Rusija i Sirija kao anti-američki front

Vojna operacija koju je Rusija započela protiv pozicija „Islamske države“ u Siriji kod SAD-a je izazvala baš ozbiljnu glavobolju. Pentagon je postupke Moskve prozvao „agresivnim“, očigledno smatrajući da isti takvi raketno-bombaški udari američke avijacije u Siriji po definiciji ne mogu da budu „agresivni“. Državni sekretar SAD Džon Keri je uzdržanije izjavio: zbog tih napada postoji „uznemirenost“.

Međutim, Rusija je, nanoseći udare po pozicijama terorističke organizacije koja je zabranjena u RF, delovala uz puno poštovanje potrebnih političko-diplomatskih procedura. Da je Moskva spremna da aktivno učestvuje u antiterorističkoj operaciji u Siriji svet je obavestio predsednik RF Vladimir Putin, direktno sa tribine Generalne skupštine UN. Odmah posle toga saglasnost za vršenje operacije jednoglasno je dao i ruski Savet Federacije. I, najzad, Rusija je operativno saopštila o svojim postupcima i SAD-u. Znači, Pentagon je još uoči napada odlučio da se sa Moskvom otvori direktna linija upravo radi koordinacije postupaka obe strane.

Zašto su, onda, napadi ruskih aviona na pozicije terorista izazvali tako negativnu reakciju Vašingtona? Odgovor je jednostavan – postupci Moskve jačaju pozicije predsednika Sirije Bašara Asada. A za zapadnu koaliciju na čijem je čelu Vašington, jačanje Asada, i tim pre jačanje vojno-političke veze Moskve i Damaska (iza kojih se pomalja i Iran), mnogo je opasnije čak i od postupaka „Islamske države“. Jer te dve azijske države su uračunate u američke planove za preformatiranje čitave regije „Velikog Bliskog Istoka“, u kojima je važna uloga data upravo teroristima „Islamske države“. Prema planovima Vašingtona, Asad je trebalo da ode sa vlasti još pre dve – tri godine. Danas – vojna podrška RF legitimnim sirijskim vlastima ima snage ne samo da izmeni ceo tok događaja u samoj Siriji, već i da značajno ojača prestiž i uticaj Rusije u regionu koji su SAD navikle da smatraju za poligon sopstvenih geopolitičkih eksperimenata.

Ukoliko bismo pokušali da sažeto formulišemo osnovne aspekte i značaj postupaka Rusije u Siriji, slika bi bila sledeća.

Prvo, Rusija realno proširuje svoje učešće u borbi protiv međunarodnog terorizma koji direktno ugrožava ruske interese, a osim toga pokazuje sve jači destabilizacioni uticaj na Evropu. Jer stotine hiljada izbeglica koje su preplavile evropske zemlje predstavljaju direktnu posledicu popuštanja teroristima iz Sirije.

Drugo, Rusija pruža realnu vojno-političku pomoć svojim saveznicima u regionu koji predstavljaju legitimne državne strukture, što je potpuno suprotno naporima SAD-a koji se trudi da spolja širi „revolucije u boji“. Kako pokazuje iskustvo poslednjih petnaest godina, u svim slučajevima kada je bilo ostvareno spoljno zapadno mešanje – u odgovarajućim zemljama i regijama (srpska pokrajina Kosovo, Avganistan, Irak, Libija) dolazilo je do značajnog jačanja pozicija terorističkih i ekstremističkih struktura.

Treće, Rusija jača svoje pozicije u regionu iz koga u poslednjih 25 godina nije ni izlazila ali u kome je, bez obzira na to, u značajnoj meri oslabila svoj uticaj.

Četvrto, Rusija čini važan korak u pravcu formiranja nove arhitekture međunarodne bezbednosti, ne samo njenim izvlačenjem ispod direktnog uticaja SAD, već i zbog čitavog niza pravaca, suprotnih politici Vašingtona i njegovih najbližih saveznika. Ta arhitektura se bazira na formiranju široke koalicije koja se zalaže za višepolarni svet i novi tip međunarodnih odnosa, zasnovanih na zajedničkom delovanju, kompromisima i nepostojanju „duplih standarda“, čak i u onom delu koji predstavlja borbu sa međunarodnim terorizmom.

Pokušaji Zapada da okrivi Rusiju za „agresivno ponašanje“ u Siriji imaju cilj i da zamagle propast sopstvene strategije u bliskoistočnom regionu. Kako tačno konstatuje u vezi s tim američki žurnal TheNewsweek, nezavisno od postupaka Moskve, „problemi koji nastaju zbog sve jačeg uplitanja SAD u Siriji, i dalje su onakvi kakvi su bili. U Siriji je ostalo samo nekoliko pobunjeničkih grupa koje bi mogle da se smatraju za „umerene“ ili prihvatljive za američke političare; pri tom su one orijentisane ne na suprotstavljanje ISIL-u , već na svrgavanje Asadovog režima. „I mada neki od ruskih ciljeva predstavljaju očigledno umerene antivladine snage, Rusija se usmerila i na „Front an-Nusra“ i na druge ekstremističke grupe“ – podvlači pomenuti žurnal i zaključuje: „Jačanje podrške tim ekstremističkim grupama samo zato što ih je Rusija odredila kao ciljeve svojih udara, predstavljalo bi glupost – neprijatelj mog neprijatelja nije uvek moj prijatelj“.

Ova konstatacija se direktno tiče ne samo Sirije, već i Iraka – još jedne zemlje koju je Vašington izabrao za svoj geopolitički poligon.Premijer te zemlje Hajder al-Abadi je izjavio da on nema ništa protiv činjenice da ruski avioni napadaju pozicije terorističke grupacije „Islamska država“ na iračkoj teritoriji. On je još izjavio da je „u vezi s tim on Moskvi uputio molbu“, obzirom da je „u interesima Iraka da se svima obrati radi suprotstavljanja „Islamskoj državi“.

Ranije je irački premijer u intervjuu francuskom kanalu France 24 izjavioda će «pozdraviti» udare ruske avijacije po pozicijama «Islamske države» u Iraku. U ministarstvu inostranih poslova Rusije su takođe potvrdili da Moskva razmatra mogućnost za vazdušne operacije u Iraku, pod uslovom da od iračkih vlasti dobiju odgovarajuću molbu. « Ili ćemo imati odgovarajući dopis od vlade Iraka, ili će postojati Rezolucija Saveta bezbednosti UN čije će donošenje zavisiti od izjavljivanja volje iračke vlade. Uz postojanje takvih – dovoljnih osnova – ocenjivaće se i politička, i vojna svrsishodnost» – saopštio je Iljja Rogačov, direktor departmana za pitanja novih izazova i pretnji u MIP-u Rusije. Da će Rusija razmatrati pitanje proširenja vazdušnih napada «na Irak» samo ukoliko bude postojao zvaničan zahteva o tome, docnije se izjasnio i najviši rukovodilac ruskog ministarstva za odnose sa inostranstvom, Sergej Lavrov.

Naglo jačanje vojno-političkih kontakata Moskve i Bagdada može za SAD da postane ništa manje – ako ne i više – dramatičan izazov.«Sada sledeći predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ma ko on bio, ne može da ignoriše rusko rukovodstvo i biće prinuđen da im sa njim posla jednostavno zbog ruskog vojnog prisustva na Bliskom Istoku – u vezi s tim konstatuje Deutsche Welle. „Bez nekih značajnijih gubitaka Putin zauzima one pozicije u regionu koje je Obamina administracija na brzinu ostavila. Ko bi mogao i da pomisli da će se kao saveznik Rusije danas pojaviti vlada Iraka i njegova armija, koji su podržavali Vašington.“

Odatle i nervozna reakcija Vašingtona na rusku operaciju, jer ona objektivno služi ciljevima obezbeđenja regionalne stabilnosti i bezbednosti, o kojima Barak Obama toliko voli glasno da razmišlja.

Vanredno zasedanje Severno-atlantske alijanse, koje je održano u Briselu, po ko zna koji put je očigledno pokazalo „duple standarde“ koji postoje u rukovodstvu te organizacije. Umesto da po pitanjima vršenja vojno-vazdušne operacije protiv sirijskih terorista pokušaju da razrade strategiju  o zajedničkom delovanju sa Rusijom, u NATO-u su odlučili da pojačaju antiruski kurs, tako što su Moskvu proglasili za skoro najveći izvor nestabilnosti u regionu. To je postalo posledica ne samo kursa Vašingtona koji je zabrinut zbog jačanja pozicija Rusije u strateški  važnom  bliskoistočnom regionu, već i separatne igre koju  žuri  da razigra Turska.  Incident sa pogrešnim ulaskom ruskog aviona u turski vazdušni prostor je uz zdušnu pomoć Ankare postao glavna tačka aktuelnog dnevnog reda na zasedanju NATO-a. Taj incident je u završnoj izjavi  nazvan „krajnje opasnim“  događajem i „neodgovornim ponašanjem“ Rusije. „Posle nedavnog kršenja  vazdušnog prostora Turske 3. i 4. oktobra od strane ruskih lovaca Su-30 i Su-24 u rejonu provincije Hataj, vojna dejstva Rusije su prešla na opasniji nivo“ – precizirali su u NATO-u, faktički uzevši tursku verziju događaja i potpuno ignorirajući suštinu onoga što se dešava u samoj Siriji.

Računica Ankare je bila očigledna. Pošto se zalaže  za uklanjanje predsednika Sirije Bašara Asada i za obezbeđenje političkog preformatiranja te zemlje u sopstvenim interesima, Ankara odlično shvata da se posle početka ruske vojno-vazdušne operacije ostvarenje njenog programa  odlaže na neodređeni rok.

U suštini, sada dolazi do formiranja američko-britansko-turske alijanse koja se suprotstavlja ne  samo Rusiji, već i najvećim evropskim državama kakve su Nemačka i Francuska,  da se i ne govori o državama Centralne i Istočne Evrope. U tumačenju turskog političkog establišmenta navedena tendencija izgleda ovako: „Jedan američki činovnik je izjavio da ne veruje u slučajni karakter ovog incidenta i na taj način je bacio kamenčić u povrtnjak Rusije. Ambasador  Velike Britanije u Ankari Ričard Mur je na  Twitter – u napisao: „Povreda turskog vazdušnog prostora od strane Rusije predstavlja neodgovoran i uznemirujući događaj. Velika Britanija i njeni saveznici iz NATO-a su rame uz rame sa Turskom.“ U suštini, signal za sve to je dao Obama…“

Osim toga, Turska teži da maksimalno pojača svoj glas u NATO-u kao kontru Evropskoj uniji, sa kojom su odnosi  Ankare faktički zamrznuti.  Prema informaciji kojom raspolažemo, Ankara upravo razmatra   tajnu pomoć rekama izbeglica iz regiona Bliskog Istoka, kao   instrument za delovanje na EU onako, kako to Turskoj odgovara. A najbitniji element odnosa NATO-a prema spoljnoj politici Turske i jeste maksimalno skretanje pažnje Severno-atlantske alijanse na situaciju u rejonu tursko-sirijske granice. Insistirajući na stvaranju antiruske histerije Ankara   pokušava da se pozicionira kao najbitniji regionalni saveznik NATO-a. I ako u samoj Ankari pokušavaju da prikriju sopstvene proračune i scenarije tako što insistiraju na parolama o evroatlantskoj solidarnosti, u Azerbejdžanu, na primer,   prijatelju Turske, izjave su mnogo neodređenije. „U Ankari se smatra da će vojne operacije Rusije ojačati Asadove  pozicije, što i predstavlja cilj delovanja Rusije. Stvar je u tome da jačanje Asada za Ankaru znači potpunu propast  turske politike prema Siriji“ – tako, na primer, piše azerbejdžanska agencija  Trend News Agency.

Ista takva, zdrava razmišljanja,  sve su prisutnija i u izjavama evropskih političara.  Konkretno, ministar odbrane Češke, Martin Stropnicki,  izjavio je da vojno-vazdušna operacija Rusije protiv terorističke grupacije „Islamska država“ u Siriji  doprinosi da se situacija u toj zemlji stabilizuje: „Svaki razuman čovek bi pozdravio sve što vodi popuštanju situacije“ u Siriji – ubeđen je češki ministar odbrane koji je podsetio i na sve veću krizu zbog  izbeglica u Evropi, koja je direktno povezana sa sirijskim konfliktom. „Čak i samo izvesno slabljenje  oružanog  konflikta u Siriji može da utiče na smanjenje broja izbeglica“ –   ubeđen je češki ministar.

Poslanici – konzervativci u komitetu za odbranu u  Domu opština u britanskom parlamentu takođe su podržali  odluku Rusije  o korišćenju vojno-vazdušnih snaga u Siriji radi borbe protiv terorističkih grupacija. Konkretno, Bob Stjuart je pozvao Zapad  da se pomiri sa vlašću predsednika Sirije Asada izjavivši da, da bi se pobedio „Sotona“ mora  da se prihvati  „manji đavo“. Njegov kolega iz komiteta, Džejms Grej, takođe smatra da je nemoguće istovremeno se boriti i sa Asadom, i sa „Islamskom državom“. A predsednik komiteta  za odbranu Džulijan Luis je rezimirao diskusiju tako što je izjavio da, za razliku od Zapada, Rusija prema Siriji ima doslednu strategiju.

Upravo doslednost u ruskoj strategiji i njena aktivna realizacija danas na Zapadu izazivaju otvorenu paniku – kada se radi o razvoju situacije ne samo u Siriji, nego i na čitavom bliskoistočnom području. Sličnom strategijom se mogu pohvaliti Sjedinjene Države i njeni najbliži saveznici koji svojim nepromišljenim  i egoističkim postupcima   destabilizuju situaciju i tako stvaraju međunarodni terorizam  koji se pretvorio u najbitniju pretnju čak i za Evropu. Turska igra svoju igru koja takođe ne može da se karakteriše kao konstruktivna i promišljena. Što se tiče Evropljana – tamošnje vladajuće elite za sada vrlo nerado priznaju da između  zapadnih geopolitičkih eksperimenata u Severnoj Africi i na bliskom Istoku i reka  stotina hiljada izbeglica, i sve veće bahatosti terorizma u Siriji ili Iraku koji je uzgojio Zapad, postoji direktna veza. Međutim, takvo viđenje će neminovno nastupiti ukoliko  se pre toga  sadašnje nacionalne elite   ne nađu ometene unutrašnjim pametnijim i nacionalno – orijentisanijim političkim snagama.

Izvor: Fond Strateške Kulture