Ruskinja Marija Butina i Kineskinja Meng Vančžou

Putin je juče, 20 decembra 2018, održao već tradicionalnu godišnju konferenciju za štampu. Prijavio se rekordan broj učesnika. Čak hiljadu i sedam stotina predstavnika ruskih i inostranih medija akreditovalo se za ovaj događaj. Ja sam na ruskoj televiziji pratio ovaj događaj od početka do kraja. A razgovor Putina i novinara trajao je tri časa i četrdeset minuta. Na mene su najveći utisak ostavila dva novinarska pitanja, a oba su se odnosila na slučaj Ruskinje Marije Butine.

Sve veći broj ljudi postaju žrtva rusofobije, koje poslednjih meseci, ili tačnije poslednjih godina, na Zapadu doživljava renesansu. Ona je naročito raširena u anglosaksonskim zemljama. I dok afera sa ruskim hemičarem Skripaljem i njegovom ćerkom Julijom (Skripalь) još nije sasvim pala u zaborav, već su se američki i britanski mediji potrudili da pronađu novi skandal vezan sa „zlim Rusima“.

Jedna mlada žena iz ruske provincije, Marija Butina, student, dobila je redovnu vizu da može da studira na jednom američkom univerzitetu. Odjednom je američka obaveštajna služba u julu ove godine uhapsila Butinu i otpužila je da radi „za Putina“. Sve se to savršeno uklapa u antirusku histeriju, koju podgrejava američki establišment, nezadovoljan da nije pobedio njihov kandidat Hilari Klinton, već – Tramp. Zato „Si-En-En“, „Njujork tajms“ i drugi najuticajni mediji Sjedinjenih Država iz dana u dan otkrivaju nove afere Trampa sa „kompromitirjućim ruskim vezama“.

Tako je i ova mlada Ruskinja, rodom iz gradića u centralnoj Rusiji, ni kriva ni dužna, postala žrtva unutrašnje politike Sjedinjenih Država. Najnovija vest sa tog fronta: Butina je pred američkim sudom delom priznala svoju krivicu. Reakcija sa najvišeg mesta u Moskvi bila je nedvosmislena: „Butina je priznala krivicu, jer joj nisu ostavili drugog izbora („ne ostavili inogo vыbora“).

Kakav je bio odgovor predsednika Rusije. Putin je kazao da Butina nema nikakve veze sa ruskom obaveštajnom službom, niti sa bilo kojom drugom državnom institucijom iz Rusije. Zatim je dodao ono što su prethodno pisali i mnogi drugi ruski političari i predstavnici vlasti. Dakle, da je priznanju Marije Butine, najverovatnije, prethodila neviđena psihološka tortura koja je poslednjih nedelja sprovođena protiv mlade Ruskinje.

Ruski političar Leonid Sluckij (Leonid Sluckiй) uporedio je proces protiv Butine sa španskom inkvizicijom. Sve optužbe protiv Butine su fabrikovane („Obvineniя vse sfabrikovanы”). Sluckij veruje da su je američki inkvizitora uceljivali i pretili joj najgorim mučenjem, pa čak i doživotnom robijom. Zato i ne čudi da je Butina pristala da prizna krivicu. Njeni advokati su je nagovorili, da je to jedini način da se izvuče robije. Manje više to isto, samo rečeno „mekše“, diplomatskim jezikom odgovorio je i Putin.

Kineski slučaj.

Jedan od najglavnijih menadžera kineske korporacije Huavei (Huawei) nedavno je, na zahtev američkog suda, uhapšena na vankuverskom aerodromu. Ime joj je Meng Vančžou (Meng Wanzhou), a ona je ćerka osnivača te mobilne kompanije, koja je po količini prodajnih telefona i tehnološkim inovacija zauzima drugo mesto u svetu, odmah iza južnokorejske kompanije „Samsung“.

Pitanje dva ruska novinara bila su gotovo ista: Zašto Rusija ne odgovara Amerikancima kao što, evo, rade Kinezi? („Počemu Rossiя ne otvečaet amerikancam, kak эto delaet Kitaй?“)

Putin je odgovorio otprilike sledeće: da to nije ruski način rešavanja problema, jer „nama ne pada na pamet da sada po Rusiji lovimo ljude i da ih strpamo u zatvor i držimo kao taoce, kako bismo ih razmenili sa našim građanima, koji nevino sede u američkim zatvorima“.

Kao što je poznato, na kineski odgovor nije se moralo dugo čekati. Prvo su u Kini uhapsili jednog kanadskog građanina, bivšeg kanadskog diplomatu Kovriga (Michael Kovrig), a potom još jednog, kanadskog biznismena Spejvora (Michael Spavor). Obojica su optuženi da su ugrožavali nacionalnu bezbednost Kine. Ovime je Peking više nego jasno poslao signal Vašingtonu da neće tolerisati američku samovolju.

A kakav je bio ruski odgovor? Lavrov i Zaharova, u ime Ruskog ministarstva inostranih dela, izjavili su novinarima da su „ozabočennы“ („zabrinuti“) i „obespokoennый“ zbog postupka SAD.

Pitanje koji su predsedniku Rusije postavili ruski novinari sasvim je prirodno i logično. Zašto se Rusija u takvim slučajevima zadovoljava sa izražavanjem „zabrinutosti“ i „oštrog diplomatskog protesta“, a ne ugleda se, recimo, na Kineze, odnosno, da poduzme i neke opipljive, konkretne korake?

Svako ko se bavi društvenim i političkim pitanjima stoji pred istom dilemom. Jedan od mogućih odgovora jeste sledeći: Peking je jak, samouveren, te stoga može sebi da dozvoli oštriji stav. Sa druge strane, Moskva je slaba, i zato nema drugog izbora, već da galami i trpi. Druga mogućnost glasi, da ruska vladajuća elita ne razume Zapad i veruje, da se sa dijalogom mogu da reše svi problemi. Treća: Ruska elita je u velikoj većini liberalna, prozapadna i strašno im je stalo do toga, da ih Njujork, London i Pariz prihvate da su deo njihovog sveta.

Mnogi američki rodoljubi, a koji nisu rusofobi, skrenuli su u više navrata pažnju Kremlju, da „jedini jezik koga Vašington razume jeste čvrstina, žilavost“ („The only language Washington understands is toughness“). Oni prosto mole Rusiju da po mnogim pitanjima zauzme odlučniji stav, jer je to i u interesu samih građana Sjedinjenih Država. U američkim izborima uvek pobeđuje kandidat, koji zastupa interese 1% građana te zemlje, a koji poseduju 99% bogatstva Amerike. No, na poslednjim izborima pobedio je Tramp, čovek koji je bogat i koga establišment, očigledno, nije mogao da kupi. Zato mu Volstrit i najbogatiji ne mogu da oproste što je na izborima pobedila volja građana, a ne bankara. Čine sve da ga što više ocrne. A na usluzi im stoje sve poluge vlasti, uključujući i Njujork tajmsa, Si-En-En, dakle, većina „novinara-prostitutki“ („presstitutes“), kako ih često, zovu obični građani.

Mnogi dobronamerni na Zapadu upozoravaju Moskvu da „appeasement“, pomirljivi, pacifistički tonovi nisu najbolji način da se zadovolje apetiti Vašingtona i Londona. Oni su kontraproduktivni i vode sigurnom porazu.

Anglosaksonci, njihov establišment jasno govori da im je Rusija neprijatelj, a Putin i dalje priča o „našim partnerima na Zapadu“. Rusija je za Ameriku dobra samo kada njome rukovode ljudi tipa Gorbačova i Jelcina, dakle, kada pristanu da budu vazali, kao što su, na primer Estonija, Hrvatska, Crna Gora ili Rumunija.

U američkim zatvorima nalaze se nekoliko ruskih građana. Neki od njih su već godinama u kazamatama. Nijedna „nevladina“ i „humanitarna“ organizacija, pa ni „Lekari bez granica“ ni slovom da se zauzmu za te nesrećne ljude.

Kineski čvrsti odgovor na američke provokacije, očevidno, jeste jedini jezik koga Vašington razume, koji je decenijama bio navikao da ga se, kao svetskog žandarma, bespogovorno sluša. Svet u godini 2018. nije isti kao, recimo, godine 1998.

Rusija je i na ovome primeru ne samo pred Zapadom, već i pred ostalim svetom, koji je polagao velike nade u Putina, pokazala da ipak nije država koja može da ispuni očekivanja Afrike, Azije, Južne Amerike, dakle, naroda koji žele da slobodno odlučuju o svojoj sudbini, bez diktata iz Vašingtona.

Bivši kanadski diplomata Majkl Kovrig uhapšen u Kini nakon hapšenja Meng Vančžou u Kanadi

Ovde, kako ja to vidim, nije reč samo o jednom slučaju, već mnogo više. Na osnovu odgovora Putina, može se zaključiti i kakva je priroda vlasti u Rusiji. Za razliku od kineske elite, koja je patriotska u najboljem smislu te reči, oligarsi iz Rusije svakako to nisu. Njihova deca se školuju u Velikoj Britaniji ili Sjedinjenim Državama. Menadžeri ruskih kompanija kupuju stanove u Londonu, vile na Azurnoj obali ili Floridi. A kineski oligarsi ulažu svoj novac u Kinu, pre svega u tehnologiju 21. veka. Jednim slovom, oligarsi iz Rusije su paraziti, koju su se obogatili na račun pljačke državne imovine, koja je izvršena pod lepim imenom kao „privatizacija“ u vreme Jelcina. I još nešto. Među najbogatijim ljudima u Rusiji nijedan nije ruske nacionalnosti.

Najbogatiji ljudi Kine su Kinezi, a stekli su imovinu zahvaljujući svojim sposobnostima i trudu. Kineska elita i kineski narod imaju isti cilj: blagostanje za što veći broj stanovnika te mnogoljudne zemlje. Vladajuća ekonomska i politička elita Rusije ima sasvim druge ciljeve od ruskog naroda. Njeni interesi su usko povezani sa interesima banaka i multinacionalnih kompanija, koja imaju sedište u Londonu i Njujorku. Jednom rečju, ruski narod i vladajuća elita Rusije stoje na suprotnim stranama barikade.

Izvor: Blog autora