Ruski evropski tango

Posle konferencije za štampu Igora Ivanoviča Strelkova u Rostovu bar dvadesetak puta dnevno mi banu ljudi sa, za pojedince, neverovatno važnim pitanjem: za koga sam – za političku prostitutku Kurginjana ili za vlasovca Girkina.

Šta da im odgovorim? Sve što treba je rečeno pre nas. I onaj koji kaže „vidi, ovo je novo“ ne zna da je to ipak bilo još u vreme mnogo-mnogo pre nas“.

Uznemirenim građanima odgovaram Šekspirovim besmrtnim, mada se ne može reći i učtivim, stihovima: „Svi odlaze nezadovoljni.!

Ali ima i normalnih ljudi koji bi hteli da znaju i da shvate šta se to uopšte dešava i kako se treba prema tome odnositi. Ima ih među njima koji od nas zahtevaju da ispunimo dug političkog novinara – da objasnimo ono što se dešava.

Neću da se pravim da znam više od drugih. Pokušaću da analiziram ono što mi je u rukama i da iz toga stvorim jedinstvenu i neprotivurečnu sliku sveta. Ako vam se dopadne – dobro. Ako – ne, hajde da zajedno razmislimo šta u njoj nije kako treba, pa da popravimo.

Eto tako, hajde da počnemo. Od početka.

U početku beše reč. A ta reč je bila „SSSR“.

Onda je SSSR izgubio Hladni rat, rasturio se, i na planeti Zemlji je stvoren novi svetski poredak, kako to reče jedan od pobednika u Hladnom ratu: „na teret Rusije, na razvalinama Rusije i protiv Rusije“.

Ne ponavljam ja slučajno upravo o tome izreku svima znanog Zbigija (Zbignjev Bžežinski, prim. CEOPOM).

Ukrajina – to je otkinuti komadić Rusije koji je stvoren i opstaje upravo u toj paradigmi – na teret Rusije, na razvalinama Rusije i protiv Rusije.

Zašto?

Zato što je to sistem koji učvršćuje položaj Rusije kao države koja je izgubila Hladni rat, a SAD kao države koja je u tom ratu pobedila. To su okovi.

Da se podsetimo par momenata, važnih za tu činjenicu.

1. Rečenica koju je izgovorila Hilari Klinton u vezi sa pokušajima da se formiraju Carinski savez i Evroazijski takođe: „Hajde da ne pravimo greške. Znamo šta nam je cilj i pokušaćemo da nađemo efikasan način da usporimo ili presečemo taj proces“.

2. Replika koju je predstavnica SAD u UN Samanta Pauer dobacila Vitaliju Čurkinu: „Vi ste strana koja je izgubila i ne smete to da zaboravite!“

A mi, zamislite, počeli da zaboravljamo!

Još se sećam onih lepih dana kada niko od onih što danas, kidajući sa sebe virtuelni pancir, ridaju da je „Putin sve uništio“ – ni u najlepšim snovima nije mogao sebi da predstavi da na bilo šta, što dolazi sa Zapada Rusija može da odgovori „ne“. A sada nam je malo i to „ne“ – mi bi da se baš svojski pobijemo.

A šta u stvari znači „na teret Rusije i protiv Rusije“?

Anatomija otkinutog komadića

Sve evropske postsovjetske zemlje formirane su na vrlo sličnom principu:

Ekonomski – one su praktično potpuno i kompletne predate Evropi. Evropa je dobila njihova tržišta, njihove resurse, u svoju korist uništava njihovu industriju, prisvaja njihovo stanovništvo kao neverovatno jeftinu radnu snagu i radnike u sferi onih usluga kojima pravi Evropljani u ogromnom broju odbijaju da se bave. Upravo zbog ovog poslednjeg izrazi kao „ukrajinske prostitutke“ ili „češka/mađarska porno-zvezda“ nikoga ne mogu da začude.

Ali istovremeno se ceo politički blok i blok moći zemlje-otkinutog komadića privatizuje u korist SAD, a na čelo političkih i obaveštajnih institucija i institucija moći dolaze agenti američkih tajnih službi. Kao idealno objašnjenje možete da pogledate kako su u Pribaltici raspoređeni kadrovi – tu se sve najbolje vidi.

Kao po pravilu na najviše pozicije u zemljama-komadićima se postavljaju potomci i vaspitanici nacističkih kolaboracionista koji su se krili u SAD. Zemlja-komadić se uz direktno učešće novih rukovodilaca tajnih službi pažljivo fašizira. Marševi SS-ovaca i njihovih mladih fanova postaju svakodnevica, u panteone nacionalnih junaka se inkorporiraju crknuti i polucrknuti fašisti.

Taj politički sistem je pozvan da garantuje nekoliko stvari:

1. Sabotažama – da smeta Evropi da se povezuje sa Rusijom.

2. Da bude garant antiruskog karaktera NATO-a.

3. Da u kritičnom trenutku, odnosno ukoliko Evropa ili zemlja-otkinuti komadić bez obzira na upravu spolja počne da se zbližava sa Rusijom – počne da radi kao detonator, iznutra izazivajući eksploziju čitave zemlje.

Zbog čvrstine nedržavnih, tj. narodnih veza Rusije i Ukrajine taj sistem u Ukrajini dugo nije mogao da proradi. Taj sistem je na brzinu formiran tek za vreme Juščenka kada mu je specijalno podmetnuta supruga – američka Ukrajinka, sva potonula u nacizam, koja se za vreme Janukoviča podvrgla demonstrativnoj, ali ne i istinskoj sopstvenoj demontaži.

Bez obzira na to, pokušaj Janukoviča da zemlju povede putem koji su Evropa i SAD specijalno priremile za njega, detonator je proradio, zemlja je rasturena u komadiće i ono što je moglo da postane most prosperiteta između EU i Rusije pretvorilo se u krvave zapaljene grudvice.

Mala posledica napred rečenog: kada (ne – ako, već baš kada) Rusija prevaziđe ukrajinsku krizu SAD će da dignu u vazduh pribaltičke zemlje, zato što su one i formirane baš kao minsko polje za ruskog medveda i
EU, i ne postoje za SAD ni zbog čega drugog.

Ali – da se vratimo našim igrama.

Igre patriota

Kao rezultat delovanja ruskog politikuma i ukrajinskog konflikta, u Rusiji su se jasno ocrtale dve patriotske grupacije koje na različit način objašnjavaju budućnost Rusije, te su zbog toga sklone da različito rešavaju ukrajinsko pitanje.

Odmah moram da se ispravim: obe grupacije su patriotske. Ako ništa drugo – ono bar obe sebe smatraju za patriotske. Obe žele da Rusija bude moćna, bogata i ne žele joj poraz. Ali budućnost Rusije vide različito.

Prva grupa – to su „crveni“ i „evroazijati“. Njihovo viđenje budućnosti Rusije se opisuje rečima „Evroazijska imperija“ i „SSSR 2.0“, što podrazumeva ozbiljnu teritorijalnu ekspanziju, formiranje novih velikih geopolitičkih saveza, uključenje u orbitu Rusije ili čak u njenu državnost velikog broja različitih naroda, među kojima bi bilo i neevropskih. Ta grupa hoće celu Ukrajinu! Eto tako je u osnovi njene ideologije ekspanzije i osvajanja.

Druga grupa su uslovni „beli“ i „evro-nacionalisti“. Ona ne smatra da je širenje na sve strane korisno i opravdano. Njima je i politički i estetski blizak put zbližavanja sa Evropom i ugradnja u vrh svetskog sistema, ali pod njihovim uslovima.

O estetskoj težnji ka Evropi govori, na primer, poezija već pomenutog u samom početku Igora Ivanoviča Strelkova na koju je očigledno uticao Kipling.

Za tu grupu nije važna čitava Ukrajina, već samo Novorusija – mesto gde kompaktno žive Rusi, mesto koje je postalo simbol ruskog proleća – nacionalne ruske renesanse. Ta grupa je spremna da geopolitiku ekspanzije prinese na žrtvu konkretnim ruskim ljudima, njihovim životima i sudbinama.

Šta se meni u čitavoj ovoj priči ne sviđa?

Šta uopšte može da se ne sviđa u tim prelepim duševnim težnjama obe strane?

Meni se ipak ne sviđa baš ništa.

Posledice ideologizovanih rešenja

Sav kretenizam rešenja koja se donose na bazi ideologije, otrgnute od stvarnosti, može da se prati sada na sankcijama EU koje se odnose na Rusiju.

Direktno na naše oči evropski lideri pletu konopce kako bi se u znak protesta protiv nas obesili na našim pragovima. Pri tom oni čak nisu u stanju ni da formulišu čime smo ih mi tako jako uvredili.

Problem naših patariota je u tome što oni jasno vide svoje ciljeve, ne videći pri tom prepreke.

Nezaustavivo širenje na sve stane, u koje spadaju i ogromni prostori sa često uništenim državama na njima – od nas zahteva gigantske troškove na sređivanje i civilizovanje t-akvih teritorija. To nam oduzima mogućnost da skoncentrišemo sredstva za vrlo uske pravce i grane proboja.

Neobuzdana ofanziva na Ukrajinu bez vođenja računa o evropskoj politici – to je odličan način da se pomogne SAD-u u ponavljanju scenarija iz 1946.godine koji je poslužio za stvaranje Gvozdene zavese između nas i Evrope; to mora da izazove političku i ekonomsku stagnaciju i dovede do onoga, do čega je pre toga doveden SSSR – do degeneracije političkog sistema, elite, ekonomije. Država – izolacionista u globalizovanom svetu može da postoji samo u najdegenerisanijim oblicima.

„Hapok“ – otimanje Novorusije označava automatsko očuvanje Ukrajine sa prestonicom – Kijevom kao „antiruskim komadićem Rusije“, odnosno i sistema za zaustavljanje, obuzdavanje Rusije. Plus – uz sve to nas opet čeka gvozdena zavesa, koju SAD toliko priželjkuju.

Borba koja se sada vodi za Ukrajinu predstavlja deo borbe Rusije i SAD za čitavu Evropu, te samim tim i za Evroaziju.

I ukoliko mi, pošto pobedimo, budemo mogli da odbacimo SAD na drugu polovinu zemljine kugle, u tom slučaju će SAD, ukoliko one pobede, moći da nas odbace iz Evrope, ali u nigde – jer ćemo biti potpuno rastureni, bez državnosti i jedinstvene visoke kulture.

Mi ne treba da se borimo protiv Evrope. Mi ne treba ni da se guramo u nju.

Mi treba da se borimo za nju!

Iz same situacije proizilazi deviza kojom mi kao zemlja treba da se rukovodimo u sadašnjoj političkoj situaciji.

„Evropa će biti slobodna“.

Samo, jedino što bih ja promenio – na plakatu bih Britaniju zamenio Nemačkom, a SAD – Kinom. Biće baš lepo!

Ideologija oslobođenja Evrope od ideološkog, kulturnog, ekonomskog diktata SAD – to je naš ključ za budućnost.

A taj ključ je u – Ukrajini.

Naše ponašanje u Ukrajini mora da bude besprekorno, jer je to reklamna akcija Rusije za pružanje evropskom tržištu takvih roba kakve su vojna bezbednost, kultura, ideologija. I u toj paradigmi brend kakav je „pristojnost“ već se odlično smestio u opšti budući stil.

Neokaljanost – to znači „nikakvo brutalno nasilje, čiste ruke bele kao sneg (kao beli KamAZ-i) i neminovnost napredovanja“.

Rusija je već nacrtala prve korake svog plesa.

To je par taktova, i mi ćemo strasno i čvrsto oko struka zagrliti našu partnerku za tango.

Ne sme da se dozvoli da se ta igra prekine ni zbog kakvog, ma i najpatriotskijeg, sosa.

Muzika!!

Izvor: Odnako, Fond Strateške Kulture