Ruska inicijativa u Siriji kao spas za Obamu

Neočekivani (za većinu) obrt situacije u vezi sa Sirijom, koji se odnosi na rusku inicijativu razoružanja Sirije od hemijskog naoružanja, kao i podrška u vezi sa tim, dobijena od Damaska, stvarno može da se pretvori u prolaz za rešavanje krvavog konflikta koji se baš otegao, iako na tom putu ima još itekako mnogo problema i suprotnih interesa. Ruski predlog koji je Vašington prihvatio i odlaganje glasanja  u Kongresu SAD u vezi sa napadima na Siriju u mnogome imaju prinudni karakter i nikako ne znače da je oluja nad tom zemljom prestala. Bela kuća će vrlo brzo učiniti sve kako bi povratila izgubljeno – makar i za pregovaračkim stolom.

Na to navodi i Obamin govor naciji koji se može shvatiti kako god hoćeš: i da će se predsednik potruditi da dobije saglasnost za napad na Siriju – onda kada on zaključi da je to zgodno, i da će glasanje, koje je odloženo, ipak da se održi.[1] Bivši Obamin konkurent, senator-veteran Džon Makkejn se jednostavno zbunio. „To je toliki nivo nedoslednosti  kakav ja u životu nisam osetio“ – izjavio je.[2]

Šmuel Rosner, politički redaktor izraelskog Jewish Journal-a smatra da se zahvaljujući predsednikovom trudu sirijska drama pretvorila u farsu. Izraelski političari koji su od samog početka nepoverljivi prema Obami najzad su se ubedili da ih prvi utisak nije prevario. Izrail će, to je  neizbežno, morati da plati zbog  „Obamine kolebljivosti“. Više ne treba računati ni na njegovo efikasno učestvovanje  u radu da se postigne palestinsko-izraelski dogovor, ni na njegova vojna dejstva, zajedno sa Izraelom, na Iran. Još je dobro što je bar „Putin ponudio diplomatske merdevine po kojima on može da se spusti sa onih klimavih drvenih stepenika koje  je sam podigao oko Sirije“ – napisao je Šmuel Rosner.[3]

Mnoge dovode do ćorsokaka nesuglasice u izjavama koje dolaze iz Bele kuće. Državni sekretar Keri koji je predložio ideju razmene hemijskog razoružavanja Sirije za odbacivanje napada na njenu teritoriju, posle je odjednom počeo da govori da ga nisu  dobro razumeli. Suzan  Rajt, pomoćnik predsednika  za nacionalnu bezbednost, praktično je postavila krst na navedenu inicijativu tvrdeći da se Damasku ne može verovati, te zato ne treba   odbaciti bombardovanje. Sa isto tako oštrim mišljenjem istupio je i Tomas Blinski, koji    vrši istu dužnost kao Suzan Rajt, ali  za   vice-predsednika, i time je, verovatno, prikazao i poziciju samog Džozefa Bajdena. Po Blinskenovim rečima, „SAD će pažljivo razmotriti predlog Lavrova, ali se ne može očekivati da   mera koja se predlaže postati i rešenje problema“.[4] Ali je sve na svoja mesta postavio B.Obama koji je prihvatio ruski  plan i priznao da je on o njemu još pre diskutovao sa V.Putinom. Utisak je da je sa idejama američkog predsednika  bio upoznat samo političar  koji   je Obami trenutno najbliži, a to je rukovodilac njegove administracije Denis Makdonaf, i da su pregovori o likvidaciji sirijskog hemijskog oružja kao uslov za odustajanje od agresije na Siriju bili vrlo zatvorenog tipa.

Radi se o tome, da se sa ličnim planovima za napad na Siriju predsednik SAD našao na ivici velikog diplomatskog i političkog neuspeha. Pokušaj da se oformi koalicija je propao, u nju nije ušao čak ni najbliži saveznik – Velika Britanija, alter ego Amerike. Pokušaj „pobednika Timbuktua“  Fransua Olanda da zauzme mesto Londona je  više ličio na farsu. A da je spremna da priskoči u pomoć javila se samo Saudijska Arabija, čije su zasluge u gušenju bilo koje demokratije, na primer u Bahreinu, kao i u podršci islamistima, dobro poznate.

Glasanje o rezoluciji koja se odnosi na korišćenje sile protiv Sirije u predstavničkom domu kongresa, kako kažu sve ankete, obećavalo je da bude katastrofalno. Senator-republikanac Džon Baraso je konstatovao da Obama nije imao drugog izlaza, osim da zamoli kongres da odloži glasanje  o vojnim dejstvima u Siriji. „Predsednik je pritisnuo „pauza“, – rekao je senator. – „Ja mislim da je to u redu, zato što bi pri glasanju u predstavničkom domu teško dobio više od 100 glasova (od 435). Mislim da taj plan ne bi prošao ni u senatu“.[5]Ispostavilo se da Bela kuća nema nikakve „pouzdane dokaze“  o tome da je Damask  koristio hemijsko oružje, o čemu je gromoglasno trubio dve nedelje, već samo „logične zaključke“.  One hiljade fotografija sa mesta događaja po svetskim medijima, o kojima po inerciji predsednik Obama i dalje priča, to su samo kopije jedne, i to vrlo sumnjive, trake, koja se pojavila kao da je nikla iz zemlje, mal’te ne pred sam početak hemijskog napada o kome se toliko priča.  Isto to važi i za video-snimke. Američka javnost je čitavo vreme bilo vrlo negativno raspoložena  prema planovima za napad na Siriju. Sve je govorilo da će kongres učiniti isto što i britanski parlament i da će odbiti sankcionisanje primene sile protiv Sirije. Ali je tu u pomoć priskočio Vladimir Putin, i „potreba da se to učini je za duži  vremenski period otpala“.[6]

Međutim, ne treba da se pomisli da je Moskva baš toliko zabrinuta za spasavanje Obaminog obraza. To je pre nenameran rezultat, jer je za rusko rukovodstvo bilo mnogo važnije da se ne dozvoli da se sirijska situacija potpuno otme kontroli i pretvori u haos. Prema izvorima iz Izraela, pregovori koje su o hemijskom razoružanju  vodili Sirija i Rusija su trajali bar dve poslednje nedelje, i u njima je učestvovao  i Iran.

Kao deo posla koji se odnosio na predavanje sirijskog hemijskog oružja pod međunarodnu kontrolu postalo je, kažu, obećanje Moskve da Siriji isporuči  još više uobičajenog savremenog naoružanja. Ne zna se šta je tačno obećano. U reportaži 2. kanala izraelske televizije, saopštava se  da su Asadu potrebni vojni avioni, rezervni delovi za tenkove i praktično sve vrste naoružanja i pripadajućih delova kako bi se rezerve koje su potrošene u toku građanskog rata, popunile. Moguće je da će Siriji biti poslata 24 lovca Mig-29, čija je isporuka prošlog leta odložena.[7]Tako da to što Damask dobrovoljno odbija da poseduje hemijsko oružje ne samo da će oslabiti, već će ojačati sirijski odbrambeni potencijal. Osim toga, za zaštitu  sirijskih gradova od plaćeničkih bandi oslobodiće se na baš tako male snage, koje su sada zauzete čuvanjem skladišta sa otrovnim materijalom. Nije novi obrt događaja slučajno demoralisao sirijsku naoružanu opoziciju. Rukovodilac Sirijskog vojnog saveta Salim Idris je izjavio: „Izjavljujemo da apsolutno ne prihvatamo rusku inicijativu o predaji sirijskog arsenala hemijskog oružja pod međunarodnu kontrolu.“[8]

Istovremeno se u prilazu zapadnih zemalja trepćućoj, reklo bi se, svetlosti, koja se pojavila na kraju tunela, oseća  tendencija da se to treptanje odmah i ugasi. Konkretno, SAD, Velika Britanija i Francuska, pri čemu je ova poslednja bila izuzetno aktivna, pokušavaju da u SB UN obezbede  takvu rezoluciju u vezi sa uništenjem sirijskog hemijskog oružja koja bi predstavljala ultimatum   da, ukoliko  oružje ne bude uništeno, dođe do korišćenja vojnih snaga u skladu sa Glavom 7 Povelje UN. Međutim, to je očigledan nonsens obzirom da je navedena glava posvećena merama delovanja na agresora! Zar je Sirija nekoga napala, zar se ne spremanju nju da napadnu? SB UN još nije doneo  ni jedan dokument    prema kome bi Damask snosio odgovornost  za nešto takvo  i, treba  verovati, neće ni doneti. Da podsetimo da su se desetine država pridružile Konvenciji o likvidaciji hemijskog oružja, a da ih niko na to nije primoravao, što želi i Sirija da uradi. A ako treba dase priča o onima koji se još uvek nisu rastali od svog hemijskog oružja, onda treba reći nešto i o Izraelu? U Foreign Policy su skoro objavljeni podaci CIA o tome, da u toj zemlji postoje vrlo značajne rezerve smrtonosnih otrovnih materija. Još 1982.godine sputnjička špijunaža SAD je otkrila da se u Dimonu, uz selo Al-Lilab, blizu izraelskog nuklearnog centra, nalazi mesto verovatne proizvodnje i skladištenja borbenih otrovnih materija.

Prema podacima CIA, Izraelci su ubrzali rad na hemijskom oružju posle završetka rata „Sudnjeg dana“ („Sedmodnevnog rata“) 1973.godine. Američka  obaveštajna služba je presekla ispitivanje tog oružja u Negevu. 1992.godine Izrael je potpisao Konvenciju o zabrani hemijskog naoružanja, ali je nije ratifikovao.[9] Svoj program  koji se odnosi na posedovanje  hemijskog oružja Sirija je objašnjavala kao odgovor na postupke Izraela. Sada svoju saglasnost  za likvidaciju sopstvenog hemijskog oružja ona čak uopšte i ne vezuje za mere komšija. Pa onda –zašto se od svih bivših i sadašnjih posednika otrovnih materija ultimatum postavlja samo Siriji?

Torpedujući normalni proces donošenja rezolucije SB UN o Siriji, Zapad pokušava da sve svali na Moskvu. Povodom ponuđenog nacrta rezolucije, koji je potpuno nezakonit, francuska štampa na primer, piše: „Da li mi stvarno idemo prema međunarodnom kompromisu u vezi sa situacijom u Siriji? Odgovor Moskve na francusku inicijativu u UN očigledno dokazuje da je sve potpuno drugačije“.[10]

U sadašnjem obliku zapadni nacrt rezolucije SB UN o sirijskom hemijskom oružju baš podseća na austrougarski ultimatum Srbiji koji je postao povod za svetski rat. Tada je Beograd prihvatio sve zahteve ultimatuma osim onih koji su bili vrlo ponižavajući i usto beznačajni. Ali smisao tog ultimatuma i nije bio da rešava problem, već da se iskoristi isključivo baš kao povod za napad.

Stručnjaci obaveštajno-analitičke kompanije Stratfor  su ubeđeni da pretnja ratom protiv Sirije uopšte nije prekinuta, već da je samo pomerena iza okvira sadašnje runde međunarodnih pregovora.[11]  U Institutu Brukings takođe se smatra da je sirijska kriza daleko od razrešenja, i da je samo došlo do „diplomatske pauze“. Tamo se smatra da će pod znakom te krize proteći ceo ostatak Obaminog mandata.[12]

Ukoliko prevlada  zapadni  pristup realizaciji ruske inicijative situacija u Siriji umesto da zemlju približi miru – još će je više iskomplikovati i može da eksplodira i posle najmanje provokacije, na primer, ukoliko bi sirijski pobunjenici hemijskim projektilima pucali na teritoriju Izraela. Kako javljaju izraelski mediji, nekoliko mina koje su ispaljene sa sirijske teritorije 12.septembra, već su eksplodirale na Južnom Golanu.[13]Možda će ubrzo objaviti da su te mine bile punjene sarinom i da takva pucnjava ima „sistematski karakter“…

Izvor: Fond Strateške Kulture