Ринге раја и чика Папаја или Србија гори а Вучић се чешља

Мали на сплаву: Јутарња оставка

Тешко да је ова земља била у тежој кризи него што је сада. И без поплава и клизишта народ има једва хлеба да једе, а надуван ентузијазам солидарности испумпава се као дечји балон.

Власт је деловала, у најмању руку, хистерично, а дубља анализа показаће у данима који следе да је деловала и противно интересима целе заједнице. Брже-боље, правци политичке активности, уз помоћ оних који немају памети и/или образа, скренута је ка маргиналним токовима друштвених збивања.

Митски генерал Папаја одједном се појавио као ХАРП над српским политичким простором и само кад њега ухапсимо, приведемо или, барем, сменимо, посветићемо се и озбиљним стварима: Закону о раду, приватизацији и другим тегобним решењима српских транзиционих мука.

Друга тема која би требало да заокупи пажњу недозреле јавности јесте прича о тобожњој цензури медијског простора. А реч је просто о диктатури у медијској сфери.

И само нам је још фалило да откријемо да је министар полиције плагирао свој докторат и, ето, потпуне забаве за политичку чаршију која ујутро кад устане, а устаје по правилу на леву ногу, не зна кога више мрзи: саму себе или Александра Вучића.

Али, хајдемо редом.

Само слепац не види да Вучић спрема, после година активног владања и председавања свим српским безбедносним службама, обрачун с врхом полиције. Али, чудно је да осим приче о том Папаји у игру убацује и сопственог сина и синхронизује детаље о тучи на сплаву „Ривер“ због које је премијер био спреман, кад би се шалили, да поднесе и оставку.

Мали, а није Синиша, у пратњи „Кобри“, изашао је мало да се пролуфтира, што је у реду за дете од 17 година, а онда је око четири ујутру избила нека туча – мада га је тата лепо упозорио да му политичка каријера зависи од његовог понашања – међу навијачима и на сплавовима. Кад га је у пет ујутро тобоже позвао неки часник српске полиције и саопштио му да син није слушао тату, извадио је оловку и написао текст оставке, али му се после пар сати све разјаснило. Као у некој телевизијској сапуници, дете је невино, тата је поверовао полицајцу који се усудио да га позове у пет ујутру, а на крају је и „Политика“ том догађају посветила пажњу као да је Тито био у Куби, пола насловне и још две целе стране, и кад сам то прочитао, нисам знао кога више да жалим – Љиљу Смајловић или Александра Вучића.

Шта раде њему могу да замислим (мада их је он мање- -више постављао или одржавао на радним местима), али ми није јасно шта раде њој и откуд је истраживање угледног престоничког листа саздано од материјала који се могао добити у предворју Вучићевог кабинета.

Инерција додвориштва: Мишковић продао осигурање

Рецимо чак и јерес: ова прича је индукована из кабинета да би се спречили неки други српски дијалози, а онда је почело и самонамештање оних који би Вучићу да виде леђа. Таква је прича о цензури. Слажем се са Александром Вучићем – овде нема цензуре и госпођа из ОЕБС-а која је тамо негде далеко лупала глупости треба да му се извини. Овде збиља нема цензуре. Овде има нечег много опаснијег – медијске диктатуре. Да ли она потиче из чистог удвориштва, као менталног стања због недовршености главних уредника који се могу најчешће описати као „стока без репа“ (омиљена синтагма главног уредника таблоида „Доушник“) или је тај процес вођен из неког центра?

Рекао бих да тај центар постоји и да диктира садржај медија. Седиште јавног говора се из јавног сервиса сели у приватну телевизију која је одувек била „ружичаста“, а синхронизација зловоље и мржње према политичким, стварним или измишљеним противницима толико је предвидљива да ће дугорочно постати контрапродуктивна по Вучића, његову владу и његов начин владавине.

Из чисте инерције због те врсте задатости „Курир“ је објавио вест да је Мирослав Мишковић свој удео у осигуравајућем друштву продао баш на дан поплава како би се спасао трошка. Могу да замислим, устао Мишко ујутру и видео да пада киша па ко вели „‘ајде да продам ово данас“, као да је то џак кромпира, а не посао вредан стотине милиона евра.

После је смењен двојац с кормиларом из „Курира“. Али, није због Мишковића. Неку другу глупост су направили. Ово за Мишковића био је, с тачке гледишта централе домовинске управе медијима, чист погодак.

Биће да су главни и неки други уредник страдали због ширења паника око лешева у поплави. А лепо је центар јавио да панике нема! Или, беше, обрнуто. Центар је ширио панику, па се после предомислио.

Образовање у тренду: Доктор, па шта?

И на крају смо стигли до још једног тега који помера кантар с анализе актуелног стања у Србији – плагијат. Признајем, ја сам лично пре једно четири недеље одбио да објавим текст аутора који доказују да је Небојша Стефановић плагирао докторат. Мени је цела прича звучала таутолошки – докторат па на Мегатренду – и проценио сам да је већ то, само по себи, довољно бесмислено и глупо да би се бавили било чијим докторатом на том училишту („Сине, колико до краја? Тата, још две хиљаде евра.“)

Наиме, тај текст показује само једну ствар. Да је несрећни Стефановић преписивао поједина поглавља од неких доктора за које никад раније нисмо чули, а преписивао је општа места попут тога да је земља округла. Какво фолирање! Његов докторат није вредан никакве пажње, али да сам знао да ће изазвати толику пажњу не бих одолео да повећам тираж.

Замислите да смо могли да се хвалимо како уз помоћ угледних научника, нашијенаца из белог света, доказујемо да Мегатренд објављује све и свашта под фирмом доктората. Ништа ново! То је као кад ми је Богољуб Карић слао слику с пријема у неку америчку академију наука: цирка 500 долара са сребрним рамом.

Уосталом, када је средином осамдесетих избила афера у којој је Хамдија Поздерац, члан Председништва СФРЈ, оптужен за плагијат, он се бранио тако што је говорио како не види у чему је проблем, јер његове писаније о самоуправљању представљају део колективне политичке свести у којој је „Маркс преписивао Хегела, Лењин Маркса, Кардељ Лењина и он Кардеља“. Ту његову одбрану је исмејала ондашња омладинска штампа, а наш колега Драгослав Грујић је објавио коментар у „Новим омладинским новинама“ под насловом „Колективни интелектуалац са приватним жиро-рачуном“ алудирајући на енормне хонораре које су политичари добијали за своје „научне расправе“.

Добро, није Стефановић постао „нова звезда Вучићеве Србије“ због доктората, него је то постао због неких других мана. Хонорар је ту константа!

Али, све у свему, поента је следећа: Србија гори, а Вучић се чешља; Папаја му ради о глави, премијер мора да доказује да у Србији нема цензуре и још мора да дангуби око некаквог плагијата. Све се заверило против њега уз повелику помоћ тобожњих непријатеља. Вођа лута, а Србија га следи!