Rusofobija kao sve teža bolest Zapada

Kada je Rusija u pitanju, činjenice na Zapadu ne igraju nikakvu ulogu. To je fobija, rusofobija, „fenomen koji je, budući sasvim različit, sličan antisemitizmu. Poput antisemitizma, to nije prolazni fenomen povezan sa utvrđenim istorijskim događajima… On postoji najpre u glavi onoga ko posmatra, a ne u navodnom ponašanju ili karakteristikama žrtve“, konstatuje Gi Metan, švajcarski novinar i političar u studiji Rusija-Zapad hiljadu godina rata: rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize. (1)

I, što je vrlo važno, „rusofobija je uvek povezana sa severnim katoličanstvom ili protestantskom hemisferom“.

Gi Metan, koji je preduzeo iscrpno istraživanje – a onda to ispisao jasnim jezikom – veli da „Azijci, Afrikanci, Arapi, Južnoamerikanci nikad nisu bili rusofobi. Kinezi i Japanci su imali susedske probleme s Rusijom povodom kojih su ratovali. Ali, oni nisu rusofobi i nikad nisu stvorili bilo kakav diskurs takve vrste.“

A Zapad, koji sledi interese (i samo interese!), pred Rusijom se pretvara u histerično biće pomućenog razuma, te „Sjedinjene Države, koje imaju zajedničku granicu s Rusijom i nikad nisu ratovale s njom – već su, naprotiv, bile saveznici tokom dva svetska rata – razvile su rusofobiju bez premca u modernoj istoriji“.

Metan konstatuje da su „mit o ruskoj krvoločnosti i zlome caru“ te beslovesno i neobuzdano optuživanje Rusije za „za sve nesreće nanete ostatku sveta“ – u stvari način zapadnog kolektivnog nesvesnog „da se opravda evroamerički imperijalizam tako što će se sve svaliti na grbaču drugome“.

Ali, da bi se nešto utemeljilo u kolektivnom nesvesnom, taloži se vekovima. Ovo s Istokom i, posledično, s Rusijom ide i u doba pre Velike šizme iz 1054.

Odnosi se remete još od VIII veka, kad su Karolinzi potukli Arape i odlučili da vlast učvrste obnovom Zapadnog rimskog carstva. Za to je Pipinu Malom, a posle Karlu Velikom, trebalo da se detronizuje Istočno carstvo. Tako će mutni teološki spor oko filiokve postati osnov za raskol u hrišćanstvu i evropskoj civilizaciji.

Kao što je Zapad danas spreman da se ne drži istine ko pijan plota, tako se u IX veku pojavila lažna Konstantinova darovnica – gde se dokazuje kako je baš car Konstantin odlazeći na Istok svu vlast na Zapadu ostavio papi.

Četiri veka posle šizme, 1430. godine, priznato je da je dokument lažan (kao što se priznalo i da Sadam Husein nije imao biološko oružje), ali je to „omogućilo da se Vizantijsko carstvo istisne iz latinskih poslova – bivajući smatrano uzurpatorom Rimskog carstva – te da se opravda vrhovni autoritet pape nad drugim patrijarsima, posebno vizantijskim“.

Istorija će posle slovenske Ruse imenovati zakonitim naslednicima vizantijskog pogleda na svet. Zapad to nikad neće preboleti. Tako će u jednoj Univerzalnoj istoriji katoličke crkve s kraja XIX veka biti sažeto u konstataciji da „Rim i oni koji su vezani za Katoličku crkvu nemaju opasnijeg neprijatelja od autokrate u Moskvi“ i „plan je da se Ruska crkva zameni Rimskom, car papom“.

Vek i po kasnije, sve je isto, jedino prvi papa Južnoamerikanac, lično neopterećen rusofobijom, šalje znake razumevanja.

Nema potrebe tome pridavati prevelik značaj. Bivalo je na Zapadu ozbiljnih ljudi, od Lajbnica i Voltera, do Igoa i De Gola, koji su se odupirali antirazumnom teroru rusofobije, ali sam proces nije menjao tok.

Zapadna kolonijalna svest nema sposobnost prihvatanja drugih kao ravnopravnih.

Kad zapadnjak čini za sebe, to je kao dobro za druge. „A kad se drugi usprotivi, zapadnjak se pretvara da je začuđen i da ne razume: „Ali kako? Zašto tako reagujete? Samo ti želimo dobro. Ako želimo tvoju naftu, to je da bismo osigurali tvoj rast, dete moje. Ako postavimo svoj antiraketni štit pred tvoj nos i pošaljemo svoje trupe u Ukrajinu i Gruziju, to je da bismo te bolje zaštitili!“

Ni u jednom trenutku zapadni politički vladari, istoričari, novinari nisu postavili pitanja: „Nismo li i mi jednako odgovorni? Jesu li naši interesi zaista superiorniji od interesa drugoga? Nije li naše viđenje sveta jednostrano?“

Problem s Rusijom je što se nađe deo Rusa kojima se dopada neupitnost zapadnog diskursa, ali većina reaguje po obrascu koji je uspostavio Ivan III, koji tek što se oslobodio Mongola 1462, odbija „velikodušnu“ ponudu germanskog cara Fridriha III da ga on okiti kraljevskom titulom, a što bi bilo „vazalstvo caru i pokornost njegovim ambicijama ka evropskoj dominaciji“.

Ivan odgovara Fridrihu: „Zahvaljujući Bogu, suvereni smo na našem tlu, od naših najdaljih predaka. Bog nam je dao to pravo, kao što je drugima dao njihovo. Molimo ga da nam za veki vekova, nama i našoj deci, zajamči suverenost koju uživamo danas. U prošlosti nam nikada nije bila potrebna potvrda, ma odakle dolazila; ne želimo je ni danas.“

Ruski car mora biti jednak s rimsko-germanskim imperatorom. Zvuči kao Putinov odgovor zapadnoj potrebi da sve u Rusiji bude kao u deceniji kad su Gorbačov i Jeljcin trpeli vašingtonsko vazalstvo.

Naravno, „politička reakcija je izvedena, površna i prolazna pojava, te bi bilo kratkovido isuviše se za nju fiksirati“ jer, kako reče Berđajev „koreni leže u tajanstvenoj duhovnoj dubini bića“.

Vratićemo se zato ruskom princu iz XV veka. „Proglasivši se čuvarem vizantijskog nasleđa – što je pozicija koju mu je omogućio brak s nećakom poslednjeg vizantijskog vladara – Ivan III potvrdio je da, u lozi poslednjih istočnih vladara, poseduje moć božanskog porekla. Ova dimenzija se zaoštrila kad je caru Rusije pripisano upravljanje hrišćanstvom, shodno univerzalističkom obrascu koji odbacuje autoritet pape i ubuduće čini Moskvu Trećim Rimom.“ Otad nikakav spoljni jaram nije poželjan „bez obzira na sve. Ta snažna volja za nezavisnošću i jednakošću s drugim državama ostala je netaknuta do danas. Tokom tih sudbonosnih iskustava, Rusi su bili spremni na ogromne žrtve kako bi sačuvali svoju nezavisnost“. Ali u tome je uvek bilo mere, što nije svojstveno Zapadu.

Metan navodi niz primera, a mi ćemo se ovde zadržati na rusofobiji koju su razvijali engleski pisci u XIX veku: „dok su gospoda Ukrkvart, Kipling i Stoker u svojim tekstovima i romanima između 1815. i 1900. bili u ratu protiv ruskog ekspanzionizma, Britansko carstvo se povećalo dvadeset puta u odnosu na veličinu Engleske, francusko kolonijalno carstvo otprilike isto toliko zahvaljujući širenju u Africi i Indokini, dok se belgijsko dokopalo Konga, a Sjedinjene Države osvajale su Zapad pokoljem Indijanaca i uz ropstvo crnaca. Za to vreme, Rusija, toliko omražena zbog svoje oštre „invazivnosti“, povećala se jedva 25 odsto, zaokruživši svoju teritoriju u Besarabiji, na Kavkazu, u Turkestanu i Mandžuriji. Razmer u odnosu stope teritorijalne ekspanzije Zapada i Rusije je 1:1000. Potražite grešku.“

I danas – „na Zapadu ništa novo“. Dok se, kako kaže Metan, posle pada Sovjetskog Saveza ispisuje novo poglavlje iste istorije, mi gledamo kako Zapad optužuje da Rusija „želi da (nove nezavisne države) „napadne“. Ali, zašto bi ona želela da ih napadne, kad ih je oslobodila?

Činjenice su manje bitne. Ono što je važno je diskurs, koji služi da prikrijemo sopstvene interese iza susednih, kiteći se vrlinama – slobodom, demokratijom, poštovanjem ljudskih prava – kao da jedino mi možemo da ih gajimo.“

Međutim, na početku trećeg milenijuma, stvari ne teku jednolično. Već se pišu knjige o „isternizaciji“, procesu dijametralno suprotnom od „vesternizacije“.

Ričard Rorti i Pol Kenedi javili su da novi vek neće biti „američki“.

Rusofobija postaje sve teža bolest. Samoponištavanje.

______________________________________

(1) – Kod nas objavljeno u izdanju „Akademske knjige“ i „Informatike“

Izvor: Geopolitika