviru priprema agresije na SRJ, okupator na vlast pozicionira Biljanu Plavšić i Milorada Dodika. Nikola Poplašen smatran je previše hazardnom ličnošću i patriotom, i samo zbog toga je smenjen sa pozicije predsednika i vrhovnog komandanta oružanih snaga.

Verovatno su ovde mnogi pomislili kako govorim o nekakvom angažovanju VRS protiv NATO snaga u odnosu na vazdušnu kampanju. Pogrešno! Plan agresora podrazumevao je potpunu okupaciju teritorije SRJ, pa time i kopnena dejstva. Upravo na planu sprečavanja kopnene ofanzive oružane snage Srpske odigrale su neizmernu ulogu. Da bi shvatili na čemu pokušavam poentirati moram istaći činjenicu da su Bugarska, Rumunija i Mađarska, iako već članice NATO, odbile saučestvovati u eventualnoj kopnenoj agresiji na SRJ. Time je prostor kopnenih dejstava sužen na dva pravca – sa Kosova i iz Hrvatske. No, to su dva prilično uska pravca dejstava kakva su srpske snage mogle uspešno zatvoriti. Ubedljivo najveća opasnost pretila je iz pravca BiH, odnosno Srpske, gde je bilo stacionirano 60 000 vojnika i značajna tehnika, a uz mogućnost povećavanja kapaciteta.

Samo, u opciji napada iz pravca BiH agresor je morao računati na reakciju VRS i policije. Upravo sa ciljem pomaganja agresoru naši „okupacioni namesnici“ u tim kritičnim trenucima donose odluku o raspuštanju Specijalne brigade policije MUP-a RS, inače „udarne pesnice“ naših oružanih snaga! Elem, srećom po sve agresor je (pravilno!) procenio da bi se kopnena ofanziva pretvorila u pravi debakl, pa je odustao od takve opcije. Zadovoljio se okupacijom Kosmeta, dakle samo dela države, te pristao na potpisivanje mirovnog sporazuma. Time je priznao da je i SRJ ostala neporažena! No, po već viđenom receptu već naredne godine neporažena Srbija deli sudbinu Srpske i sve ono šta je postigla u ratu – gubi u miru, a upravo zahvaljujući „okupacionim namesnicima“. Ponovo dolazi do nasilne i protivpravne promene vlasti, a agresor postavlja marionetsku poziciju – kako ih Šešelj naziva „DOSmanlije“.

LOŠE IZREŽIRANA PREDSTAVA DODIKA I EŠDAUNA

U daljem želim razjasniti okolnosti pod kojima 2006. godine okupator ponovo na vlast dovodi već isprobani trojac „okupacionih namesnika“. No, ponovo se moram vratiti korak unazad i pojasniti određene okolnosti iz prethodnog perioda. Nakon agresije nas SRJ i pozicioniranja marionetske vlasti u Srbiji, srpski narod našao se pred ozbiljnom dilemom: kako dalje? Srbi, kao i ostala dva naroda u BiH, prosto shvataju da je funkcionalna država jednostavno potreba. Zbog toga ulaze u reformske procese razvoja institucija, pravnog sistema i političkog ambijenta. Danas slušamo tumačenja kako su tadašnje reforme silom nametane, kako su redom bile štetne po naš narod i ostalo, no, činjenica je da su najveći srpski stručnjaci/akademici bili nosioci brojnih reformskih zahvata.

Istovremeno dolazi do još jedne ključne promene u domenu srpskih promišljanja o budućnosti. Srbi shvataju kako u datim okolnostima pristupanje Evropskoj Uniji znači dugoročnu sigurnost. BiH, a što svakako podrazumeva i Srpsku, započinje pregovore sa EU i u to doba čak prednjači nad ostalim eks-jugoslovenskim društvima. Sa druge strane važno je shvatiti kakav je stav EU tada imala prema Zapadnom Balkanu. Načelna ideja bila je u što je većoj mogućoj meri jačati pomirenje južnoslavenskih naroda i razvijati svojevrsnu zapadno-balkansku uniju (kakva je podrazumevala i Hrvatsku). No, takav proces nije odgovarao interesima okupatora. Uostalom, zbog čega su nasilnim razbijanjem SFRJ sprečili njeno pristupanje evropskim integracijama, ako će u uslovima uspostavljene okupacije to ponovo dozvoliti.

Zbog toga sledi nova i ciljno proizvedena destabilizacija BiH, čime su do danas zaustavljeni integrativni procesi kakvi su predstavljali „slamku spasa“ za ovu napaćenu zemlju. I ponovo destabilizacija dolazi spolja, a uz već isprobanu praksu svaljivanja krivice na Srbe. Sa ciljem nove FID operacije okupator na mestu visokog predstavnika pozicionira bivšeg agenta britanske tajne službe MI-6, Pedi Ešdauna. Ovaj autokrata započinje krajnje brutalan progon srpske političke, vojne, akademske i ostale elite, a pod optužbom da skrivaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Danas je nedvosmisleno jasno da je progon, a govorimo o preko 800 osoba,  bio zasnovan na lažnim optužbama, no, Ešdaun je uspeo u svojim osnovnim zamislima. Konkretno, zaustavio je sve pozitivne i reformske aktivnosti u odnosu na unutrašnji razvoj BiH, ali i integrativne procese prema EU. Nakon vladavine ovog autokrate i fašiste kompletna BiH se duže od decenije vrti u krugu besmisla i nazadovanja.

Nadalje, moram naglasiti kako „međunarodnu zajednicu“ ne smemo generalizovati ili posmatrati kao jedinstvenu kategoriju. To je naprosto jedan neizmeran set aktera, interesa i činjenja. Moramo pojedine hegemone i okupatore odvojiti od aktera kakvi u načelu nastoje delovati pozitivno i integrativno. Ovo je važno shvatiti zbog činjenice da je u posmatranom periodu upravo unutar međunarodne zajednice došlo do ozbiljnih neslaganja sa „politikom“ Pedi Ešdauna, te suprotstavljanja njegovim nasilnim i protivpravnim metodama. Takve reakcije naše okupatore navode na novu prevaru. Kako sam već rekao okupator na vlast ponovo dovodi „okupacione namesnike“ sa ciljem svaljivanja krivice na Srbe za opšti neuspeh kakav je ciljno planiran.

Često ukazujem kako je srpska naivnost jednostavno nemerljiva kategorija. Zamislite, u jeku Ešdaunove antisrpske kampanje pojavljuje se pojedinac, Milorad Dodik, koji ispoljava do tada nepoznatu „hrabrost“ i bezobrazluk. Ešdaun je bez ikakvih objašnjenja stotinama istaknutih pojedinaca oduzeo osnovna ljudska prava (na rad, na lična dokumenta, na kretanje itd), a ovom novom „junaku“ navodno nije mogao ništa. Milorad Dodik izbore dobija na javnom proklamovanju otcepljenja Srpske. Poznati su medijski „okršaji“ Dodika i Ešdauna, koji su našem napaćenom i razorenom narodu vratili veru u dostojanstvo i samog Dodika podigli do nivoa opšteg obožavanja. No, žalosno je to što su Dodik i Ešdaun izveli jednu loše izrežiranu predstavu za lakovernu javnost i ništa više. Nije se Srpska ni za korak približila nezavisnosti, ali je zato opljačkana, razorena i dovedena pred dubok ponor. I šta je najgore svi pozitivni procesi su zaustavljeni, a kompletna BiH se punu deceniju sapliće u bespućima besmisla.

TRILATERALAC DODIK I NEMAČKA INICIJATIVA

Da bi shvatili aktuelna dešavanja ponovo se moramo vratiti nekoliko godina unazad. Ponovno pozicioniranje „okupacionih namesnika“ bilo je u funkciji zaustavljanja reformskih procesa unutar BiH i integracija sa EU, no, sadrži i određene geostrateške dimenzije. Konkretno, naš primarni okupator, Sjedinjene Države, dolaze u poziciju da moraju smanjiti vojno prisustvo na Zapdnom Balkanu, a zarad angažovanja u Avganistanu, Iraku i drugim lokalitetima. Dakle, kolonizator je morao napustiti svoje kolonije i dominaciju svesti na bukvalno beznačajne oružane snage. Zbog toga se u maksimalnoj meri oslanja na marionetske režime kakve je uspostavio da čuvaju njegove interese.

Ovakvu situaciju nastoje iskoristiti brojni akteri, te se u što većoj meri pozicionirati na ovom našem geostrateški važnom podneblju. Posebno u odnosu na BiH dolazi do pravih malih ratova između novih „kolonijalnih pretendenata“: Rusije, Britanije, Turske, Nemačke, administracije EU i drugih. I naši „okupacioni namesnici“ dolaze u njima omiljenu poziciju mešetarenja sa svima i protiv svih. Pri tom, niti u jednom trenutku nisu zaboravili kome duguju primarnu odanost (SAD), no, „kolonijalni namesnici“ drugačije ne umeju funkcionisati tako da je razumljivo njihovo podaništvo prema nekim novim-potencijalnim kolonizatorima.

Elem, u ovom novonastalom haosu javlja se jedna nova slamka spasa i mogućnost napretka. Dolazimo do nečega šta okvirno prepoznajemo kao „nemačku inicijativu“. Možemo ovde govoriti o nastojanju da EU obezbedi trajnu stabilnost na rubnim područjima, o širenju Evrope na topla mora, o uspostavljanju Koridora 10 i o još mnogo procesa kakvima je Nemačka generator. No, za ovu analizu važnije je istaći način na koji Nemačka nastoji ovaj prostor integrisati. Tako „nemačka inicijativa“ oživljava prvobitnu zamisao u vidu stvaranja kvalitetne zapadno-balkanske unije, a potom integrisanja tog kompletnog prostora u sastav EU. I time ponovo dolazimo do pitanja – zbog čega je Jugoslavija razbijena?

I ovoga puta kao faktor destrukcije javlja se Velika Britanija. Tako nemački projekat postaje „britansko-nemačka inicijativa“! Ovde je upravo indikativna izjava Milorada Dodika kako će ova inicijativa biti „zaboravljena“ već za nekoliko meseci. Zna čovek šta mu je rečeno na sastanku Trilateralne komisije! Može Dodik koliko mu drago zamlaćivati slamu oko prenosa nadležnosti, oko očuvanja Srpske ili o „zaveri“ Marsovaca, ali jedno je nepobitno – svojim potezima destabilizuje zemlju i nastoji zaustaviti svaki pozitivan proces. Time prosto izvršava naredbe okupatora koji ovaj prostor nastoji održati dezintegrisanim, rovitim i nestabilnim, odnosno u kolonijalnom ropstvu. Pri tom kod ostalih političkih aktera nailazi na „plodno tle“ tako da unutar bošnjačke i hrvatske političke kvazi-elite prolaze njegove ujdurme. Prolaze naprosto zbog toga što su u pitanju identični „okupacioni namesnici“.

Na kraju, da ne bih bio pogrešno shvaćen – moram se usmeriti i na opoziciju Republike Srpske. Njih jednostavno nazivam „pretendentima za okupacione namesnike“. Identična su to razmišljanja i delovanja, i sve se svodi na sjaši-Murta, uzjaši Kurta. To naprosto vidimo iz činjenice da unutar opozicionog bloka nemamo apsolutno nikakvih konstruktivnih ideja, vizija i promišljanja. Sve se svodi na priliku za preuzimanje vlasti. Ono šta nas ponajviše treba zabrinuti jeste činjenica da na političkoj sceni Republike Srpske nema ni naznaka pojavljivanja političkih aktera spremnih da izađu iz okupacionih matrica. Okupacija je naprosto postala stvarnost kakvoj smo se redom povinovali!

Izvor: Blog Borislava Radovanovića

Komentari

Jedan komentar na Republika Srpska i okupacioni namesnici