С Марићем на „ти“ или Вучић као естрадна звезда

Колико до пре неки дан био сам склон да мислим да ће Александра Вучића, у смислу односа са јавношћу да дотуку подгузне муве, увлакачи и они којима је, генерално, додвориштво главна политичка карактеристика, кад видим да је и он решио да се самоубије.

Учинак разних беба и маторе деце, од Владимира Поповића до Николе Самарџића, преко адолосцената оличених у лику непоновљвог Иштвана Кајића, службеника јавне политике и осталих превара, апостола и јагњића, басарабијских вучела… списак наставите сами, недовољан је да би обухватио читав корпус оних који не трагају толико за новим вођом, колико за сопственим смислом и парама, наравно.

Они, међутим, круже само око велике светиљке која се не гаси и очекује се у некој будућој епизоди „Гранд звезда“ да Вучић запева, почне да плеше, скаче кроз запаљене обруче, с трапеза се спушта троструким салтом, и имитира, на крају, сам себе.

Појавио се у „Ћирилици“ Миломира Марића и два и кусур сата иритирали су јавност дијалогом на „ти“ из чега је профитирао само Марић, док је Вучићу, очигледно уморном, недостајао само електронски цигар, па да буде потпуна џирло девојка.

Шта је то у духу, карактеру и природи српског премијера да се свако мало сашаптава са народом, посредством лоших, ако не и најгорих у нашој професији, те да жалобним гласом производи ефект жртве и демонстрира разне облике скрушеног паћеништва; само што није легао на ексере да ту одрема оних сат, два колико, наводно, спава.

У основи таквог „политичког стања“ почива несигурност и, плус, свест да се окружио лошим светом. Управља владом без карактера и странком без озбиљног идентитета у којој седе, столују и управљају све сами преваранти, ако се тако може назвати неко ко је до јуче навијао за једне и нешто друго, а сад је за друге и нешто сасвим ново.

Две важне речи: Инат и дијалог

Александар Вучић добро је говорио на отварању дводневног заседања европског огранка Трилатерале. Био је то кратак говор и само ће неки окорели циник да га памти по чињеници да је председник српске владе први пут ушао у београдски хотел „Краун плаза“, у Мишковићевом власништву, који су његови министри и дочасници нижег ранга избегавали готово годину дана у широком луку.

Поред јасног истицања европског пута с обавезом продубљивања регионалне сарадње па и неких других ритуалних мантри какве се изговарају на скуповима ове врсте, рекао је, по мени, као што сам већ писао, две важне ствари.

Прво, да нећемо да будемо у понижавајућој позицији сиромашног рођака кога се сви стиде. Ово би могао да буде јак мотивациони моменат сагласан бољем делу националног менталитета, до гротеске описан у једној од култних реплика у филму Ко то тамо пева: „Дај ми пет карата!“

Уместо промене свести, у веберовском или сваком другом правцу и смислу, што је једнако калемљењу грожђа на врбу, требало би искористити, али у позитивном смислу, инат и национални понос.

Уосталом, дубина проблема српског друштва и јесте толико велика да се без широког фронта подршке и не може превазићи. Такав ударнички подухват неостварив је без јаке мотивације.

У том смислу значајно је, а то наводим као другу важну тачку премијеровог обраћања „трилатералцима“, да је Вучић рекао да је Београд „сјајно место за дијалог, размену мишљења, договора о будућности…“

Надам се да то није била тек протоколарна фраза за потребе једног међународног скупа, већ да има места да се унутар српског друштва афирмишу вредности дијалога и договора. Предуслов за то је укидање говора који од делова друштва прави непријатеље.

Дежурни непријатељи су тајкуни, опозиционе странке и део медија. Они су криви за све: од испада извесног Сандуловића у Лондону до штрајка адвоката. Грдно се вара Зоран Бабић, шеф посланичке групе СНС-а, ако мисли да се испад тог Сандуловића може политички и логички описати као „државни удар на премијера“. Он тим речима само показује једну идолопоклоничку матрицу па којој је премијер држава. А то смањује могућност размене мишљења.

Још је горе с министром правде који је оптужио Мирослава Мишковића да је организовао штрајк адвоката чиме је само још више разгневио и сузио простор за аргументован дијалог са значајним делом људи којима министрује.

Тај Селаковић иначе губи компас. Изем ти министра правде који зарад јефтиних поена у некој имагинарној гласачкој машини и поена на Вучићевим дворима, дерогира судијску одлуку да Мишковићу врати пасош. Уместо да штити интегритет судије и препусти апелацији, или ком већ, коначно одлуку, он се батрга у политичким водама и види заверу против „лика и дела“ вође, који му је очигледно дражи од достојанства функције.

Ни у медијима, осим збиља појединих и малобројних, нема размене мишљења нити простора за промишљање будућности. Готово сви тамбурају исто и брзо ћемо видети да ли су озбиљно схватили Вучићеву поруку о потреби за дијалогом.

Свест о мангупима: Човек, оркестар

Премијер има погрешну перцепцију стварности. Нешто као у време Тита. Кад би друг Тито знао шта раде мангупи, било би другачије. Овде је проблем, међутим, сасвим другачији. Вучић добро зна и са више страна је упозорен да мангупи у његовим редовима раде оно што мисле да је за њих добро, а сопствено непочинство, па и доказану неспособност, покривају заклињањем у вођу. Отуда он има потребу да сопствену политику тумачи и у дечјем програму било које телевизије, под условом да је води неко ко не уме ништа да пита или ће да постави лака питања – чиста „Тешка реч.“

Мора да има нечега у чињеници да Вучић није досадио сам себи, али ако мисли да се политички просперитет постиже тако што ће да нас замајава сваке ноћи и у бесомучном исцрпљивању самохвалисањем – онда грдно греши. Нема више тог истиномера који ће да похвата шта нам је све обећао, а и Вучић, да га питате, не би се више сетио.

Ако је читалац стекао утисак да је мени њега жао, не греши много. Иначе смо на „ти“. Али, кад смо, у ретким и све ређим приликама у јавности, онда сам с њим на „ви.“ Није он Александар, он је, бре, премијер државе.

Извор: Време