Русија уочи 2015.

Пад курса рубље после пада цене нафте накратко нам је одвукао пажњу од Украјине. Главна тема у 2014. години свима нам је мало досадила. Но немојте трчати пред руду – и даље ће бити једна од најважнијих у 2015. години.

Пре него што почнемо да наздрављамо, предлажем да сумирамо догађаје у години која је за нама. У 2014. години успели смо да изгубимо Украјину, вратимо Крим, одржимо Олимпијаду (и победимо на њој). Нисмо успели да сачувамо курс рубље, нашли смо се на ивици рата са Западом (у крајњој мери, хладног), спасавали смо и успели да спасимо Донбас, потписали смо „увогор века” са Кином и прекинули Јужни ток.

По броју глобалних догађаја и њихових последица по нашу земљу, претходна година може конкурисати било којој из 21. века. Сада ћемо пробати да се детаљније позабавимо сваком од поменутих ставки.

Изгубили смо Украјину. Верујем да се многи неће сложити са овом изјавом, али због тога она неће бити мање истинита. Од првог Мајдана прошло је девет година и, ако постоји нешто што је наша елита научила за то време, онда је то још већи политички цинизам. Уместо да се систематски бавимо формирањем јавног мнења у земљи разочарани „наранџастим председником“, руско руководство наставило је да исповеда свети принцип немешања у унутрашње ствари наших партнера. Па, господо, заиграли сте се у немешању. Резерве које сте у последњи моменат добацили у помоћ Јануковичу, који је грцао у сопственој игри, објективно нису могле учинити ништа осим да поставе дијагнозу политичке смрти пацијента.

ИЗГУБИЛИ СМО УКРАЈИНУ?

Објективно гледано, Украјину смо изгубили, и то не на кратак период. Сложићете се, ђаци који расту на причама о „херојима АТО“ (антитерористичка јединица), у одеским суши-баровима једу „пржене колораде“ (погрдан назив за симпатизере свега што је руско) или пију компот под називом „крв руских беба“ тешко да ће постати пријатељи Русије, чак и ако они и њихове породице говоре руски.

Година 2014. открила нам је нешто страшно – рускојезичне русомрзце. Испоставило се да се могу срести око руске амбасаде у Кијеву или поред одеског Дома синдиката. Минимални рок који треба да прође од момента смрти мржње, је 10 година. Још толко да се Украјинци освесте. Сетите се послератне Немачке. А са Украјином ћемо испити још многе чаше жучи у предстојећим годинама. На то треба бити спреман.

Повратак Крима као и победоносна Олимпијада постали су за нас нови Симбол Вере – можемо, ако хоћемо! У праву је био председник Путин, поредећи Херсон са Храмском гором.

Испити издржљивости који су пали на леђа домаће економије нису могли и неће моћи да сломе дух народа који се пробудио са повратком Тауриде (једно од историјских назива за Крим). Да, мораћемо да се стрпимо. Да, живећемо лошије. Бићемо не само без пармезана и шпанске пршуте него и без којечега свакодневног. Све има своју цену, али, када је платиш, ти постајеш једини власник. Као и већина, ни ја не верујем да је народу Русије важнија потрошачка корпа од поноса сопственом земљом.

Разуме се да ћемо извући двомилионски Крим, али ће обезбеђивање седмомилионског (до рата) Донбаса постати тежак терет за извозно оријентисану руску економију. Ту дилему требало би решавати, али не на рачун и начин пуштања Донбаса низ воду. Сама конјунктура тржишта и економска ситуација говоре нам да се треба што брже преоријентисати на развој унутрашњег тржишта, отварање нових радних места, да треба инвестирати из свих могућих националних и приватних фондова у реални сектор – фабрике, предузећа, инфраструктуру. Тај новац би свакако пропао на Западу и боље га је употребити за добробит земље, а не западних банака у којима лежи.

Постоји још једно велико питање на које наша власт годинама не даје одговор: какав модел света Русија може да понуди? Другачије речено, градимо ли алтернативу Западу? Ако признамо наглас да ми нисмо никаква империја него једноставно регионална (супер) сила, како предлажу многи експерти, биће поштеније и према народу и према свету који нас окружује. Нико ниша посебно неће тражити од регионалне силе, никакво евроазијско лидерство. Али ми инсистирамо на својој цивилизацијској улози. Као таква, она увек мора бити поткрепљена не само речима, којих у нас има превише, него и делом.

МОРАМО СПОНЗОРИСАТИ САВЕЗНИКЕ

На пример, укидање континенталног гасног пројекта Јужни ток уздрмало је репутацију Русије на Балкану, а о Гаспрому да и не говоримо. Власти Србије и Мађарске, које су подржавале нашу политику, нашле су се, благо говорећи, у незгодном положају – како да објасне својим грађанима да је велики руски брат „узео па оставио“? У почетку, за доказивање важности тог пројекта потрошено је много времена и милионских средстава, да би сад доказивали помоћу цифара и чињеница да је његова реализација немогућа (категоричан став Европске комисије и суспензија учешћа Бугарске).

Знајући да је све то тачно, ипак не могу да се отргнем утиску о, благо говорећи, лоше изабраном начину објављивања те информације. Замислите, без икакве најаве, после састанка у Истамбулу, председник Русије објављује затварање пројекта који је имао стратешки значај за Балкан. Пројекат са којим су биле повезане практично све инвестиције, од Гаспромове куповине српске Нафтне индустрије, уласка ВТБ и Сбербанке у Београд до програма великих размера као што је модернизација српске железнице. Десетине хиљада незапослених у Србији и Мађарској не представљају само губитак репутације, они представљају реалан проблем који може довести до губитка нама оданих савезника у Европи, а којих је остало тако мало. Рецепт постоји: ако хоћемо утицај, тада морамо спонзорисати наше савезнике, обазирући се на „заједничке интересе“.

Уопштено гледајући, статус регионалног лидера није тако лош – мање је одговорности. Кина је регионални лидер, са тихом тенденцијом да прерасте у светског лидера. Сложићете се, то је боље од гласног дефицита. А ми?

Уговор потписан у Пекингу дозвољава да преусмеримо наш целокупи извоз енергије у Кину, и самим тим Русија постаје мање зависна од западних земаља, које су јој увеле санкције. Ту постоји само један проблем: за изградњу цевовода до Кине потребно је много више средстава него за Јужни ток и оно што је најважније – пет година мирне градње. Ми их имамо?

Годину 2014. обележио је сасвим јасан, али никад изговорен слоган – „само да рата не буде“. Свакодневно гранатирање Донбаса од стране регуларне украјинске војске терало нас је да се сетимо сличних дешавања у Југославији. Стотине хиљада избеглица нашло је уточиште у Русији а Министарство за ванредне ситуације слало је у Доњецк бројне хуманитарне конвоје. У међувремену, власти самопроглашених република добиле су легитимитет на изборима и сад могу званично да представљају своју територију на било којим преговорима. Поставља се друго питање – шта Москва планира у погледу ових република? Постоје варијанте као што су Крим, Абхазија или Република Српска. Оно што је најважније, за било коју од опција јесте да Белокамена (стари назив за Москву) мора бити донатор на овај или онај начин. Ту се поново поставља питање потенцијала и одговорности.

Улазећи у нову годину, важно је да схватимо шта су наши приоритети. На крају крајева, природна жеља за очувањем масних наслага код људи у нашој земљи неминовно се судара са потребом за активношћу ван граница. Другим речима – просперитет руског народа није могућ без активне експанзионистичке спољне политике. Таква политика није могућа без стратегије мобилизационог развоја која ће свима бити јасна. И на њој се одмах мора радити. Тада ће и рубља бити снажна и циљеви јасни. То су задаци за 2015. годину.

Извор: Известия, Нови Стандард