Резолуција о Сирији као одраз промене снага у свету

Једногласно усвајање резолуције у Савету безбедности Уједињених нација о окончању рата и решењу кризе у Сирији – што је права реткост када је реч о резолуцијама о Блиском истоку – још је једна потврда да је дошло до темељних промена у односу снага на међународној сцени. Наравно, ако се има у виду историја ефикасности безбројних резолуција Савета безбедности, још увек је неизвесно какве ће резултате донети и ова једногласно усвојена, али она је, упркос тој неизвесности, сведочанство промена у односима снага не само између Русије и Америке него и великих сила генерално. Истовремено, та резолуција сведочи и о потпуној маргинализацији Европске уније и њених чланица на међународној сцени.

Али очигледне промене односа снага не значе, међутим, аутоматски и промену политике. Учешће Америке у резолуцији о Сирији не значи и промену њене политике према Русији или Кини. У америчкој политици нема промена, само тактичких уступања, и то тамо где би се политичким процесом могао ублажити очигледни пораз. То је случај са Сиријом.

Хроничари међународних односа, углавном они на Западу, ових дана оцењују да је сиријска резолуција „пораз Америке“ и њена „капитулација пред Русијом“. То су ипак претеране оцене, јер је реч о знатно ширем процесу, који ће дуго трајати, као и тактичким потезима Америке, чије намере се могу наслутити, али се резултати тешко могу предвидети. Чињеница је, међутим, да је у Сирији до признања промене односа снага дошло тек после директног укључивања Русије у сиријску кризу и акција њених оружаних снага као и да су кључни елементи резолуције Савета безбедности управо они које Русија одавно заговара и које је она формулисала. Није реч само о судбини сиријског председника Асада, која се уопште не спомиње у тексту резолуције, него пре свега о политичкој транзицији и признатом праву да сама Сирија на крају одлучује о својој судбини. Из тог угла гледано, могло би се заиста говорити о некој врсти победе Русије, али веома је важно зашто је Америка пристала или била приморана на те тактичке уступке. Истовремено, не би требало заборавити да је деструктивни капацитет Америке још увек велики и да га и сама Америка не може тако лако елиминисати. Све ће то у Сирији потрајати иако је договорено да за шест месеци буде формирана прелазна влада, а за 18 нови избори по новом уставу. То је дуг рок у политици, па је ипак све неизвесно.

АМЕРИЧКО СУОЧАВАЊЕ СА ПОРАЗОМ

Америка већ више од четири године подржава и финансира – а и директно је уплетена кроз присуство непознатог броја војника специјалних снага на страни побуњеника – оне који се боре против власти у Дамаску како би довела „своје људе“ на власт. Није, међутим, успела у томе. То јесте пораз, али из америчког угла и није јер циљ је нестабилност и хаос, а не решење. После војног укључења Русије дошло је до суштинског обрта, и Америка се суочила са поразом не само побуњеника које подржава него и сопственим. Имала је два избора. Или да преко побуњеника и терористичких организација које директно помаже интензивира рат у Сирији и тако на крају доведе себе у директан сукоб са Русијом или да прихвати политички процес у којем ће јаче карте имати Русија. Први избор је подразумевао и слање копнених снага, значи инвазију на Сирију и такав план је већ постојао. Време одлучне руске интервенције се подудара са планираном реализациојом тог плана. Али показало се и без руске интервенције да за тако нешто Америка сама нема довољно снаге, нема довољно војника. Вашингтон је онда покушао да војнике обезбеди преко савезника, пре свега оних у НАТО пакту, али није успео. Нико није вољан да шаље своје војнике, а они који су и вољни, као Велика Британија на пример, немају довољно војника ни за своје основне потребе.

Онда је дошло турско обарање руског авиона, које је створило нову реалност дефинисану одлучношћу Русије и њеном спремношћу и на далеко озбиљније изазове него што је Исламска држава. За такав сукоб Америка и Запад нису спремни, посебно Америка, која ипак, барем док је председник Барак Обама, не жели директну конфронтацију са Русијом. Истовремено, све је више постајало јавно оно чега се Америка прибојавала од самог почетка доласка Руса, а то су открића прљавог веша, разоткривања Запада и његових савезника у „мисији“ Исламске државе и исламског тероризма. Тачније, више се није могло прикрити да је Запад, користећи Турску, директни заштитник Исламске државе и терористичке мреже такозваног радикалног ислама. Преостао је онда само политички процес и тако је дошло до резолуције Савета безбедности. Још ће, додуше, ту бити изненађења, јер резолуцијом је предвиђено да се бомбардовања положаја Исламске државе, коју сада и политичари и медији зову онако како је зову Арапи – ДАЕШ. Сиријско небо је постало тесно и ко зна шта ту све још може да буде.

САД СЕЛЕ ЕКСТРЕМИСТЕ У ЛИБИЈУ

Америка уствари купује време. Како изгледа, потребно јој је време за спасавање својих клијената у сиријском рату, али и стварање нове мреже за диверзије и деструкцију када мировни процес заиста крене. Потребно јој је време и за уништавање доказа, зато су коначно тамо амерички и британски специјалци, као и за евакуацију ратника Исламске државе јер од тог инструмента своје политике Вашингтон не одустаје. Евакуација се обавља углавном преко Турске. Првобитни план је укључивао и Јемен као нову базу Исламске државе, али ту нешто не иде према плану и сада је кључно место Либија. Америчке процене, вероватно тачне, су да Русија нема намеру да се меша у догађаје у тој земљи, па би Либија могла да постане „сигурна кућа“. Истовремено, Америка променом позиције у Сирији покушава да обезбеди свој останак на Блиском истоку. Вашингтону је одавно јасно да је изгубио доминантну позицију на Блиском истоку а сада му је стало да остане присутан. После свега што се дешавало од инвазије на Ирак до Арапског пролећа, Америци је такође постало јасно да свој останак не може сама да обезбеди, него само уз подршку Русије и Ирана. И управо смо сведоци тог процеса. У једном часу је изгледало да би ту амбицију Америка могла да оствари и преко формирања Курдске државе на деловима Ирака, где већ фактички постоји држава Курда, само се тако не зове, и Сирије, али изгледа да је та идеја пропала и преостали су само Русија и Кина.

Тако ствари сада изгледају, а у међувремену ће се још свашта догађати. Пре свега, занимљив је развој догађаја у Либији, која постаје нова база и релативно лак плен Исламске државе. Америка има интерес да ојача Исламску државу у Либији како би одатле наставила да шири своје старе идеје, а то се пре свега односи на Алжир, који је већ дуго са својим природним богатствима и независном политиком трн у оку Американцима, и на Египат, који се измиче америчкој контроли. Египат има нерешено питање границе са Либијом, и лако би се пронашао изговор за сукобе. То би онда били далеко већи проблеми од хаоса у исламистичкој Либији. Кроз страх од таквог развоја догађаја би требало гледати и на иницијативе неколико европских земаља да се хитно војно интервенише у Либији, то би требало да буде европска војна мисија. Ширење кризе на Алжир и Египат, земље које су интересно и уговорима повезане са Русијом, неминовно би у сукобе увукло и Москву.

КАКВА ЋЕ БИТИ БУДУЋА СИРИЈА?

Док се у сенци безбројних састанака и контрадикторних изјава такав развој ситуације убрзава, мада нико поуздано не зна до чега ће на крају довести, у овој фази су се већ искристалисали први губитници. Највећи губитник је Турска, која је доказала да је пре свега амерички вазал и од чега је она много очекивала. Уместо суочавања са том реалношћу, Турска је изабрала стварање нових проблема, од интензивирања локалног рата са Курдима турским држављанима, заоштравања односа са Русијом па до војних излета у Ирак. Та земља, међутим, улази у дуги период нестабилности, чије последице је у овом тренутку тешко сагледати и предвидети. Уз Турску губитник је и Европска унија, која је најновијим развојем око Сирије постала потпуно маргинализована мада неке земље покушавају да остану укључене али без икаквог значаја. Велика Британија је унутар америчке бомбашке коалиције предузела, како се то у Енглеској већ назива, „рекреативно бомбардовање“ са четири авиона, али без јасних информација о чему се заправо ради. Нестала је и иницијатива Француске да се формира широка коалиција против Исламске државе, што је поражавајуће за Французе. Њихови авиони су бомбардовали положаје Исламске државе у сарадњи са Русијом, али изгледа да је све то пропало и француски носач авиона Шарл де Гол се из близине сиријских обала премешта у Персијски залив. Немачка је послала два извиђачка авиона и покушава самостално да, као прва земља Запада, успостави сарадњу са влашћу Башара Асада и у плану је отварање обавештајног центра у Дамаску као и обнова рада немачке амбасаде. Истовремено, као знак солидарности са Турском, ЕУ је затворила своје небо за руске војне авионе који учествују у операцијама у Сирији, што је једна од најнеразумнијих европских одлука. ЕУ све више личи на подизвођача америчких радова, и то не на онога стално ангажованог, него само по потреби, на позив.

У таквом развоју догађаја Америка ће вероватно на крају подржати политички процес у Сирији барем да се реши тог проблема и прикрије неуспех. Вероватно ће у том процесу утицај Америке бити много мањи него што неки очекују. Без ISIS и екстремиста снага Америке у Сирији је веома слаба, а оне које ће Американци представљати, такозвана умерена опозиција, толико су подељени и слаби да неће бити од велике помоћи. А ни Курди, који ће процењивати од теме до теме, од дана до дана, ко им је савезник. С друге стране, Русија већ месецима организује један део сиријске опозиције, која би могла бити значајнија снага на том политичком спектру, прво што је боље организована и што уз подршку Русије може да буде више и директније укључена у политичке процесе.

И, наравно, намеће се питање каква ће то Сирија онда да буде. Има разних идеја. Са Запада стижу углавном идеје о федерализацији, стварању засебних ентитета, нешто по моделу Босне и Херцеговине. Изузев вероватне аутономије за нешто мање од три милиона Курда у Сирији, која већ постоји, није извесно да би неки други ентитети могли бити формирани. У односу на Босну и Херцеговину, где су све зараћене стране биле под контролом једне силе, Америке, или су се само у њу и уздале, у Сирији има и друга страна – Русија – и то као пресудан играч.

Другим речима, резолуција Савета безбедности и руска војна акција само су почетак једног дугог и неизвесног процеса на целом Блиском истоку и у међународним односима, па није примерено већ сада говорити о победи и поразу. У Сирији се ситуација донекле мења, али политичких промена у односима великих сила још нема, а на Западу, који је извориште савремене светске кризе, не види се ни мало спремности да се промене прихвате.

Извор: Нови Стандард