Русија у акутној конфронтацији са Западом

Признавање да је терористички напад узрок рушења авиона, са обустављањем летова у Египат, веома је озбиљaн моменат.

Русија се налази у акутној фази конфронтације са Западом.

У суштини, ми се истовремено боримо на неколико фронтова. Негде побеђујемо, негде губимо.

Невини људи из срушеног авиона над Синајем – жртве су рата. Као и сви који су на Донбасу погинули. То су наше жртве.

Наши непријатељи такође трпе губитке – често прилично сурове. Али, ту постоји разлика: наши прави непријатељи ратују против нас туђим рукама и плаћају животима плаћеника или обманутог „топовског меса“ – било да су то украјински нацисти или Исламска држава.

Отуда и неједнакост: нас погађају у живац, а сами иницијатори геополитичких напада на нас остају безбедни.

Американци уопште ничим не плаћају, Европљани – неким неугодностима повезаним са санкцијама против Русије (које делимично погађају и њих саме) и приливом миграната са експлодираног Блиског Истока каквим су га учиниле САД.

У ситуацији у којој се ми сада налазимо, постоји само један логичан пут – ка даљој ескалацији конфликта.

Док ми директно не дирамо САД – њих ништа не кошта да против нас хушкају све више и више нових марионета – разјарених, неурачунљивих, спремних да убијају, да дижу у ваздух и силују. Нас.

Можда би руска власт и желела да отклони напетост, али то уопште није у интересу САД.

Већ и само због тога све ће се само настављати.

У вези с тим поставља се питање: да ли степен поимања од стране друштва одговара озбиљности изазова, тим истим изазовима?

Јасно је да људи који су путовали у Египат да се одмарају нису нарочито размишљали шта се дешава на Блиском Истоку и шта се дешава у Сирији, а шта се дешавало пре неку годину у Каиру.

Они су погинули враћајући се са одмора иако су боравили на линији фронта. И да власт није забранила, они би опет и поново као омађијани тежили да иду тамо – све до следећег авиона срушеног експлозивом исламиста или неке друге ужасне трагедије.

То је дисонанца: Русија је у рату, а нас умирују немуштим и половичним алузијама и неубедљивом разблаженом пропагандом која уопште не води ка мобилизацији.

Некоме изгледа да ми имамо проблем са економијом и животним стандардом, као и са неправдом у друштву. Све то постоји, али то није главно. Главно је у томе што је друштво неупућено у ситуацију у којој се налази.

Можда је једноставније управљати неразумним бићима која себи не постављају питања и хипнотисана су ситним проблемима из „света живота“. Али, сигурно је да се историја тако не гради. Још извесно време то може да потраје, али не нарочито дуго.

Мени се чини да треба сконцентрисати пажњу и напоре на то да се барем коректно опише постојећа ситуација – не журећи са оптужбама или предлагањем спасилачких планова. У друштву нема коректног и промишљеног разумевања главних стратешких питања:

– Ко су прави пријатељи и непријатељи Русије?

– Какво друштво изграђујемо и на којим идејама?

– Који модел прошлости (дакле, и будућности) прихватамо као нормативни?

– Како ћемо васпитавати елиту?

– Ко смо ми у етно-социолошком смислу (народ, нација, грађанско друштво, етнос)?

Не видим да се та питања игде постављају. Одмах се чује вика, сви су сигурни да само они знају правилан одговор и никога не желе да слушају. Најгласније вичу и негодују најиспразнији и опседнути.

Док још увек има времена (вероватно не тако много), треба се потрудити и објаснити карту садашњости. Где смо? Ко смо? Какво је време у којем ми живимо?

Својство је глупака да одговара пре постављеног питања и несумњиво зна одговор на свако питање.

Све уобичајене идеологије су срушене. Слушати професионалне либерале, исто као и професионалне патриоте, једноставно више није могуће. А центар је почео да испушта несувисле звуке који имитирају људски говор.

Поновићу, можда је тако лакше, али у краткорочном периоду.

Деца данашње елите нису способна да владају. Последње позно-совјетске генерације – са њиховим грчевитим хватањем и вољом за власт – почињу да одлазе. Потомци ће брзо упропастити све што им је припало.

Елиту треба васпитавати.

Међутим, рат се води, а ми у њему учествујемо на најдиректнији начин.

У Донбасу ништа није одлучено.

Нимало није лако изаћи на крај са Сиријом, јер са оне стране, против нашег Асада, играју не само Исламска држава, него и Вашингтон и његови савезници из НАТО.

Дакле, може се прогнозирати само погоршање ситуације: нема никакве шансе да ће се све само по себи разрешити.

Разуме се да ни на Западу уопште није све сјајно, али и потцењивати моћ све слабијег гиганта такође је опасно и непромишљено, као и прецењивање својих снага.

Понешто смо урадили добро (Крим је почетак обнављања Новорусије). Међутим, то је – процес, а ако не доведемо до краја низ стратешких линија – мораћемо троструко да платимо.

Тим пре што много тога нисмо завршили остављајући га у лебдећем положају.

Превела – Ксенија Трајковић

Извор: Факти