Kategorija: Politika i društvo / Objavljeno: 01/09/2016, 12:16

zoran-cvorovic04Nekadašnji i današnji zapadnjaci

Živeći u doba misionarsko-kolonizatorskog vrhunca zapadne civilizacije, Srbi su u 19. veku Zapad smatrali duhovnim zavičajem svetih ideja slobode, otpora ugnjetavanju, nezastarivih ličnih prava, državno-pravnog i kulturno-prosvetnog nacionalizma. Prirodnopravne ideje koje je protestantsko-revolucionarni Zapad monopolski registrovao kao svoj brend, a koje su ukradene iz najskrovitijih trezora hrišćanske evropske misli, generaciju Jevrema Grujića i Vladimira Jovanovića svakako su otuđile od vizantijske duhovnosti srpskog srednjeg veka.  Ali su ih, mora se priznati, snažno nadahnule da se svom svojom dušom stave  u službu naroda, boreći se za Srbinovu ličnu i nacionalnu slobodu. Ondašnji srpski liberal prvenstvovao je ne samo u Beogradu u političkoj borbi za uvođenje narodne skupštine i slobode štampe, već ništa manje i u nacionalnoj borbi za oslobođenje svoje porobljene braće. Među liberalima su se regrutovali dobrovoljci za otpor u Sremskim Karlovcima 1848., u Hercegovini 1875. i u srpskoj Makedoniji.

Posle ratova koje su devedesetih godina prošlog veka države evroatlantskog bloka planirale i najpre posredno (preko svojih jugo-satelita), a onda i neposredno vodile protiv srpskog naroda, zapadna civilizacija je kod većine „običnih” Srba (onih koji ne čine nomeklaturu moći) izgubila onu nekadašnju, često neobjašnjivu apriornu privlačnost i prestiž, koje je stekla tokom 19. veka, kao i u doba Brozovog „koka-kola socijalizma”. Otvoreni izlivi genocidne mržnje zapadnih političara i „intelektualca” prema srpskom narodu, uz tone osiromašenog uranijuma bačenog protiv „srpskog virusa”, pomogli su da sa srpskog istorijskog vidika spadne koprena lažnog ratnog savezništva. Tek tada su se pred očima probuđenih Srba Hitler i Čerčil, Niče i Tojnbi pokazali kao duhovni srodnici i vaspitanici istog, nama duhovno tuđeg civilizacijskog doma.

Najnoviji politički, vojni i ekonomski neuspeh zapadne plutokratske pseudoelite da celokupnom svetu, a pre svega Rusiji i Kini, nametne novi vid zapadnog neokolonijalnog projekta pod firmom „Novog svetskog poretka”, konačno je skinuo sa zapadne civilizacije i njene liberalne ideologije hilijastički oreol. A bez propratnog atributa svemoći (političke, ekonomske i vojne) ne može se ni razumeti nekadašnji fenomen neodoljivog šarma zapadnih ideološko-kulturoloških izama u zemljama koje čine kolonijalnu terra misionis zapadne civilizacije.

Zbog svega rečenog, ne treba da čudi što zapadnjaštvo kod današnjih generacija Srba nema ni približno onu biološku, a posebno moralnu vitalnost kojom se odlikovalo u prošlosti. Zapadna civiizacija nije, kao što je nekad bila, predmet divljenja i izvor nadahnuća mladih naraštaja u socijalno najborbenijim redovima srpskog društva. Njeni poklonici su danas malobrojni ostareli i sredovečni korisnici zapadnih sinekura. Zato danas ovakvo zapadnjaštvo umesto patriota rađa izdajnike, a umesto političkih slobodara udvorice tirana i oligarha. Jednom rečju, dekadentna civilizacija mobiliše malobrojne intelektualne i moralne mrtvace.

Između propagandnih stereotipa i istorijskih činjenica

Pri ovakvom stanju stvari, sadašnje dobrim delom bankrotiralo EU-integrativno opredeljnje jednog dela Srba i svih postpetooktobarskih vlada crpi snagu iz kombinacije gole nekolonijalne prinude i upotrebe izanđalih, okcidentalnih propagandnih stereotipa.

Jedan od takvih stereotipa je i teza da je iz zapadnoevropskog kluba država, koji je, priznaje se, često bio nenaklonjen ideji spoljašnjeg srpskog nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, u Srbiju stizala unutrašnja politička sloboda. I to ne samo, posredno, preuzimanjem (recepcijom) političkih ideja i pravnih modela iz država zapadnog civilizacijskog kruga; već, pre svega, kroz neposrednu političku podršku da se Srbijin politički život demokratizuje i oslobodi orijentalnog autokratskog političkog nasleđa. Primera radi, možda su evropski pritisci, kao oni sa Berlinskog kongresa, učinili da Srbija bude teritorijalno manja, ali su pritisci iz kluba zapadnih velikih sila pomogli da Srbija bude politički slobodnija i pravno uređenija zemlja. Ako bi tako sudili, tzv. režim kapitulacija koji je ostao na snazi i posle Berlinskog kongresa, pomogao je svojim pritiskom da Srbija unapredi pravosuđe, upodobljavajući ga zahtevima naprednih evropskih država. Jer, sve dok se one nisu uverile da se Srbijino pravosuđe evropeizovalo, strancima koji bi počinili u Srbiji kakvo krivično delo ili ne izmire dug ne bi sudio Srbijin sud, već njihov konzul u Beogradu.1)

Tako rezoniju oni čiji zapadnjački kredo polazi od aksioma da je sa demokratskog Zapada, a ne iz samodržavne Rusije morao doći podsticaj unutrašnjem političkom oslobađanju Srbije. Radi se o stereotipu koji danas može korisno da posluži kao istorijska potpora tezi da, iako je Rusija jedini Srbijin istinski saveznik, samo ulazak u izabrani briselski krug može ljude u Srbiji učiniti politički slobodnim i pravno zaštićenim građanima.

Da li je zaista sunce političke slobode i pravne sigurnosti u novovekovnu srpsku državu došlo sa demokratskog Zapada ili je Srbiju obasjalo sa Istoka, kao što je iz jednog ugovora (čl. 8. Bukureškog ugovora) koji je pobedonosno rusko oružje uglavilo sa Turskom zasjala izviiskra novovekovne srpske državnosti?2)

ustanci

Nastanak ustavne vladavine i ruski podsticaj

Kao što je novovekovna obnova srpske državnosti započela izborom vođe (vožda) Prvog srpskog ustanka, tako se i ideja ustavne vladavine kod Srba javila sa prvim predlozima o ograničenju voždove vladalačke vlasti. Jer se suština ustavne vladavine svodi na ideju ograničenja vrhovne vlasti.

Podsticaj za uvođenje ustavne vladavine došao je već u prvoj godini Ustanka, krajem 1804. i to prvo posredstvom ondašnjeg ruskog ministra inostranih poslova A. Čartorijskog: „I valja da imate sinod. Jerbo niti će Rusija, niti ikakva država, korešpondirati sa jednim čovekom, no sa narodom i sinodom”.3) Pod „sinodom” se podrazumevao starešinski savet, koga bi činili najugledniji predstavnici pojedinih nahija. Da je Rusija bila glavni i uporni inicijator osnivanja organa koji je trebao da ograniči voždov monarhijski apsolutizam, videlo se posle povratka prote Matije Nenadovića i Bože Grujovića iz Petrograda. Upravo tada, 15. avgusta 1805. na skupštini u Borku je osnovan savet, sastavljen od izabranih predstavnika četiri nahije. Na rusko poreklo ovog organa ukazivalo je i njegovo zvanično ime Praviteljstvujušči Sovjet Serbski. Potvrdu da je ideja o ograničenju vrhovne vlasti u ustaničkoj Srbiji bila strateško opredeljenje zvanične Rusije, a ne lični incident, koji se u prvoj ustaničkoj godini mogao pripisati liberalima naklonjenom Čartorijskom, videlo se 1807. godine iz nacrt uređenja „praviteljstva serbskago” koji sastavio zvanični ruski predstavnik u Srbiji, Konstantin Rodofinikin. U Rodofinikoinovom „Osnovaniju” bilo je predviđeno da se knjaževska vlast ograniči ustanovljenjem jednog Praviteljstvujuščeg Senata Srpskog, koga su trebale da čine dve vrste članova – doživotni i izabrani po nahijama.4)

Propašću Prvog srpskog ustanka nisu, kako primećuje M. Pavlović, propale dve njegove državnopravne tekovine: ideja sovjeta i ideja monarhije. Obe su iz vremena Prvog ustanka biile prenete u vreme posle Drugog srpskog ustanka.5) Sa orijentalno-patrijarhalnim shvatanjima monarhijske vlasti kod kneza Miloša Obrenovića, koji prema  S. Jovanoviću težio da vlada kao jedan vezir srpske nacionalnosti, aktuelizovana je ideja sovjeta, kao instrumenta za ograničenje vladalačkog apsolutizma. Njen nosilac je ponovo bila Rusija. Uslov ispod koga Petrograd nije hteo da ide kada je u pitanju ograničenje kneževe vlasti, bilo je uspostavljanje jednog saveta sa članovima čiji položaj ne bi zavisio od kneževe volje. Shodno tome, Rusija nije bila zadovoljna Sretenjskim ustavom i zbog toga što njime nije bilo obezbeđeno efektivno ograničenje kneževe vlasti. Državni savet ustanovljen Sretenjskim ustavom postao je zbog neodređenog broja članova puki privezak Kneza, jer je on novim imenovanjima uvek mogao da izmajstoriše većinu u njemu. Kao što nije morao ni da trpi neprijatnog opozicionara, jer bi ovog „na odgovornost mogla pozvati savetska većina ili Knez”. Posle suspendovanja Sretenjskog ustava knez Miloš je pokušao da izbegne obavezu iz Hatišerifa od 1830. da ustanovi jedan savet sa nepokretnim članovima. Radi podsećanja na ove obaveze, a kao potporu starešinskoj opoziciji kneževom apsolutizmu, ruski car je u Srbiju poslao svog ađutanta Vasilija Andrejeviča Dolgorukog. Pod njegovim uticajem Miloš je 1837. godine izdao čuveni „mali zakon” od četiri tačke, u kojem se, između ostalog, predviđalo postojanje jednog Saveta, pod čijom kontrolom bi se nalazile državne finansije. Sledeće 1838. godine srpska Kneževina je Hatišerifom (tzv. Turski ustav), izrađenim po zahtevima Petrograda, konačno dobila Savet sa nepokretnim članovima, koji će značajno ograničavati kneževu vlast, pre svega u zakonodavstvu (i zakonodavnoj inicijativi).6) Ruski uspeh da pravnim putem ograniči Miloševu autokratiju, doveo je posle Hatišerifa od 1838. godine do njegove abdikacije.

Tako je na inicijativu Rusije novovekovna Srbija dobila još u ustaničko vreme ideju ustavne vladavine, trajno realizovanu 1838. godine kroz Savet koji će Kneza ograničavati u zakonodavstvu u period od tri decenije, sve do Namesničkog ustava od 1869. kada će Narodna skupština umesto Saveta po prvi put biti uključena u zakonodavnu vlast.

Glavni protivnik uvođenja ustavne vladavine u Srbiju, kroz ograničenje kneževe vrhovne vlasti jednim savetom sastavljenim od nepokretnih članova bila je Velika Britanija. Njen prvi konzul u Beogradu, Džordž Lojd Hodžes, obećanjima britanske podrške pothranjivao je Miloševe autokratske planove, ne bi li i po cenu održavanja orijentalnog despotizma u Kneževini, Srbiju izvukao iz ruskog uticaja. Opisujući spoljnu politiku austrijskog ministra grofa Meterniha, kao i politiku Londona, koju je oličavao Hodžes, V. Popović u svojoj studiji veli: „Predstavnik liberalne Engleske došao je tako u položaj da podupire apsolutističke težnje Miloševe, koja je htela suzbiti apsolutistička Rusija liberalnijim ustanovama”.7) O ulozi koji je liberalna V. Britanija imala na početku političkog i pravnog razvitka novovekovne Srbije, ipak najupečatljivije svedoče reči grofa Meterniha, kao osvedočenog protivnika liberalizma i revolucija, upućene britanskom otpravniku poslova u Beču,  kako „teško može kriviti Austriju da je suviše revnostan zastupnik preterano liberalnih mera, i opet, ma koliko to izgledalo u ovoj prilici čudno, mi smo ti koji tražimo ograničenje apsolutne monarhije (u Srbiji), dok vaš predstavnik radi suprotno”.8) Meternih je tom prilikom nevoljno priznao da je Austrija u svojoj politici ograničenja Miloševog apsolutizma radila zajedno sa Rusijom. Jer je u tom trenutku Rusija, gospodareći Svetom alijansom, posredno usmeravala i kurs austrijske spoljne politike.

____________________________

Odrednice:

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vrh stranice

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Rusija i osvajanje političke slobode u novovekovnoj Srbiji

* Obavezna polja

Vrh stranice