Ruska srca u srbskoj školi

UMESTO UVODA

Sledeće, 2017, navršava se 180 godina od osnivanja jedne od najstarijih gimnazija u Srbiji, one čačanske, škole u kojoj je učio i potpisnik ovih redova. Osamnaest decenija postojanja neke ustanove nije malo ni u svetu, a kamoli u Srbiji, koja je preživela toliko stradanja i tako mnogo diskontinuiteta. Ovo, naravno, neće biti tekst o jubileju te škole, ma koliko dugo bilo njeno trajanje. Neće biti tekst ni o svim Rusima koji su u školi predavali, mada ih ne treba zaboraviti. (Radi sećanja, navedimo njihova imena, koja u svojoj knjizi „Omaž Rusima, profesorima čačanske Gimnazije“ pominje Ljubomir Radivojević Šaja, gimnazijski profesor u penziji: Aleksandra Rudicina – francuski jezik; Kiril Svinarski – francuski jezik; Vsevolod Sudzilovski – crtanje; Leonid Envald – hemija; Anatolije Krasovski – latinski jezik i istorija; Josif Srabotnik-fizika; Branislava Dekterovnaja Deržanskaja- gimnastika).

Ovo će, dakle, biti tekst o trojici Rusa koji su se, na naročit način, ugradili u istoriju Gimnazije u Čačku, u srca i sećanja njenih đaka. Ti Rusi, „beloemigranti“, koji su, po sili okolnosti, morali da ostave rodinu i dođu u daleku zemlju koja ih je, pravoslavnim duhom i dobrotom prema nevoljniku, prigrlila kao svoje, i danas su svetle zvezde na svodu škole u kojoj su radili, primeri kako se čoveštvo ne zaustavlja na granicama država, nego putuje nošeno u srcima onih koji su kadri da budu uspravni i u vihorima.

Vredi se setiti toga, dok svet ključa pod pritiskom neljudskog zla maskiranog u priču o „slobodnom tržištu“, „demokratiji“ i „ljudskim pravima“. Pobeda nije tamo gde je sila, nego gde su bića koja su sačuvala sebe sazdane po slici i prilici Božjoj.

ĐORĐE KOVBASKO, I U SMRTI SA ĐACIMA

Georgije (Đorđe) Kovbasko je rođen 1894. godine u Varšavi, a u Moskvi i Rostovu na Donu studirao je istoriju, koju je diplomirao 1918. godine. Kad je izbila revolucija, on je dobegao u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1921. do 1932, bio je profesor u Kumanovu i Prizrenu, da bi posle toga stigao u čačansku Gimnaziju. Oženio se Srbkinjom Budimkom, ali nisu imali dece. U Gimnaziji je osnovao šahovsku sekciju, u koju je bio uključen veliki broj đaka. Bio je profesor latinskog; vrhunski, ali strog. Oblačio se elegantno (leti skoro uvek belo odelo), i nosio je starinski cviker. Čačani su ga poštovali i voleli da ga vide u svom društvu.

Godine 1939, po potrebi službe, premešten je u Kragujevac. Tu ga je zatekao rat. Kada su Nemci, oktobra 1941, poveli kragujevačke gimnazijalce na streljanje u Šumarice, s njima je bio i profesor Kovbasko. Ljubomir Radivojević o tome piše:“Nemci su mu, kao korektnom emigrantu, ponudili da uđe u njihov auto, što je on odbio i naljutio nemačkog oficira, koji ga je pesnicom udario po glavi i razbio mu cvikere“(1,13). Kovbasko je izabrao časnu smrt, ne želeći da ga Nemci „spasavaju“, a da streljaju mladiće kojima je bio učitelj.

Poznati režiser Mladomir – Puriša Đorđević, rodom iz Čačka, opisao je Kovbaska koga je zapamtio kao gimnazijski đak:“A škola je bila toliko surova da je bilo zabranjeno gledanje filmova i igranje fudbala. Ja sam igrao u podmlatku Borca, a jedan profesor je bio u upravnom odboru. Sledeći put kad je došao u razred, a bio je emigrant, Rus, Đorđe Kovbasko, viče: „Mladomir!“ i zapiše me! A bio je član uprave Borca! Latinski nam je predavao. Kako uđe u učionicu, viče: „Đorđević Mladomir, jedinjica!“ Obali me preko leta! Znate šta je značilo učiti preko leta, kad postoje reka, plivanje i sve to… Međutim, zahvaljujući tom latinskom, kasnije, kad sam prvi put išao u Italiju, ja sam počeo da govorim italijanski – smesta! Vidiš, taj Đorđe Kovbasko! To je jedna frapantna istorija. Mi đaci smo smišljali šta da radimo: „/…/ ubićemo ga!“ I on dobije premeštaj u Kragujevac. 1941. godine, Nemci vode đake na streljanje, a on kao emigrant može da se izvadi… Ne, on ode sa đacima i bude streljan. Taj profesor koga smo mi mrzeli! Fantastična istorija! Od toga sam sto puta hteo da napravim film i nikad nisam mogao. Kažu: „Ne može. Emigrant!““(2)

Možda će se neko, nekad, javiti, i napraviti film o profesoru Kovbasku, koji je oktobra 1941. dokazao šta znači biti, kako reče pesnik Momčilo Nastasijević,„ovejani čovek“.

IVAN IVANOVIČ BALKOVOJ – BADŽA

Rođen je 1897. godine u mestu Pervozvanoska na Ukrajini. Rano je ostao bez oca, pa ga je školovao brat Petar. Dok je studirao građevinu, izbio je Prvi svetski rat u koji se Balkovoj javlja kao dobrovoljac, da bi, kad počne revolucija, prišao pokretu belih pod komandom Denjikina. Po prispeću u Kraljevinu SHS, izvesno vreme je proveo u graničnoj jedinici u oblasti Virpazara, da bi napustio vojnu službu i završio matematiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1928. Prvo je radio u Valjevu, gde je upoznao svoju buduću suprugu, rodom Čačanku, takođe profesorku, Danicu Konstantinović. Dobili su sina Vladimira, a godine 1938. premešteni su, oboje, u čačansku Gimnaziju.

Profesor Balkovoj je bio omiljen među đacima: strog, pravičan, sa smislom za humor. Zvali su ga Badža. O njemu Ljubomir Radivojević piše: “Uživao je u prirodi, kao i svi Rusi. U mlađim danima prepešačio je skoro celu okolinu Čačka. /…/ Profesor je voleo da čita ruske klasike i vredna dela srpske i svetske literature. Omiljeni pesnik bio mu je Puškin. Naš poznati filmski režiser Puriša Đorđević je rekao:“Profesor Balkovoj predavao je matematiku kao da recituje stihove Puškina“. Voleo je klasičnu muziku, operu i ruske narodne pesme“ (1, 19-20).

Ovaj, duhom snažni i đacima dragi, Rus matematičar umro je 1976. godine, i počiva među svojim Čačanima.

MIHAILO BOROVSKI, SUZA OD ČOVEKA

Rodio se 1908. godine u mestu Sveta Olga kod Vladivostoka. Kao devetogodišnji dečak, dočekao je revoluciju. Uspeo je, kao mladić, preko Kine i Evrope, da dođe u Jugoslaviju, gde je studirao teologiju. Poznavao je Svetog Jovana Šangajskog.

Godine 1945, našao se u Čačku, gde je, u Gimnaziji,  dobio mesto profesora ruskog jezika. Bio je oženjen Ruskinjom Marijom, ali nisu imali dece. Zato je brinuo o đacima kao o svojoj deci. A đaci kao đaci – umeli su da prave nestašluke. Jednom, kad su mu ubrali retku crnu ružu koju je uzgajio u svojoj bašti, on je, pred učenicima, plakao – ali ne zbog ruže, nego zbog onoga ko se usudio da je ubere.(3) Profesor Radivojević ga se seća i kao svog razrednog i kao kasnijeg kolege:“Kao da je u mene usadio onu široku rusku dušu i obično smo na drugarskim večerima sedeli zajedno, pevali ruske pesme i zajedno plakali. Imao je neverovatno obrazovanje i interesovao se za razne oblasti, naročito za matematiku. /…/ Bio je tih i blage naravi./…/“(1,25)

Profesor srpskog jezika i književnosti, Predrag O. Ćurčić, takođe se seća kolege Miše:“Kolektiv Gimnazije je 1972. godine organizovao ekskurziju u tadašnji Sovjetski Savez. Predviđeno je da se posete Moskva, Lenjingrad (današnji Sankt Peterburg), Kijev i Odesa. Skorašnjim putem posebno je bio oduševljen Mihail Stjepanovič Borovski, profesor ruskog jezika, uveren da će mu biti ostvaren san da ponovo bude u svojoj domovini, iz koje je, skoro kao dečak, emigrirao posle Oktobarske revolucije.

Međutim, na opšte iznenađenje, iz Sovjetske ambasade stiglo je obaveštenje (bez ikakvog obrazloženja) da se njemu i njegovoj supruzi Mariji, Musji, ne dozvoljava boravak u Sovjetskom Savezu. I dok on s nestrpljenjem očekuje polazak, niko od članova kolektiva ne usuđuje se da mu saopšti tu neprijatnu vest.

Ipak, zahvaljujući gospodinu Milošu Milosavljeviću, bivšem učeniku profesora Borovskog, a koji je bio visoki funkcioner u Saveznom izvršnom veću, profesoru Borovskom i njegovoj supruzi bio je dozvoljen boravak u Sovjetskom Savezu.

Poseban trenutak koji nas je uzbudio bio je kada smo u Kijevu izašli iz aviona. Profesor Borovski je ničice legao na zemlju i počeo da je ljubi. Razumeli smo njegove emocije u tim trenucima.

Članovi kolektiva bili su smešteni u jednom hotelu, pre bi se moglo reći velikoj vili, okruženoj zelenilom i udaljenoj od grada. Hotel nije radio. U tom trenutku ni restoran nije bio otvoren. Skoro da nije bilo ni osoblja, izuzev službenih lica na recepciji koja su nas smestila po sobama i, po programu, odmah smo izašli da sačekamo autobus koji će nas odvesti u grad.

Dok smo uživali u divnom parku čekajući autobus, primetili smo da nema Borovskog. Kako se vreme polaska približavalo, zabrinutost je bila sve veća, naročito kod supruge Musje. Nismo znali kome da se obratimo.

Takoreći pred sam polazak, na stazi parka pojavio se profesor Borovski, ozarenog lica. Umesto ljutnje, prebacivanja, zavladalo je ćutanje, a on se kao u transu obraćao i nama i ko zna kome rečima: „A ja sam doživeo ono za čim sam decenijama čeznuo.“ Šta je to mogao da doživi, tu gde ništa nije radilo i nije bilo osoblja? A on je samo nastavio: „Popio sam ruski čaj bez šećera!“ Zaprepašćenje i tajac. Ostavili smo ga u njegovom ispunjenom snu.   Prilikom sahrane profesora Borovskog, u kovčeg je stavljen grumen zemlje koji je poneo s puta svojih snova.“(4)

A odakle je Borovski, krotki, tihi i, kako ga se sećaju, pomalo plašljivi Miša, crpeo snagu za opstanak u svetu koji otkida ruže? „Na jednom predavanju, kome je prisustvovao i profesor Borovski, govorilo se o pravoslavnoj veri, koja je u to vreme bila zabranjena. Profesor Borovski je skupio snage, ustao i rekao:“Ja se nikad neću odreći pravoslavne vere“. Prisutni su se divili njegovoj odvažnosti i hrabrosti“ (1,26-27).

„I neka shore se sve zlosti, -/smešak im odoli bled“, zapisa Momčilo Nastasijević u pesmi „Hram“.

To beše i učenje Miše Borovskog. Zato ga Gimnazija pamti.

__________________________________

UPUTNICE

(Internetu pristupljeno 24.11.2016.)

1. Ljubomir Radivojević Šaja, Omaž Rusima, profesorima čačanske Gimnazije, Izdanje autora, Čačak, 2015.

2.Lirski osvrt sa ironičnom distancom:  intervju sa filmskim rediteljem  Mladomirom Purišom Đorđevićem, www.udi.rs/articles/g_miloradovic_2013_1.pdf

3.Vladimir Dimitrijević, Zašto Bog ne spreči rat, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zasto-bog-ne-spreci-rat/

4. Iz sećanja Predraga O. Ćurčića ( u rukopisu )

Izvor: Fond Strateške Kulture