Rusija savlađuje sile inercije

1.

Svako ko iole zna o plovidbi, zna i ono osnovno: kurs broda ne može da se menja naglo. I što je brod masivniji, to je teže da se sa njim proizvode baš svi manevri. Brod Ruske državnosti je velik. Prema tome, i sila inercije mu je značajna.

Voljom Gospoda Boga kurs Rusije se menja sa liberalnog na patriotski. Menja se polako,  da zbog naglih pokreta ne bi došlo do katastrofe. Svi mogući poduhvati patriotskog karaktera, a mi ih pamtimo dosta za poslednjih godina, još nisu činili kardinalne promene kursa broda, oni su samo usporavali njegovo kretanje u liberalnom pravcu. Bez tih usporavanja, tih prevazilaženja sila inercije, uopšte se nije moglo. Istovremeno je trebalo da se pripremimo na promenu pravca, da nađemo potreban ljudski kadar, koji je u stanju da joj da odgovarajući režim i ritam.

Izgleda da je sada sve završeno. Rusija polako ali istovremeno i pouzdano, sa potpunom nemogućnošću da se vrati na staro, menja pravac. Jedni se, oni koji su odavno čekali promene, raduju, osećajući u sebi navalu snage i bodrosti, i nepokolebive rešenosti da postepeno idu napred. Drugi, potpuno verujući Kormilaru strpljivo čekaju naređenja. Treći, preterano impulsivni i nestrpljivi, ropću: zašto smo još uvek u mestu? Četvrti, koje je liberalni kurs sasvim zadovoljavao, takođe negoduju: zašto smo stali, i gde mi uopšte idemo? I najzad, peti, ljudi koji su pravi neprijatelji Rusije, jednostavno su besni zbog shvatanja da su njihovi napori, koje su činili da se naša zemlja nađe u smrdljivoj, truloj luki njihovog liberalnog „raja“,  bili potpuno uzaludni.

Baš takva se publika sastala ovih dana u Moskovskom centru Karnegi. Obzirom  da je bila obuzeta neverovatnom ohološću ta je publika maštala da opet okrene ka pravcu koji je potreban američkom Stejt departmentu ne bilo šta, već samu Božju Crkvu. A za njom i – celu Rusiju. Tim, stvarno kriminalnim pokušajima,  naše sveštenstvo je dalo munjevit odgovor.

Međutim, da se vratimo liberalnom „raju“. Neka je naš Ustav zabranio državnu ideologiju. Neka je u njemu propisan i primat međunarodnog prava. Naša državna ideologija se već pojavljuje iz dubina narodne samosvesti, mnogi je osećaju na nekom intuitivnom nivou i raduju se isto onako, kako bi se radovali iznenadnom susretu sa prijateljem koga nisu videli jako dugo.

Odluke međunarodnih sudova kod nas se sada ili ratifikuju, ili ih Ustavni sud Ruske Federacije odbacuje. Međutim, da bi takav način rada postao činjenica, morao je da se uloži zaista veliki trud. Odgovarajuća odluka je doneta od strane Ustavnog suda pre dve godine (7.decembra). A samo tri godine pre toga je predsednik tog Suda V.D.Zorkin napisao članak u kome je obrazložio odluku. Ali podrška Državne dume je dobijena tek sada. To nam dokazuje da se promena pravca broda ne dešava tek tako. U navedenom kao primer pitanju na to je trebalo čekati čitavih pet godina. I po čitavom nizu drugih pravaca sve je isto tako, a možda i gore, posebno u sferi obrazovanja prema kojoj su bile upućene najgore rušilačke snage, jer je trebalo učiniti sve kako bi Rusija izgubila  budućnost.

Više od svih ostalih su spremni da se ka novom, bolje rečeno starom, tradicionalnom pravcu, kreću Armija i strukture moći. Njima se, kao prema komandantu eskadre, okreću i jedan deo ekonomije  i deo nauke i obrazovanja.

2.

Kao u vreme Drugog svetskog rata nikakvo masovno nastupanje nije bilo moguće bez artiljerijske pripreme, a sada nikakvi pokreti državne mašinerije ne mogu proći bez snažne informacione podrške.

Pre dve godine, 9.decembra, bez nepotrebne galame je formirana državna informaciona agencija „Rosija sevodnja“ (tj. „Rusija danas“). U nju su ušli RIA Novosti, ITAR TAS, televizijski kanali: Prvi, VGTRK, NTV, Russia today, odnosno, formiran je snažan holding, koji je sposoban da na informacinom tržištu planetarne veličine uspešno konkuriše najjačim zapadnim informacionim agencijama.

Neke vrele glave pozivaju da se jednom  zauvek zatvore liberalni mediji. Izgleda da to nije dobar put. A dobar je – ne zatvarajući ih, dozvoliti da se degradiraju do marginalnosti, da se dozvoli da same istrule. Njihov miris truleži će postati najbolja antipropaganda.

Ne treba da se sada bavimo njima, već državnim medijima, kod kojih je snaga inercije još prevelika, kod kojih se za slikovitim dekoracijama pritajila puzeća rusofobija. Pošto više nemaju snage da deluju direktno i izazovno, oni  su u stanju da vrlo bolno, kao što rade zmije, ugrizu za petu.

Takvih zmijica koje rade za rusofobiju, nema malo. Dobro je što su  podle izjave jednog od njih, čije je prezime Andronov, zapazili A.K.Puškov i N.S.Mihalkov. Zahvaljujuži tome smo direktno videli kako postupa puzeća liberalna cenzura koja dozvoljava vređanje, ali ne i vrlo kulturni odgovori na uvrede.

Mi mislimo na izbacivanje fragmenta iz programa A.K.Puškova „Postskriptum“ i na zabranu prikazivanja na kanalu „Rusija 24“ programa „Isterivač đavola“ N.S.Mihalkova.

Navedene činjenice pokazuju da se vodi borba protiv liberalne inercije, one koja guši slobodu reči. U ratu se dešava da prinudno povlačenje predstavlja zalog pobede, a prisilno nastupanje  – svedočanstvo poraza. Tako je sada samovolja liberalne cenzure poslužila kao dobra reklama zabranjenom programu, i istovremeno loša po samu TV stanicu. Obzirom da je postavljen na „Jutjub“  zabranjeni „Isterivač đavola“ je već viđen od  dva miliona gledalaca. To je miran narodni odgovor na kanal koji je odlučio da služi rusofobima.

3.

Zakonomerno se kod nas kao najinertnija pokazala sfera finansija. Prihvatanje rada Centrobanke i Vlade koje je izneo V.V.Putin u toku poslednje  konfrencije za novinare, ohladilo je neke usijane glave iz reda patriota koji su insistirali da se u najkraćem roku odustane od dolara, da se odmah nacionalizuje Centrobanka i slične radikalne mere. Šef ruske države kao da je svojim čitavim izgledom, koji ima u takvim diskusijama, govorio: nikakvi nagli pokreti nisu potrebni. Onaj ko je izgubio hladnokrvnost je već napola izgubio.

U skladu sa postojećim Ustavom naša Centrobanka ne zavisi ni od koga u zemlji: ni od njenog  Predsednika, ni od vlade, ni od zakonodavstva. Ona je zamišljena kao svojevrsna «institucija po sebi». Ali ukoliko se pogledaju činjenice – to se baš ne bi reklo! Na njoj se sve određenije oseća uticaj Države.

I uostalom – kakvog smisla ima bacati se kopljem u onoga od koga zavisiš u najvažnijem pogledu? Tu mislimo na dolar. Prvo je neophodno da se ta zavisnost prekine, a zatim se i koplja mogu bacati.

Već duži niz godina se  u tom pravcu preduzimaju  određeni  koraci koji se zaista osećaju. Tako je sve više međunarodnih trgovinskih ugovora koji se zaključuju bez učešća dolara. U trgovini sa Belorusijom, u godini  koja je na izmaku, dolar se odmarao u 75 od 100  ugovora, jer  je posao rađen u nacionalnim valutama. U toku poslednje posete Kini D.A.Medvedev je postigao dogovor o trgovini  uz korišćenje naših nacionalanih valuta. Istovremeno, Rusija postepeno smanjuje svoje učešće u držanju  vrednosnih hartija SAD.

Postoje sve osnove da se to o čemu govorim nazove antiglobalizacijom. Samo vrlo naivan čovek može da misli da ona ne izaziva žestok otpor od strane kolovođa globalizacije pod zastavom SAD.  Njima je neophodan povod, kao i svakoj bandi ološa, kako bi što duže terali kartaroša da što duže ostane za stolom za kartanje, samo što su  umesto karata na stolu ti, svima dobro znani, dolari. Za tako nešto im ne treba davati povod.

4.

A uopšte, zbog nekih nacionalnih osobina karaktera, Rusima je svojstveno da, kako se ono kaže, dugo prežu, ali da zatim bez ikakvog razmišljanja i otezanja odjednom ostvare ono što su zamislili. Značajan deo takvog «uprezanja» zauzim psihološka priprema. Neophodno je neko zajedničko rešenje kojim se prevazilazi inertnost već na stadijumu planiranja, kako bi postupak do kog se dolazi pokazivao crte monolitnosti.

Na tu osobinu u svoje vreme je vrlo spretno ukazao N.Ja.Danilevski: «Stari red stvari ili jedna  strana stvari više ne zadovoljava narodni duh, njeni nedostaci se projasnjavaju unutrašnjoj svesti i postepeno joj postaju sve omrznutiji. Narod se odvaja iznutra od onoga što treba da se promeni ili ukine; do borbe dolazi i u samoj narodnoj svesti, i kada dođe vreme da se staro zameni novim, ta zamena se vrši neverovatnom brzinom, bez tragova borbe, dok su oni koji misle da sve mora da se dešava na isti način, onaj koji oni smatraju za normalan, potpuno zbunjeni. U narodnoj svesti dolazi do onog istog procesa unutrašnjeg ponovnog rađanja, koji se dešava u duši čoveka kada on prelazi iz jednog moralnog stanja u drugo…»

Svet je po ko zna koji put stao i stoji zapanjen pred zagonetkom ruskog feniksa. Samo pre dve decenije (a šta je decenija u istorijskim srazmerama – samo brz treptaj)  Rusija je bila potpuno drugačija. I tu se radi ne o ekonomiji i drugim spoljnim ispoljavanjima života zemlje. Radi se upravo o unutrašnjem preporodu, do koga je sada došlo.

Svet se zagleda i ne prepoznaje: čovek samo što je bio ovakav, a već danas je sasvim drugačiji. I onda počinje da objašnjava promene do kojih je došlo nekakvim lukavim manipulacijama  koje je, kako se čini, izmislilo rusko rukovodstvo, nekakvim hokus-pokusima koji stvarnost menjaju na nalošiju stranu. A u stvari – nema nikakvih hokus-pokusa. Došlo je do preporoda ili, ako možete to da prihvatite – do vaskresenja ruskog i drugih naroda koji su mu bliski.

5.

Ima ljudi  koji, makar bili i neprijateljski raspoloženi prema Rusima, ipak su osetljivi, i oni su na nekom podsvesnom nivou to razumeli i požurili da napuste njihove  granice. Neko ih naziva pacovima koji beže sa broda koji menja kurs. Može da se desi da je među njima jako malo pacova – to će pokazati vreme. Drugi, ništa manje neprijateljski raspoloženi prema Rusiji, ljudi koji ipak u njoj imaju toplo ushljeblje, videći svoju psihološku nepodudarnost sa narodom koji je vaskrsao odlaze u dubinu njegovog organizma trudeći se da ga razlože iznutra. Moguće je da ne čak ni zbog neke posebne zluradosti, već samo zbog svoje prirode koja zna samo da parazitira na nečem pozitivnom  i kojai ne može da stvori samostalno ništa pozitivno.

Navedene osobe sa besom samrtnika ujedaju Rusiju u samo njeno srce – u njenu Crkvu. Oni su se zatvorili u sferama obrazovanja, nauke i kulture. Oni teže da razruše samu dušu vaskrslog naroda.

Zato napori za obnovu Otadžbine pre svega  moraju da se odnose ne na finansije, već na navedene sfere. Reforme koje su ovde činjene poslednjih godina bile su usmerene prema formiranju ne naroda, već poslušne biomase koja najviše što je mogla da postigne, to je da opslužuje transnacionalne kompanije. Vreme je da se sa navedenim reformama prestane (zato što one Rusiju odvlače u smrt), a paraziti da se izbuku na svetlost Božijeg dana.   

6.

Da konstatujemo još jedan važan momenat: liberalni pravac je za Rusiju značio njeno bezuslovno uništenje u najkraćem roku. Bez obzira što su se pozitivna pomeranja konstatovala još pre 15 godina, snaga liberalnog zatrčavanja, snaga liberalne inercije i dalje nastavlja da se bavi poslom koji je započela. Za sve ove godine NATO se vrlo usmereno i temeljno kretao prema samim granicama sadašnje RF. Da nije bilo prevazilaženja inercionih snaga, što nije bilo nimalo lako, i što je izazvalo preneraženost celog Zapada, vojska i flota NATO-a bi već bila na Krimu, a mi bismo bili naterani da se poniženi sklonimo.

Nemamo gde da se povučemo: opruga se stegla i sada treba samo da se otpusti. Taj proces će biti mnogo teži nego što je to guranje Rusije na liberalno groblje na čijem će ulazu biti oznaka «raj». Zato što je to naš iskonski put.

Ispostavlja se da je okretanje Rusije sporo ne samo zbog njene unutrašnje inercije, već i zato što se za njom vuku druge države i narodi koji u njima žive. Oni unekoliko usporavaju naše kretanje, ali ga tako čine još snažnijim, nepovratnijim. Pobeda liberalne ideologije u jednoj zemlji utiče na druge, između ostalog i na one, gde je ona nastala – na Zapadnu Evropu i SAD. A u njima se sve jasnije ispoljava kretanje ka antiliberalnim, konzervativnim snagama.

Tako je tabu državne ideologije koje su u Rusiju doneli liberali, odigralo sa ruskim liberalima ružnu šalu. Drakonska zabrana bilo koje teme samo pobuđuje intelektualnu i emocionalnu aktivnost u vezi s njom. Pod pokrovom tajne ta aktivnost nam postaje sve snažnija. Svet od Rusije očekuje netrivijalne postupke, a za njima i prave reči koje mogu da okrenu vektor njenog kretanja. Kretanje je spremno da se pojavi kao svež zeleni izdanak ispod iskidanih ostataka liberalnih dogmi. Sposobno je i da u sebe prihvati energiju čovečanstva, da je oplemeni i da se pojavi u novom, rascvetanom obliku.

Pošto se pobede truli ostaci liberalizma Rusija je u stanju da na planu ideološkom, na čelu čovečanstva, postane garant mira u čitavom svetu, dajući dobar primer zajedničkog postojanja različitih naroda i  vera, svakog  u sopstvenim granicama. Neizreciva milost Božija je u stanju da napravi i to čudo!

Izvor: Russkaя narodnaя liniя/FSK