Подлаци и глупаци у временима одлуке

1.

Часни Мајкл Кирби рекао је да Америка не ради о глави српској влади, него је он само залегао за овдашњу слободу медија, за коју се, каже, залагао још кад је „био дете“. Дакле, где би Америка атаковала на владу која и тако испуњава све њене захтеве, наговештава Кирби, затим у хору извикују локални подлаци, а као песмицу понављају локални глупаци. Наравно, то је само почетак.

Наредних месеци у Србији ће се, као просуто перје, ширити општа појмовна збрка, где ће свако ко покуша да заиста сагледа ствари – и устврди да се овде ништа, од политике и економије до културе и медија, не може сагледати изван улоге западних сила и њихових служби – бити дочекан омаловажавајућим „CIA, снајка, CIA“. Као да је CIA хуманитарна организација, а ми, прегажени теоријама завере, тврдоглаво верујемо да је нешто друго.

Наравно, та врста појмовне збрке долази са прозападног и либералног пола овдашњег јавног простора, од истих оних који су нас, лакоћом својственом само њима, ономад убеђивали да Косово неће да изађе из Србије, већ да се Албанци само боре за мало више слободе, потом да се Мило Ђукановић не отцепљује од Србије, него од Милошевића, и напосе како западне силе од Србије хоће да направе модерно и стабилно друштво, док проблем правимо ми, који се томе неразумно отимамо.

2.

Други корпус појмовне збрке радиће на томе да Србији исцрта Вучића, таквог и толиког да се од њега не види Србија, таман онако како се ономад цртао Милошевић и касније Коштуница. Резултат тога биће да се свако ко поред Вучића и даље буде видео Србију дисквалификује као безнадежни вучићевац, што ће, како се ствари буду одвијале, задесити и оне који истрајавају на тврдњи да највеће проблеме Србије не призводи њена влада, већ њени западни непријатељи.

Коначно, трећи корпус појмовне збрке тицаће се прича „из поверљивих извора“, које за сада остају на праговима јавног простора. Према неким од тих конфабулација, на пример, састанак Путина и Вучића завршен је пуним фијаском, и та прича, надевена прикладним детаљима, наставила је да се шири мрежама, чак и пошто је српска страна потврдила задовољство сусретом, док је руска чак говорила о најсадржајнијем састанку у последњих неколико деценија.

Према другим конфабулацијама, све што ће се наредне године догађати на Балкану биће ствар договора Руса и Американаца, који су се сложили да са власти одлете Груевски, Ђукановић, Вучић и Додик, после чега ће све да процвета. Наравно, смисао таквих прича, које се одашиљу из центара задужених за то, је двојак. Најпре би требало Србији објаснити како су Ђукановић и Вучић једно те исто, у чему се већ истакла једна овдашња школа мишљења везана за Курир и телевизију Н1, а ни Додик није далеко од тога. Други циљ таквих прича – договор Руса и Амера – јасно ће нас водити закључку да нам Руси баш и нису пријатељи колики се представљају, док нам, следствено томе, ни Амери не могу бити толики непријатељи, колико мислимо да јесу.

3.

Појмовну збрку пратиће адекватан хаос на јавној и политичкој сцени. После неколико година, у којима је изгледало да је Србија легла, поново су међу нама хибриди невладиних организација и медија, који за паре већ познатих западних фондација (NDI, Сорос, Рокфелер) уводе ред у Србију, за коју су ваљда и сами били забринути још док су „били дете“.

За исто време ваља очекивати и завршетак започетог преформатирања постојећих организација и странака, праву поплаву нових и најневероватније савезе и сукобе међу њима. Ући ће паре, трговци утицајем добиће крила, и многи од тих свата биће све сем ониог за шта се представљају. Не, циљ тога неће бити произвиђење нових политичких лица и снага, већ атак и затирање сваког кредибилитета на јавној сцени, уз томе обрнуто сразмерну производњу хаоса.

Није наодмет рећи да ће добар део тих организација бити „патриотског“ и „проруског“ карактера, таман за онолико за колико је српска власт рањивија са те стране него са крила морално и политички банкротираних прозападних странака и организација. Елем, биће то велика збрка коју ће, рекох, реализовати најпокваренији међу нама, док ће је по капиларима друштва ширити најбудаластији, целе легије овдашњих амбициозних корисних идиота.

4.

Ствари ће тако изгледати, а шта ће се заправо догађати? Раздирана мигрантском кризом, која се претвара у унутрашњу политичку кризу, Немачка више не може да предводи чак ни ослабљену ЕУ. Истовремено, ЕУ, са све Немачком, није успела да усиса Централни Балкан, изгубила га је, и то је трајно стање. Данашње интеграције на свим странама само су инерција, избегавање последица суочавања са истином и одблесак угашене звезде.

Уосталом, погледајмо лидере тог дела Балкана и покушајмо да разумемо процесе који се одвијају. И Груевски, и Додик а данас и Вучић, сваки од њих на власт је дошао као западни клијент, и сваки од њих је – ко пре ко касније – под притиском догађаја и процеса своју првобитну позицију довео у питање. Са друге стране, није ли део готово извесног пораза Мила Ђукановића садржан и у томе што је у позној фази своје владавине своју политику свео искључиво на западну парадигму; није ли део послератне трагедије босанских муслимана у томе што су њихове елите безнадежно прозападне, а паства здраво антизападна?

Пад Ангеле Меркел озваничиће коначан крај балканских интеграција, завршетак настојања да се растући руски утицај на том простору заустави тим истим интеграцијама, и њима адекватним „реформама“, односно усисавањем периферних економија из немачког центра.

5.

То је истовремено и крај настојања да се руски утицај и кинески новац зауставе на вратима Балкана политичком интеграција и економским колонизацијама. Остало је да се још покуша силом. А, говорећи о сили – тврдој и мекој – увек говоримо о Америци.

Рушење Бриселског споразума у Приштини тешко да може бити у служби стабилизације Централног Балкана. Још теже је замислити да је реч о самоиницијативном акту Јахјаге, којој нису климули главом из Вашингтона. Речју, отварају се питања, попут оног да ли је Вашингтону важније независно Косово или балкански хаос? Затим хоће ли бити могуће опослити априлске изборе у Македонији без отварања новог круга дубоке кризе, уз претње насиљем и тероризмом? Зар неће децембарско изјашњавање НАТО о пријему Црне Горе – какво год да буде (а чини се да је Подгорица даље од позива него што је била пре месец дана) – довести тамо до нових још опаснијих сукоба? Има ли Бакир Изетбеговић иједан реалан адут пред својим грађанима сем напада на Дејтон и ликвидације Додика и Републике Српске? Нису ли догађаји око Курира и наступи старог америчког клијента Весне Пешић – која данас говори о „профашистичким фалангама“ власти, а претходно је слично говорила о Коштуници и Милошевићу – почетак формирања општег фронта против Вучића, који није опасан по томе што је против Вучића, већ по томе што ће се одвијати по линији старих једва зацељених опасних друштвених подела?

6.

До пролећа ће Централни Балкан бити толико натопљен бензином да ће свака амбициозна будала са упаљачем у џепу бити геополитички фактор. А на производњи будала се, како видимо, ради озбиљно и серијски, као на производњи бомби. Е сад, добро је што је Вучић примио борбу, што је у интервјуу Спутњику први пут изашао са измењеном дефиницијом наших пријатеља и што је као готову ствар најавио посету Рогозина као човека са којим ће се реализовати договори са Путинoм. Такође је добро што је свестан регионалне ситуације и што настоји да неутралише сваку могућност и шансу за сукоб тог типа.

Са друге стране, међутим, лоше је што са једнаким еланом и умешношћу не затвара прилике за унутрашњи сукоб, који би за Србију у овом моменту могао да буде чак и погубнији и изгледнији од спољњег. Истовремено, веома је лоше што јавно говори о опасности која Србији прети од деловања западих сила, а не чини ништа да широко мобилише сличномислеће организације и друштво око вредности државе, грађанства и нације.

Јер највећи проблем ће бити ако се сукоб буде водио између оних који, мрзећи Вучића, не хају за Србију и оних који за њу једнако не хају волећи га. За Србију ће бити најгоре ако у предстојећим померањима по страни остану они који себи неће дозволити да због Вучића – свеједно волели га или мрзели – забораве на Србију. Велики догађаји у Србији почеће већ овог месеца и, пре него што прихватите став чаршије о њима – мислите, мислите, мислите.

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Подлаци и глупаци у временима одлуке