Rusofobiji u SAD nazire se kraj

Prvi mesec Donalda Trampa na poziciji predsednika SAD bio je zaista neobičan. Kombinacija okolnosti stvorila je klimu otpora novom predsedniku kakva ranije nije viđena u američkoj političkoj istoriji. U epicentru je Trampova politika prema Rusiji, ali suštinski je napadnuta pozicija predsednika.

Demokrate gotovo jednoglasno odbijaju da prihvate Trampa kao svog predsednika. Ne mogu da se pomire sa gorčinom neočekivanog poraza i odbijaju da prihvate mirnu tranziciju. Skoro sve ankete ističu duboku podeljenost Amerike, a linija rascepa prolazi tačno kroz sredinu. Razmotrimo sledeće podatke.

U Galupovoj anketi prošlog vikenda Trampov rejting odobravanja (approval rating) je oko 40 odsto, dok u poslednjoj Rasmunsenovoj dnevnoj anketi dostiže 55 odsto. Oko osam procenata demokrata pozitivno ocenjuje njegov rad, dok mu je rejting odobravanja među republikancima 87 odsto, što je za četiri procenta više od istorijski prosečnog rejtinga odobravanja koji predsednici uživaju kod glasača sopstvene partije.

Opet, poslednja anketa Istraživačkog centara Pju (Pew Research Center) pokazuje da samo 35 odsto demokrata i nezavisnih birača koji naginju ka Demokratskoj partiji podržava Trampovo predsednikovanje, što je najniži rejting bilo kog novog predsednika kod birača opozicione partije za više od tri decenije. Međutim, i Pju je ustanovio da 84 odsto republikanaca i njima sklonih birača pozitivno ocenjuje Trampovo ponašanje u dosadašnjem toku mandata.

Očigledno je da Tramp izaziva jake emocije. Tri četvrtine Amerikanaca na njega reaguje burno, bilo da se radi o pozitivnim ili negativnim emocijama. Prema proceni nove ankete Foks njuza, 45 odsto američkih birača veruje Beloj kući, dok 42 odsto više veruje medijima.

Teško je premostiti tako dubok jaz. Po svemu sudeći, to bi moglo da definiše Trampov mandat. Implikacije na američku spoljnu politiku i diplomatiju će biti dalekosežne. Američki uticaj na globalnoj pozornici trpi ozbiljnu štetu.

Trampova spoljnopolitička agenda i dalje ostaje nejasna, ali uočljivo je da, za razliku od Obame, on neće dozvoliti sebi da povije kičmu ili bude kooptiran od strane onoga što se naziva američkim „establišmentom.“ Na dvema ključnim pozicijama u spoljnopolitičkom timu – državnog sekretara i zamene za Majkla Flina na poziciji savetnika za nacionalnu bezbednost – Tramp je jednostavno odbio da poklekne pred hvalospevima establišmenta dvojici svojih kandidata – bivšem šefu CIA Dejvidu Petreusu i bivšem ambasadoru u UN Džonu Boltonu.

Petreus i Bolton bi značili „povratak“ neokonzervativaca na rukovodeći položaj američke diplomatije i spoljnih odnosa. Tramp očigedno nije želeo da se to dogodi. Da li to ukazuje na nešto značajno? Da.

Svedoci smo neobičnog spektakla u kojem opkoljeni predsednik i dalje sledi svoju spoljnopolitičku agendu, koja je pod nemilosrdnim napadima korporativnih medija, ostataka Obaminih kadrova iz obaveštajnog establišmenta, vojno-industrijskog kompleksa i dvopartijske koalicije u Kongresu.

Evidentno je da Tramp planira da sledi svoju agendu iako će mu možda trebati više vremena nego što je ranije bio slučaj. Uveren je da će na kraju progurati svoje. U najmanju ruku, jasno je stavio do znanja da nema nameru da kapitulira na način kako je to učinio Obama.

Uzmimo za primer odnos prema Rusiji. Utisak koji se nameće je da je Tramp u poslednjem mesecu obustavio ako ne i preokrenuo kreštavu retoriku konfrontacije sa Moskvom, koja je bila karakteristična za Belu kuću, uprkos džinovskim, gotovo svakodnevnim naporima establišmenta da u odnosima SAD i Rusije izazove trenje ili animozitet.

Može li Tramp uspeti? Ima šansu u ovoj borbi, ne samo jer je na pravoj strani istorije već i zbog toga što je drastična preorijentacija američke spoljne politike neophodna i za ostvarenje njegove političke agende „Amerika na prvom mestu“.

Postoji tiha većina Amerikanaca koja nije zainteresovana za održavanje hladnoratovskih tenzija sa Rusijom. Paradoksalno, u ovu većinu spada i značajan broj demokrata. Setite se novembarskog govora Bernija Sandersa na Univerzitetu Džordžtaun nazvanog „Zašto sam socijaldemokrata?“ Korisno je prisetiti se sledećih delova:

• „SAD moraju težiti da vode politiku koja će uništiti brutalni i varvarski režim Islamske države… Ali ne možemo – i ne bismo trebali – to da učinimo samostalno… Iako određene države zaista imaju istorijska neslaganja – SAD sa Rusijom, Iranom i Saudijskom Arabijom – vreme je da te razlike ostavimo po strani i poradimo na zajedničkom cilju uništenja ISIS;

• Moramo stvoriti organizaciju poput NATO za suočavanje sa bezbednosnim pretnjama 21. veka… Moramo raditi sa našim NATO partnerima i proširiti koaliciju kako bismo u nju uključili Rusiju…

Da se Demokratski establišment udržao od zavereničkog udruživanja sa ciljem da se podrije i osujeti Sandersova kandidatura, danas oni koji sebi daju za pravo da pričaju u ime partije ne bi bili u mogućnosti da jašu visoko na krilima rusofobije. Tačka.

Zbog tog razloga je važno da se ne gubi iz vida „šira slika“. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je bio dalekovid kada je u prošlonedeljnom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (MSC) nagovestio „postzapadni svetski poredak“. Nešto se zaista fundamentalno menja. Alhemija američkog transatlantskog liderstva više nije ista.

Vrlo je važno što evropski pogled već seže iza NATO. Duh je pušten iz boce. Svi Majk Pensovi Bele kuće ne mogu poništiti oštru izjavu ministra odbrane SAD Džejmsa Matisa: „Amerikanci ne mogu voditi računa o budućnosti vaše dece više od vas samih“.

Špigl je u redakcijskom uvodniku kasnije prokomentarisao: „Nažalost, ne radi se samo o novcu. NATO je oduvek nastojao da bude nešto više od vojnog saveza. Video je sebe kao zaštitničku snagu liberalne demokratije… Ali, da li smo sigurni da je Zapad još uvek savez zajedničkih vrednosti? Ako nije, šta onda NATO brani?“

Neke od opaski sa MSC su dosta indikativne. Govoreći u Minhenu, predsednik evropske komisije Žan Klod Junker odbacio je američki stav da NATO saveznici treba da povećaju izdatke: „To je američki stav već mnogo, mnogo godina. Ja sam u potpunosti protiv ideje da dozvolimo da budemo uvučeni u to. Evropljani moraju bolje da integrišu svoje odbrambene troškove i da troše novac efikasnije“.

Jednostavno se ne može ignorisati da su evropski budžetski problemi delimično izazvani američkom subprimarnom hipotekarnom krizom. A Evropa podozreva i da SAD manipulišu bezbednosnim odnosom. Potpuno je očigledno da je ove godine u Minhenu antiruska retorika bila prigušena.

Važno je istaći i da je Nemačka kancelarka Angela Merkel pozvala na „uspostavljanje dobrih odnosa sa Rusijom“ uprkos aktuelnim razlikama i na stvaranje „svojevrsne zajednice“ od Vladivostoka do Evrope.

Ovi početni vesnici su nagoveštaj da će koalicija interesnih grupa iz Vašingtona na kraju izgubiti bitku protiv Trampa, koju vodi sa ciljem da nastavi blokadu njegovih planova o poboljšanju odnosa sa Rusijom.

Naravno, usvajanje bilo kakve konkretne proruske politike u aktuelnim okolnostima će biti teško, ali, sa druge strane, na zvaničnom nivou ne mora biti nastavljena ni preterano neprijateljska politika, poput one koja se vodila za vreme Obamine administracije.

Ovo je za Evropu godina političke tranzicije. Prosto rečeno, zapadni narativ se nezadrživo transformiše i, ako ga Trampova administracija svesno i neprekidno ne bude prelivala političkom rusofobijom, u Evroaziji će doći do promene dinamike moći.

Do kraja godine je sasvim zamislivo da dođe do opšteg spuštanja tenzija između Evrope i Rusije, a to samo može ići naruku nastojanju Trampove administracije da popravi odnose SAD i Rusije.

Melkulangara Badrakumar je dugogodišnji idijski karijerni diplomata u penziji. Pišući analize za „The Asia Times“, „The Hindu“ i „Deccan Herald“, pokazao se kao jedan od najboljih poznavalaca globalnih problema

Izvor: Fond Strateške Kulture