Ruska pobeda nad Amerikom u UN

Nedelju dana ranije, usled turskog granatiranja kurdskih pozicija u Siriji i govorkanja o turskoj invaziji, Rusi su u Savetu bezbednosti UN predložili rezoluciju kojom se potvrđuje teritorijalni integritet Sirije, ali su SAD i saveznici blokirali njeno usvajanje. Činjenica da je SAD blokirala rezoluciju Saveta bezbednosti čiji cilj je bila prosta podrška sirijskom suverenitetu izazvala je čuđenje i buru reakcija.

Realno je da za SAD bude politički nemoguće da dozvole usvajanje rezolucije koja je – direktno ili indirektno – kritična prema Turskoj, američkom savezniku u NATO. Rusi su, bez sumnje, to znali kad su predložili rezoluciju. Kao što sam rekao prošle nedelje za RT, predlog rezulucije je taktički potez Rusije, koji je deo šire diplomatske igre i ima za cilj da utre put sledećoj rezoluciji Saveta bezbednosti, za koju su tada već svi znali da je u pripremi. Ta rezolucija pod brojem 2268 pravovremeno je usvojena u Savetu bezbednosti UN 26. februara 2016.

Ne samo da SAD nisu stavile veto na nju već su je podržale zajedno sa Rusijom. Preambula rezolucije 2268 zapravo afirmiše upravo ono što je trebalo da potvrdi prethodno odbijena ruska rezolucija – sirijski suverenitet. Da budem precizniji, tačne reči navode da Savet Bezbednosti UN potvrđuje „…strogu privrženost suverenitetu, nezavisnosti, jedinstvu i teritorijalnom integritetu Sirijske Arapske Republike i ciljevima i principima Povelje Ujedinjenih nacija…“

Predlogom nacrta prethodne rezolucije Rusi su povećavali pritisak na SAD u pregovorima, koji su se paralelno odvijali. Hteli su da naglase da akcije američkog saveznika – Turske – destabilizuju situaciju u Siriji. Takođe su obezbedili da svim stranama bude jasno da Rusija preambulu Rezolucije 2268 smatra garancijom da turske akcije u Siriji nisu usklađene sa međunarodnim zakonima, jer su protivne Povelji Ujedinjenih nacija.

MANEVAR RUSKE DIPLOMATIJE

Cela ova priča o dve rezolucije – onoj koja je odbijena i ovoj koja je usvojena – zapravo je još jedan primer načina na koji funkcioniše ruska diplomatija, koja se retko fiksira na pravolinijsko ostvarenje nekog cilja, već radije nastupa u seriji postepenih koraka, pri čemu ih svaki naredni dovodi bliže ostvarenju željenog rezultata. Iako svaki od tih koraka – uzetih pojedinačno – deluje minorno, udruženim dejstvom oni Rusiji obezbeđuju fundamentalnu prednost.

To je strategija koju Rusija sledi od početka sirijske krize 2011. godine i koja joj sada donosi plodove. U ovom slučaju, tokom svih diskusija u Savetu Bezbednosti UN o nacrtu prethodne rezolucije Rusi su istovremeno pregovarali sa SAD o terminu „prekid neprijateljstava“, koji se na kraju našao u prihvaćenoj Rezoluciji. To daje dogovoru o „prekidu neprijateljstava“ – koji je, striktno govoreći, samo sporazum između SAD i Rusije – pravno obavezujući karakter za sve učesnike u konfliktu – uključujući i Tursku – budući da je nakon usvajanja rezolucija postala deo važećeg međunarodnog prava.

Cilj prethodne rezolucije koju su Rusi predložili i nije bio u njenom usvajanju. Namera je bila da se obezbedi bolja pozicija u pregovaračkom procesu sa SAD i istovremeno definiše ishod pregovora koji bi im išao u prilog. Javni komentari potvrđuju izveštaje o burnim raspravama i međusobnim optužbama američkih zvaničnika zbog načina na koji ih je Rusija nadigrala u Siriji.

Članak (preveden u drugom delu analize; prim. prev.) koji se poziva na veoma dobro obaveštene izvore nedavno se pojavio u Volstrit žurnalu i pokazuje kakav politički razdor u Vašingtonu je izazvao američko-ruski dogovor o „prekidu neprijateljstava“.

Izgleda da je došlo do masovne svađe. Šefovi Pentagona i CIA očigledno su ogorčeni, pa su svoje negodovanje javno ispoljili u seriji žučnih razgovora sa zvaničnicima Bele kuće, zbog toga što smatraju da je Amerika ponižena u Siriji. Baš taj osećaj je razlog za njihove postupke iako pokušavaju da racionalizuju svoj bes pričama da se Rusiji ne može verovati i kako će se američki saveznici u regionu – poput Turske i Saudijske Arabije – osećati izdanim. Ove međusobne optužbe isplivale su u javnost prilikom skorašnjih besnih opaski Marka Tonera, zamenika poptarola Stejt departmenta, koji je neobično sirovim i nediplomatskim jezikom pozvao Rusiju da „radi nešto ili da umukne“.

Taj komentar izazvao je oštru osudu Marije Zaharove, impresivne portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova, dok je Aleksej Puškov, predsednik Odbora za spoljne poslove u državnoj Dumi, dolio so na ranu komentarom na Tviteru: „Zamenik potparola Stejt departmenta je sagoreo i izgubio nerve. U SAD su mnogi dogovor o prekidu vatre u Siriji doživeli kao poraz: novinski listovi negoduju, a neokoni su šokirani“.

SAD BEZ ALTERNATIVE U SIRIJI

Problem za američke tvrdolinijaše je to što, i pored hrabrih najava o primeni plana B, nemaju nikakvu realističnu alternativu. Volstrit žurnal piše da su američki zvaničnici saopoštili kako „ni (sekretar za odbranu Ešton) Karter ni general Danford nisu formalno dostavili svoje predloge Obami“ i da sugestije pomenute u članku – povećavanje isporuka oružja pobunjenicima, pružanje obaveštajnih podataka ili uvođenje oštrijih sankcija Rusiji – teško da se računaju u praktične predloge koji bi Obami mogli biti od koristi.

Budući da dobar deo Evrope negoduje i protiv postojećih sankcija, bilo koja ideja o njihovom širenju zbog sirijskog problema – sudeći prema privatnim izjavama američkih zvaničnika na koje se poziva članak – nije vredna razmatranja. Što se tiče dostave oružja pobunjenicima, ruska avijacija u Siriji leti previše visoko za te vrste prenosivih raketa zemlja-vazduh (MANPADS), na koje članak ukazuje, dok bi dostava teških sistema zemlja-vazduh srednjeg ili dugog dometa mogla da izazove probleme za rusku avijaciju, ali bi to predstavljalo veoma žestoku i – za javnost u SAD i Evropi – gotovo izvesno nedopustivu eskalaciju sukoba.

Ovo je sasvim odvojeno od činjenice da bi snadbevanje pobunjenika oružjem MANPADS ili protivtenkovskim sistemima Javelin garantovalo da će ga se dokopati i džihadisti i Islamska država – što bi, u slučaju da se otkrije, za zapadnu javnost bilo veoma teško da svari – a, sa druge strane, prema rečima američkih zvaničnika, nije sigurno da bi doprinelo poboljšanju položaja pobunjenika na terenu.

Što se tiče predloga da SAD snadbevaju pobunjenike obaveštajnim podacima, to bi gotovo sigurno dovelo do ruskog odgovora – raskida ugovora o razmeni podataka sa vojskom SAD – jer Rusi ne žele da informacije koje su ustupili američkoj vojsci završe kod pobunjenika. Budući da Amerikancima ovaj ugovor služi za koordinaciju akcija sa ruskim snagama, ako ne žele da se direktno sukobe sa sve jačom ruskom vojskom u Siriji – čime bi rizikovali početak trećeg svetskog rata – morali bi da prestanu sa vršenjem operacija u Siriji kako ne bi došlo do sukoba sa Rusima. Pošto je mala verovatnoća da je to ono što SAD žele, odmah u startu otpada i opcija bilo kakvog ozbiljnog razmatranja razmene obaveštajnih podataka sa pobunjenicima.

Kao što tvrdolinijaši bez ikakve sumnje znaju, jedina stvar koja može sa sigurnošću da preokrene situaciju u Siriji u korist pobunjenika jeste direktna vojna intervencija NATO, koja, da bi bila uspešna, mora uključivati i američke snage. Budući da bi i to izazvalo rizik od izbijanja Trećeg svetskog rata, zbog spora u kojem veći deo zapadne javnosti podržava stav Rusije, ni to ne dolazi u obzir.

PROPAST PLANA O PODELI SIRIJE

Jedan od predloga koji je razmatran kao potencijalni plan B – podela Sirije po linijama sektaškog razgraničenja – o čemu ćemo sasvim sigurno mnogo slušati narednih nedelja, u realnosti je takođe potpuno neizvodiv. Ne samo zbog toga što ankete pokazuju da se tome protivi ogromna većina Sirijaca, uključujućči i sunite, nego i zbog situacije u kojoj je sirijska vlada uspela da konsoliduje kontrolu nad gusto naseljenim delom zapadnog i priobalnog regiona Sirije – gde su locirani svi veći gradovi – pa bi jedina preostala teritorija za sunitsku državu u Siriji bila pustinja.

Iako je to teritorijalno veoma velika oblast, slabo je naseljena, nije samoodrživa i nema izlaz na more. Sektaška suni-država uspostavljena u ovom regionu bila bi vojno neodbranjiva i ekonomski potpuno neodrživa. Sirijska vlada bi – pošto se u potpunosti oporavi i konsoliduje – bila odlučna da povrati kontrolu nad tom teritorijom i mogla bi to da uradi bez kršenja međunarodnog prava. Sa mnogo većim resursima na raspolaganju i podrškom Irana i Rusije, vlada ne bi imala teškoća da vrati tu teritoriju pod svoju kontrolu osim ako SAD i NATO budu spremni da pošalju kopnene trupe da je brane.

Ideja o raspoređivanju trajnog garnizona SAD ili NATO u zapadnoj Siriji, koji bi bio zadužen da brani ekonomski neodrživu militantno-džihadističku malenu pseudodržavu – zapravo Islamsku državu pod drugim imenom – jeste fantazija, isto kao i ideja da bi SAD i Zapad bili spremni da investiraju ogromne količine novca neophodne za njeno održavanje. Javnost u SAD i Evropi se nikad ne bi složila sa takvim potezima, posebno što bi se tome snažno usprotivili i Arapi, koji bi bili užasnuti prizorom u kojem zapadni moćnici još jednom rasparčavaju arapske zemlje, baš kao što su radili tokom kolonijalne ere i prilikom stvaranja Izraela.

Činjenica da bi se ključni regionalni igrači – poput Irana i Iraka – i velike nezapadne sile – poput Kine, Indije i Rusije – takođe energično protivili tom planu, kao i to što gotovo sigurno on ne bi dobio podršku široke međunarodne zajednice ili UN, nikako ne ide u prilog ovoj vrsti rešenja. Iako taj plan bez sumnje ima podršku u jednom delu zapadnih medija, nema mu mesta u realijama praktične politike. A realnost je da SAD nemaju pravih alternativa saradnji sa Rusijom u Siriji, i baš to je ono što veoma škrto – uz grmljavinu iz tvrdolinijaškog tabora – i rade.

BES AMERIČKIH TVRDOLINIJAŠA NE OBEĆAVA DOBRO

Ipak, postoje dva zaključka vredna pažnje u članku Volstrit žurnala. Prvi je manje bitan i, zbog predstojećih američkih izbora, važnost mu je pre svega istorijske prirode. Radi se o tome da je Obama propao u zemlju. Premda članak to ne pominje direktno, iz teksta se da zaključiti da Obama nije bio fizički prisutan na sastancima u Beloj kući kad su tvrdolinijaši iznosili svoje stavove. Umesto da objašnjava i brani svoju politiku suočen licem u lice sa jastrebovima, Obama je odlučio da se sakrije iza drugih – u ovom slučaju bio je to državni sekretar Džon Keri, koji je ostavljen da trpi udarce umesto svog šefa.

Na istom mestu gde je Truman zaustavio srndaća (The buck stops here je čuvena Trumanova rečenica koju je, ispisanu na samostojećem znaku, držao na stolu u predsedničkoj kancelariji; označavala je dužnost predsednika da odluke ne prepušta drugima, već da uvek mora biti spreman da preuzme odgovornost; prim. prev.) Obama je odlučio da ga propusti da se zaustavi negde drugde.

Drugi, mnogo važniji zaključak koji proizilazi iz članka tiče se budućnosti. Stvar je u tome da bes koji osećaju tvrdolinijaši ne obećava ništa dobro i svakako nije razlog za radovanje, posebno ne za likovanje. Naprotiv, to ne sluti na dobro i razlog je da budemo zabrinuti za budućnost.

Ne pomišljajući da prihvate poraz – sudeći prema prethodnim iskustvima – jastrebovi će sad gledati da poravnaju račune sa Rusijom. Neće ih zaustaviti ni činjenica da to ne mogu da urade u Siriji, baš kao što vijetnamski poraz nije zaustavio generaciju tvrdolinijaša iz 70-tih. Tad se dogodilo da su pobornici tvrde linije „osvetili“ američki poraz u Vijetnamu time što su zapalili Avganistan sa katastrofalnim posledicama za ceo svet, uključujući i SAD.

Ipak, teško je očekivati da to što se Avganisan pretvorio u katastrofu zaustavi današnje jastrebove da postupe na isti način. Ako postoji jedna konstanta u američkoj spoljnoj politici onda je to izvlačenje pogrešnih pouka iz katastrofalnih grešaka.

Daleko od toga da bude faktor poboljšanja odnosa između SAD i Rusije, činjenica da se SAD zbog Sirije osećaju poniženo učiniće da odnosi dve zemlje budu još lošiji nego danas, što obećava mnogo problema u budućnosti.

Sledi članak koji je objavljen u Volstit žurnalu.

Šefovi Pentagona i CIA smatraju da se Rusija neće pridržavati ugovora o primirju u Siriji

Novoformirani savez antiruskih jastrebova otkriva nesuglasice u administraciji

23. februar 2016.

Najviši vojni i obaveštajni savetnici predsednika Obame ubeđeni su da se Rusija neće pridržavati primirja u Siriji i pokušavaju da pronađu način da izvrše dodatni pritisak na Moskvu, uključujući širenje vojne podrške nekim pobunjenicima koje Rusija trenutno bombarduje.

Sekretar za odbranu Eš Karter, general Džozef Danford, načelnik Generalštaba i direktor CIA Džon Brenon izrazili su veliku zabrinutost tokom sastanka u Beloj kući, pozivajući na nove mere „koje će zaista naškoditi Rusima“, navodi viši zvaničnik administracije.

Nova alijansa antiruskih jastrebova otkriva neslaganje između zvaničnika zaduženih za bezbednost i diplomata, i mogla bi da primora Obamu da nastupi oštrije u odnosima sa Rusijom. Ali ako to uradi, postoji rizik da će se SAD uvući dublje u indirektni rat u Siriji, a Moskva ne pokazuje nameru da smanji podršku predsedniku Bašaru al Asadu.

U utorak je sirijska vlada saopštila da prihvata predlog prekida vatre, koji su dan pre toga predstavili SAD i Rusija. U njemu stoji da će se nastaviti vojne operacije protiv Islamske države i Al Kaidinog Al Nusra Fronta – obe grupe su UN proglasile za terorističke organizacije – ali i protiv „svih drugih sa njima povezanih terorističkih grupa“.

Rusija i Asadov režim sve pobunjeničke grupe nazivaju teroristima, što dodatno smanjuje izglede za održanje bilo kakvog primirja.

Delegacija opozicije na mirovnim pregovorima – koji se vode pod patronatom UN u Ženevi –prošlog ponedeljka je saopštila da podržava američko-ruski dogovor, uz nekoliko uslova vezanih za humanitarna pitanja.

Rusko bombrdovanje u Siriji, pokrenuto prošle jeseni, posebno je razbesnela CIA, jer su udari agresivno ciljali relativno umerene pobunjenike koje je vojno snadbevala, uključujući i slanje protivtenkovskih projektila, navodi anonimni zvaničnik SAD.

Sirijska vlast predsednika Bašara al Asada u utorak je uslovno podržala predloženi plan prekida vatre, za koji međunarodna zajednica očekuje da može da pokrene mirovne pregovore u ratom razorenoj zemlji. Ova izjava došla je samo dan pošto su se SAD i Rusija dogovorile da primena dogovora o prekidu neprijateljstava stupi na snagu od subote.

Zvaničnici navode da je nejasno da li bi pojačana podrška donela rezultate u ovoj fazi, s obirom na to kakve su gubitke u protekloj ofanzivi režima pretrpeli pobunjenici koje podržava CIA.

Obama se nije usudio da dozvoli da SAD ili regionalni partneri snadbevaju pobunjenike naprednim protivavionskim sistemima zemlja-vazduh, koji su u stanju da odbijaju vazdušne napade. Iako bi takvi sistemi mogli da preokrenu situaciju na terenu, bilo koja odluka da se pomogne pobunjenicima koja bi im omogućila da direktno ugroze ruske vojnike ili avione dovela bi do dramatične eskalacije.

Trenutno je ključno pitanje koliko bi nade trebalo polagati u diplomatsko rešenje sirijske drame.

U utorak je na Kapitol hilu državni sekretar Džon Keri naveo da je bilo diskusija u administraciji o tome koju strategiju bi trebalo slediti „u slučaju da ne bude uspeha“ u pregovorima. Rekao je da predsednik ima mogućnost da preduzme dodatne akcije protiv Moskve.

Ali gospodin Keri je takođe rekao i „da je ovo trenutak u kojem bi trebalo da vidimo može li ovo da funkcioniše ili ne umesto da ga unapred osudimo na neuspeh i počnemo diskusiju o rešenjima koja bismo u tom slučaju mogli da preduzmemo“.

Zvaničnici navode da ni Karter ni general Danford nisu formalno uputili bilo kakve predloge predsedniku Obami.

Potparol Pentagona Piter Kuk odbio je da komentariše ove navode, baš kao i potparol šefa CIA. Mornarički kapetan Kreg Hiks, glasnogovornik generala Danforda, rekao je da su njegove preporuke bile privatne prirode.

Viši zvaničnik administracije koji je prisustvovao sastanku u Beloj kući rekao je da će se „o ponašanju Rusije suditi prema delima koje preduzima, a ne onom što govori“.

Tome je dodao i objašnjenje da „naše akcije nisu usmerene protiv Rusije. Ali naš fokus ne menja činjenicu da će Rusija dodatnim uplitanjem u opasni sukob na strani brutalnog diktatora ostati zaglavljena u živom blatu. Ukoliko ne promeni svoj kurs, Rusija će samoj sebi naneti najveću štetu.“

Osim širenja programa CIA, druge opcije koje su pominjane u diskusiji uključuju pružanje obaveštajne podrške umerenim pobunjenicima kako bi im se pomoglo da se uspešnije brane od ruskih avioudara i potencijalno izvode efikasnije ofanzivne operacije, navodi naš izvor.

Jedna od opcija koja ima široku podršku Obaminih savetnika je uvođenje novih ekonomskih sankcija protiv Rusije. Ali viši zvaničnici administracije sumnjaju da bi se evropske zemlje složile sa tim, s obzirom na važnost koju pridaju saradnji sa Rusijom.

Dugotrajni ovomesečni pregovori (u februaru: prom. prev.) sa Moskvom povodom ugovora o primirju u Siriji razotkrili su rastući raskol unutar administracije.

G. Karter je javno podržao Kerijeve pregovore. Ali tokom njihovog trajanja prošle nedelje gospoda Karter i Brenan, kao i general Danford, privatno su upozorili da Bela kuća rizikuje podrivanje odnosa koji Vašington ima sa regionalnim partnerima u dve američke koalicije – jednoj koja podržava antiasadovske pobunjenike i drugoj koja se bori protiv Islamske države.

Sudeći prema visokim zvaničnicima predsedničke administracije, u jednom trenutku prošle nedelje Pentagon je bio blizu odluke da povuče svoje predstavnike sa pregovora o primirju pošto su Rusi saopštili da je vojna saradnja između SAD i Rusije deo tajnog dogovora.

G. Kartera su potresle ruske tvrdnje, jer je lično on eksplicitno isključio mogućnost takvih diskusija.

Pentagon veruje da Rusija pokušava da poseje seme razdora između SAD i koalicionih partnera i učini da izgleda kako Vašington prihvata Asada i podržava rusku vojnu kampanju u Siriji.

Dok je Rusija vodila pregovore o primirju, zvaničnici SAD navode da su njeni avioni pojačali napade na pozicije umerenih pobunjenika. Rusija nastavlja da tvrdi kako njeni avioni ciljaju terorističke grupe.

Keri veruje da ugovor postignut u ponedeljak ima „održive šanse za uspeh“, sudeći prema višem zvaničniku administracije koji je veoma blizak sekretaru.

Sa druge strane, Karter je u ponedeljak poručio visokim zvaničnicima da se primirje neće održati. „On to smatra zamkom“, navodi naš izvor iz administracije.

Takođe navodi i da su Karter, Brenan i general Danford izneli najveći deo svojih briga na prošlonedeljnom sastanku u kojem su učestvovali Džon Keri, načelnik štaba za nacionalnu bezbednost u Beloj kući Denis Mekdonah i savetnica za nacinalnu bezbednost Suzan Rajs.

Viši zvaničnici bliski Keriju navode da je sekretar priznao da će obezbeđivanje ruske saradnje predstavljati izazov. Jedan od njih navodi i da je ugovor delimično usmeren na to da testira da li se Moskvi može verovati. Ukoliko se Rusija ne bude pridržavala dogovorenog, „moramo početi da razmišljamo o planu B“, navodi on.

Keri je u prošlosti podržavao program CIA u Siriji i zagovarao veće vojno angažovanje kao što je, recimo, stvaranje sigurne zone za zaštitu umerene opozicije. Ali Pentagon se protivio takvim idejama, upozoravajući da bi to moglo dovesti do konflikta sa Rusijom, navode naši izvori iz administracije.

Viši zvaničnik koji je učestvovao u diskusiji kaže da nije sigurno da bi Obama podržao širenje programa CIA.

Gospođa Rajs i g. Mekdonah (na slici ispod), kao i drugi viši zvaničnici zaduženi za nacionalnu bezbednost u Beloj kući, u prošlosti su izražavali skepsu u vezi sa akcijama CIA.

Sudeći prema bivšim zvaničnicima administracije, kritičari iz Bele kuće su upozoravali da bi otvorena podrška pobunjenicima vremenom mogla da SAD uvuče još dublje u konflikt, u kojem bi imale male šanse za uspeh sve dok je Moskva voljna da povećava svoju podršku Asadu.

Trenutni i bivši zvaničnici navode da je Obama 2013. nagovoren da dozvoli tajni program u Siriji delom i zbog toga što je taj potez omogućavao da CIA utiče na akcije regionalnih partnera, uključujući saudijske i turske obaveštajne službe, i da ih spreči, na primer, da pobunjenicima dostave napredne protivavionske sisteme poznate kao MANPADS. Vašington je upozorio da bi ovo oružje moglo pasti u ruke teroristima, koji bi ga koristili protiv civilnih letova.

Američke obaveštajne agencije upozorile su političare da će, ako SAD ne preduzmu određene korake koji bi sprečili da umereni pobunjenici budu zbrisani u ofanzivi koju podržava Rusija, Saudijci ili neko drugi odlučiti da, uprkos volji Vašingtona, pošalju veliki broj MANPADS sistema u severnu Siriju sa ciljem da obaraju ruske bombardere, što bi povećalo šanse za eskalaciju sukoba.

Preveo – Aleksandar Vujović

Izvor: The Saker, Novi Standard