Rusko-turski odnosi menjaju odnos snaga na Bliskom Istoku

Rad na projektu gasovoda koji ide dnom Crnog mora i zaobilazi teritoriju Ukrajine započet je  u junu 2007, vrlo brzo posle završetka u to vreme poslednjeg po redu „rata zbog gasa“ koji je započeo Kijev. Zajedno sa „Severnim tokom“  koji je postavljan po dnu Baltičkog mora, „Južni tok“ je trebalo da iz šeme isporuka ruskog gasa Evropi isključi sistem za njegov transport iz politički nestabilne Ukrajine. Tako je južna maršruta trebalo da obezbedi gas za  Bugarsku, Srbiju, Mađarsku, Hrvatsku, Slovačku,  Sloveniju, Austriju, Grčku i Italiju. Ukupna vrednost gasovoda koji  bi imao godišnji kapacitet  od 63 milijarde kubnih metara gasa procenjuje se na 16 milijardi dolara.

Mada je bilo planirano da građevinski radovi na izgradnji „Južnog toka“ počnu 2013.godine, „Gazprom“ je ispravio dinamiku priprema za početak izgradnje, i 7.decembra 2012. radovi na postavljanju gasovoda su u prisustvu ruskog predsednika započeli.    Trebalo je da u decembru 2014. počnu radovi na pomorskom delu gasovoda, zbog čega je u bugarsku luku Varna dostavljen deo cevi za prvu granu.

Međutim, „Južni tok“ je naišao na žestok otpor SAD-a. Još u julu 2009. Bugarska je objavila da se povlači iz projekta zbog svog učestvovanja u izgradnji gasovoda „Nabuko“  za koji lobira Vašington i koji treba da spoji nalazišta gasa u Azerbajdžanu i iranskom Južnom Parsu sa Evropom. Međutim, do  kraja 2010.godine  Sofija se vratila u projekat, ali je već u januaru 2011. tadašnji evropski komesar za energetiku Ginter Etinger pozvao evropske države da odgovore Rusiju od izgradnje gasovoda,  u korist ukrajinskog sistema za transportovanje gasa. U aprilu 2014. pod pritiskom SAD Evropska komisija je donela rezoluciju protiv gradnje „Južnog toka“, a početkom juna, posle sastanka sa američkim kongresmenima, premijer Bugarske Plamen Orešarski je objavio da privremeno obustavlja radove na izgradnji  gasovoda po teritoriji Bugarske „dok se ne otklone primedbe Evropske komisije“. U septembru je odluka evropskih parlamentaraca, koji su u foteljama Evropske komisije završavali  svoje mandate, pozvala učesnice projekta da sasvim odustanu od izgradnje „Južnog toka“, bez obzira na činjenicu da su za radove na  postavljanju njegovih suvozemnih deonica već  uložena značajna sredstva.

***

Bugari će tek procenjivati štetu  koju su njihovoj zemlji nanele sopstvene vlasti time što su se složile da rade pod pritiskom Vašingtona i Brisela, a na štetu nacionalnim interesima. Jer kada gasovod bude završen u potpunosti Bugarska je mogla  da za tranzit gasa godišnje dobija 2,5 milijardi evra, u skladu sa sporazumom, potpisanim na Desetom međunarodnom investicionom forumu u Sočiju.

Sada je Rusija umesto izgradnje gasovoda kroz Bugarsku zaključila  sporazum  sa Turskom o proširenju gasovoda „Plavi tok“ koji je već postavljen  po dnu Crnog mora. Njegov kapacitet će se povećati do već pomenutih  63 milijarde kubnih metara. A prvi korak će predstavljati modernizacija stanica za prepumpavanje gasa koje se nalaze duž postojeće grane, što će omogućiti da se 26 -30 milijardi kubnih metara gasa koji se isporučuju Turskoj poveća za još 3 milijarde kubnih metara. Od te količine Turska će trošiti 16 milijardi, a preostala količina će se transportovati Evropi.

Među zemljama po čijoj teritoriji je trebalo da prolazi „Južni tok“  najveće gubitke će pretrpeti Bugarska, ali će ih imati i Srbija i Mađarska koje su se već uključile u izgradnju suvozemnih deonica gasovoda po njihovim teritorijama. Ipak, što se tiče te dve zemlje, stvar se može popraviti jer je u planu izgradnja gasnog haba u delu Turske koji se graniči sa Grčkom. Odatle gas može da promeni svoju trasu i  da izađe na već sagrađene deonice „južnog toka“ u Srbiji, i dalje da nastavi svoje putovanje po utvrđenoj maršruti. Pri tom maršruta deonice Grčka – Italija ostaje praktično cela.

* * *

Rusko-turski sporazum od 1.decembra 2014. menja odnos  snaga u Evropi i na Bliskom Istoku.

Proširenje Plavog toka će odmah potpuno onemogućiti radove na  istovremeno dva gasovodna projekta na kojima insistiraju Vašington i Brisel. To su „Nabuko“ koji je zatvoren još 2013.godine, ali o kome se još uvek diskutuje, i Transanadolijski gasovod (TANAP). Istovremeno, stara težnja Evropljana da koriste azerbajdžanski gas može u potpunosti da se ostvari zahvaljujući povećanju kapaciteta Plavog toka. Šta više, iranski gas iz provincije Južni Pars, za čiju prodaju Evropljanima Teheran ima svoje planove, takođe mogu da se stope sa rusko-turskim gasnim tokom. A kada se u rad pusti nalazište gasa „Leviatan“, koji  je pronađen kod izraelske obale, nije isključeno da  navedenom maršrutom poteče i izraelski gas.

U vezi sa dokumentima koji čine rezultat  posete V.Putina Turskoj treba da se skrene pažnja na još jednu okolnost – pregovori između Moskve i Teherana o isporukama Iranu prehrambenih proizvoda i roba za široku potrošnju, bez obzira na sankcije SAD.

Pošto je odustala od projekta „Južni tok“ Rusija je sačuvala planirane kapacitete za isporuku gasa Južnoj Evropi i stekla niz drugih strateških prednosti, konkretno:  ustanovila je odnose čvrstog partnerstva sa jednom vrlo krupnom regionalnom državom, kakva je Turska; isključila je uticaj SAD na šeme mogućih isporuka Evropi iranskog i azerbajdžanskog gasa; demonstrirala je štetu od prihvatanja antiruskih sankcija kod južnoevropskih država koje su ostale bez garantovanih isporuka ruskog gasa zbog proameričke pozicije Brisela  i Sofije; razotkrila je rušilački karakter Trećeg energetskog paketa EU koji ne samo da ograničava ekonomski suverenitet zemalja-članica Evropske unije, već   u sebi sadrži i pokušaj kupca (tj. EU) da prodavcu (Rusiji) diktira pod kojim uslovima će prodavac  da prodaje svoj gas.

* * *

U dokumentima koje su potpisali predsednici Rusije i Turske planirana je izgradnja gasnog haba na tursko-grčkoj granici, od koga će  voditi grane „Južnog toka“ u zemlje Evrope. Istovremeno, pojavljivanje na teritoriji Turske najvećeg centra za raspodelu gasa može da dovede do zaključka da postoji potreba za izgradnjom još jednog istog takvog, ali ulaznog haba, u koji će se slivati gas iz Rusije, Azerbajdžana i Irana, kako  bi postojala sigurnost da će isporuka gasa biti obezbeđena  na dugoročan period.

Izvor: Fond Strateške Kulture