Rusko-turska normalizacija – pogled iz Turske

Koliko u Turskoj raste anti-zapadno raspoloženje, a pogotovo anti-američko, posle neuspelog prevrata od 15-16. jula, u svetlu dokaza o američkoj umešanosti i očigledno mlake zapadne reakcije na njega uopšte, toliko je široko prihvaćena i obnova odnosa sa Rusijom, pogotovo s obzirom na to da je Vladimir Putin lično pozvao Erdogana već 17. jula i izrazio solidarnost pre nego što je to uradio šef bilo koje NATO države, što je iznova podvučeno posle sastanka dvojice državnika u Sankt Peterburgu, gde je najavljena sveobuhvatna normalizacija rusko-turskih odnosa, pa čak i njihovo eventualno unapređenje.[i]

Rusija i Turska trebaju jedna drugoj, na prvom mestu kao suverene zemlje čiji se interesi poklapaju, i tu leži važan razlog zašto proces popravljanja odnosa teče toliko brzo. Rusija, kao racionalna država i međunarodni faktor, nije mogla sebi da dozvoli da je, inače više nego opravdana, ozlojeđenost zbog turskog rušenja ruskog Suhoja-24 krajem novembra prošle godine, kao i zbog turske destruktivne uloge u ratu u Siriji, spreči da iskoristi prvu priliku da te odnose popravi, sa idejom da obnova odnosa bude u funkciji preusmeravanja turskog ponašanja.

Baš kao što i Erdogan u obnovi odnosa sa Rusijom vidi sredstvo za preusmeravanje turske politike, odnosno njeno vraćanje u realnije i konstruktivnije okvire saobraznije turskim nacionalnim interesima, što zahteva, na prvom mestu, bar delimičan otklon od velikog prekookeanskog brata, sklonog da Tursku, kao bilo koju drugu vazalnu državu, koristi kao puko oruđe ili topovsko meso u ostvarivanju svojih geopolitičkih ciljeva, kako na Bliskom istoku, tako i na evroazijskom prostoru uopšte.

Stoga Turskoj i ne treba mnogo čvrstih dokaza – iako oni postoje – o američkoj umešanosti u neuspeli prevrat. Pa neka Amerikanci dokazuju da nisu odgovorni i krivi. A koliko je teško dokazivati nevinost ako neko želi da te po svaku cenu optuži možda najbolje znaju Srbi. Dakle, Turci ovde primenjuju oprobani anglo-američki recept, upravo protiv njegovih kreatora. I to dosta umešno, i sa mnogo većom opravdanošću. Imali su dobre učitelje.

Zanimljiva je priča koja se pojavila u turskom sekularno-liberalnom listu Hurijet o pozadini Erdoganovog pisma izvinjenja upućenog Rusiji, koje je bilo preduslov za obnovu odnosa i peterburški susret.[ii] Prema ovoj verziji događaja, iz usta Erdoganovog glasnogovornika Ibrahima Kalina, ključni akteri ove „tajne diplomatije“ bili su turski poslovni čovek Čavit Čaglar, načelnik turskog generalštaba Hulusi Akar, i predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev. Naime, još je krajem aprila Akar obavestio Erdogana da je Čaglar kanal preko kog bi mogao da se prevaziđe sukob sa Rusijom, nastao posle turskog rušenja Su-24. Kao bivši ministar, Čaglar je imao dobru vezu sa predsednikom Dagestana Abdulatipovim koji, opet, imao pristup ruskom predsedniku preko njegovog savetnika Jurija Ušakova.

I tako je tokom maja i ranog juna, posredstvom Čaglara i Abdulatipova, uspostavljen kanal na relaciji Moskva-Ankara. Nacrt pisma izvinjenja je sročio Kalin, koga je Erdogan ovlastio kao kontakt osobu za Ušakova i Rusiju, i nekoliko verzija je ovim kanalom razmenjeno između turske i ruske strane. Konačno je 22. juna stigao „hitan“ poziv od kazahstanskog ambasadora u Ankari, kojim je Kalin obavešten da se Nazarbajev sreo sa Putinom tog dana u Sankt Peterburgu, i da je Putin spreman da prihvati pismo izvinjenja ako je spremno. Tada, međutim, Erdogan još uvek nije bio spreman da koristi reč „izvinjenje“ u pismu.

Međutim, sledećeg dana je stigao novi „hitan“ poziv od kazahstansog ambasadora: Nazarbajev je stigao u Taškent, na samit Šangajske organizacije za saradnju i trebalo bi da se vidi sa Putinom narednog jutra, kada bi stvar mogla povoljno da se završi. Te noći je Kalin, u saradnji sa prevodiocima iz kazahstanske ambasade u Ankari, preformulisao pismo sve dok nije pronađen kompromisni termin „izvinite“, neznatno slabiji od termina „izvinjenje“. Erdogana je to u dovoljnoj meri zadovoljilo da je pismo potpisao, a Kalin je zatim odmah odleteo za Taškent, u 3 ujutru 24. juna, usput dobijajući dozvole za prelet Gruzije, Azerbajdžana i Turkmenije, kao i za sletanje u Taškent, u koji je stigao oko 12:15. Nazarbajev je procenio da je pismo zadovoljavajuće i odmah pozvao Ušakova, koji je u susednim prostorijama bio sa Putinom. On je pismo odneo ruskom predsedniku, koji ga je takođe ocenio zadovoljavajućim – iako je, kako je primetio, „neznatno bliže turskoj poziciji“ s obzirom na korišćenje blažeg termina od termina „izvinjenje“. Konačno je dogovoreno da pismo bude javno objavljeno 27. juna, dan posle objave turske normalizacije odnosa sa Izraelom.

Ovaj zanimljivi članak se završava lakonskom opaskom da Turska u tom trenutku nije mogla ni da pretpostavi da će, za nešto više od dve sedmice, doći do pokušaja vojnog prevrata, a čitaocu je ostavljeno da sam donosi zaključke o uzročno-posledičnom odnosu ova dva događaja.

U još jednom članku u Hurijetu, naslovljenom „Kako ispravno pristupiti tursko-ruskoj normalizaciji“, dodatno je razjašnjen širi kontekst ovog procesa.[iii] Naime, ističe se da sadašnja turska crna metalurgija ima svoje početke u tursko-sovjetskoj saradnji iz kasnih 1960-ih i ranih 1970-ih, i da su Rusi izgradili čeličanu u Iskenderunu, koja je i danas najveća u Turskoj. Isto tako je u tom periodu sagrađena i velika petrohemijska fabrika u Izmiru. Ističe se da je, izvan Varšavskog pakta, Turska bila najveći primalac ruske privredne i tehničke pomoći tokom Hladnog rata, čak i kao ključna zemlja NATO. Prvi razlog koji se navodi je da su turski odnosi sa Zapadom počeli još tad da se kvare zbog Kipra, dok je drugi još zanimljiviji: da, uprkos političke i strateške važnosti Turske, Amerikanci nisu želeli da podrže njenu ambiciju da razvije sopstvenu tešku industriju.

Drugim rečima, savezništvo sa Amerikancima je Tursku u prošlosti privredno kočilo a, poslednjih nekoliko godina i destabilizovalo. Hoće se reći da se okretanje, odnosno vraćanje Rusiji ne tumači kao puka pragmatična potreba trenutka, ili neko taktičko lukavstvo, već kao duboka potreba koja je u nacionalnom interesu Turske.

Naravno, pitanje je koliko, posle svih Erdoganovih i Davutogluvih strateških promašaja, pogotovo vezanih za verolomnu, zločinačku politiku prema Siriji, Turska uopšte više može da se vrati u normalu, odnosno da se trajnije stabilizuje. No, pružanje ruke Rusiji je jedini put koji joj pruža iole realnu šansu za tako nešto.

____________________________

Odrednice:

[i] http://rs.sputniknews.com/rusija/20160809/1107702530/Putin-Erdogan-pres-konferencija.html

[ii] http://www.hurriyetdailynews.com/story-of-secret-diplomacy-that-ended-russia-turkey-jet-crisis.aspx?pageID=238&nID=102629&NewsCatID=409

[iii] http://www.hurriyetdailynews.com/getting-the-turkish-russian-normalization-right.aspx?pageID=449&nID=102608&NewsCatID=412

Izvor: Fond Strateške Kulture