S one strane demokratije

Srbija, u doba naših života, ima nekoliko puteva kojima može krenuti. Budući da nema ni vojnu, ni političku, ni obrazovnu, ni političku elitu, Srbija danas kritično zavisi od pojave talentovanog vođe, nekog novog Karađorđa, ili Miloša. No, šta ćemo raditi ako se takav vođa slučajno ne pojavi? Ili ako se pojavi, ali mu padne klavir na glavu dok šeta Košutnjakom, što može da se desi svakom onom ko pokaže makar trun želje da ne demagoški menja sistem?

Čitava naša istorija, barem ona novija, od Prvog srpskog ustanka, jeste istorija borbe talentovanih pojedinaca sa kontra elitama. Istovremeno, jedina elita koju smo izgradili u poslednjih dvesta godina, jeste neuporedivi srpski oficirski kor iz oslobodilačkih ratova 1912-1918, a i ona je uredno potrošena na Kolubari, Kajmakčalanu i Solunskom frontu, da bi liferanti mirno nastavili da teraju po svom. Od tog doba, najveća briga svake vlasti jeste da pomno pazi da se ne stvori neka elita koja bi mogla da pokvari demokratsku komediju, koja se ovde odigrava, u raznim oblicima, preko sto godina.

Gde nema elite, dakle, sva nada se polaže u nekog vožda. Elita ne može da se stvori za godinu-sve, ali vožd je manje-više kosmička, ili ako imate drugačiji ukus, biološka pojava i njega vreme ne vezuje kao elitu. Moja je teza da je bolje imati elitu, nego vođu, iz prostog razloga što se njenim odgajanjem (a ne obrazovanjem) stvara visoka prosečnost u vladajućem sloju, koja omogućava jednom narodu siguran hod kroz istoriju. Pojedinac formata Karađorđa i Miloša može se i ne pojaviti, ali elita, ako je ima, sasvim završava posao.

No, šta ako se ne pojavi vođa, a nemamo ni elitu? Ostaje dalje opadanje i propadanje. Svaki rasni pojedinac duboko oseća da je, kao što kaže izreka, bolji užasan kraj, nego užas bez kraja. Demokratski orjentisani političar oseća upravo suprotno i to ne zato što je duboko razmišljao, već zato što je to u logici sistema i opredeljenja za demokratiju. Građanskom političaru podvig stoji k`o piletu gojzerice. Opet, politika koja u sebi ne sadrži nikakav rizik, nema nikakve izglede u istorijskoj areni. Njena budućnost je entropija države i nacije.

Kažu da nma tog problema koje jedno dobro čudo ne može da reši i svi mi, negde u sebi, samo se čudu i nadamo, jer nas realitet odvodi u demografski, kulturni i privredni kolaps. Čovek grada, a Srbi su danas velikom većinom građani, nema otpornost svojih predaka, nije sposoban da se nosi sa modernom civilizacijom, jer ne razume njenu destruktivnu moć i dekadenciju, najpre stoga što je i sam potpao pod numine umiruće kulture Zapada. Sun Ja-cen, kineski filosof, kaže: lako je delati, teško je razumeti. U Srbiji to gotovo da nema smisla, jer se delanje pre razumevanja smatra dokazom patriotizma, poštenja i poštenog životnog stava. Čovek grada, dakle, neće promeniti ništa i on je, a ne seljak, oslonac svih demokratskih i uopšte građanskih ideja i ideologija. U stanju je, da baš, u veličanstvenoj besmislenosti, misli da je njegova sloboda upravo u biranju varijeteta građanskih ideologija, dok je sloboda nešto sasvim suprotno tome: iskorak iz ideologije. Koliko nas još uopšte može da zamisli organizaciju društva s one strane demokratije? Koliko nas bi se odreklo prava da bira vlast, iako ništa o politici ne zna i ništa ne razume? Pravo da se učestvuje u političkom životu, pravo da se bude politička količina, nadraslo je potrebu da se prvo razume, pa onda hvata za olovku na biračkom mestu.

Da malo pojasnim: grad i selo su dva najudaljenija pola stvarnosti, nešto do te mere suprotno, da se jedva može shvatiti. Kada Beograđanin pređe u Njujork, nije mu se promenilo ništa, a kad peđe u Pinosavu, na samo dvadesetak kilometara od prestonice, promenio mu se čitav svet. Nikada ni jedan ep nije napisan u gradu, nikada ni jedna drama na selu. Mit, epika, autentična kultura, običaji, tradicija-sve što nas čini Srbima-stvoreno je na selu. Grad nije stvorio ni jednu kulturnu tekovinu i neće.

Ono što se danas zove kulturom, nije više ispitivanje sebe, svoje zajednice i žive prirode, nego tipično, sasvim gradsko, ispitivanje svojih unutrašnjeih raspoloženja i duševnih napona, kao i svog toka svesti, koji se onda, skupa, transponuju na spoljni svet, sa dubokim uverenjem da ono što se muva po našoj glavi samo treba pretočiti u nekakvu praksu. A život, što je i poslednjem čobaninu jasno, ide svojim tokom i ne haje šta o njemu mislimo i da li uopšte mislimo. Život je stariji od mišljenja; ameba uopšte ne misli, pa opet živi. Građanin je, posebeno ako je poluinteligent, a takvih je najviše, vazda ljut što život nikako neće da uzme na znanje njegove predloge i njegova nastrojenja.

Tipičan primer bi izgledao ovako: „Ja sam Srbin…ma šta Srbin, Srbenda, more…desničar, monarhista, pravoslavac, ne vadim iz usta Nikolaja Velimirovića i mislim da samo treba da omanja grupa od stotinak hiljada sličnih meni, izađe na ulicu i zbaci ove antihriste, pa da mi, mudri kao što nas je bog dao, sklopimo Srbiju kakva treba da bude“. Kad se to ne desi (a nikad se ne desi), onda naš mudroser izlije žuč na internetu, optužujući onih 99 000 koji nisu izašli da nisu pravi potomci Svetog Save, Nemanjića i Obilića.

Ponaša se kao onaj pevac koji misli da sunce izlazi zato što on kukuriče, a ne obrnuto. Ljut je na ceo svet što život, takav kakav je, nije uzeo na znanje njegova raspoloženja, već ih preskače i ide dalje. Život nije u redu, moje mišljenje jeste-večiti je poklič svih apstraktnih popravljača sveta. Život, dakle, takav kakav je, daje mu sledeće mogućnosti: ili će primiti neku hiljadarku od „službi“ i nastaviti da srbuje za njihov račun, ili će, do poznih godina, sedeti pijan po kafanama i gnjaviti ljude pričom kao, eto, srpski narod nije dostojan takvog velikana, kakav je on sam. U oba slučaja, pobediće život, takav kakav jeste: hladan i nem.

Ovo pričam zato što se od građana, u smislu mesta življenja, i od građana, u državno-pravnom smislu, nemamo čemu nadati. Ako postoji neki naš novi Karađorđe, ili Kodža Miloš, taj sada trčkara po nekom selu, juri guske i uči se da život poštuje iznad mišljenja, da svoje osećanje sveta ne kalja utvarama kauzalistike. Poštovanje činjenica, a ne istina, leži u osnovi svake politike, ako ona hoće da ima izgleda na uspeh. Dogme, ideologije, partijski programi…sve su to grobnice naroda. Onaj ko prvi bude shvatio da živimo u postdemokratskom društvu, da se na obzorju vremena diže planetarna diktatura, kakvoj nema ravna u istoriji, da bez demokratije postoji efikasna organizacija društva, taj će odneti šnjur. Popravljači demokratije, sveta i čoveka, obični su gubitnici i autsajderi. Takvi su i njihovi oponenti u građanskoj areni, konzervativci i desničari, koji teže povratku u dobra, stara vremena, koja nikad neće doći. Jednom narodu, ako dozvoli da ga jašu ideolozi, potpuno je svejedno da li će se žrtvovati pojmu (demokratiji), ili sećanju (konzervativcima): nestaće svakako.

Samo onaj ko je svojim rukama, u prirodi, na slobodnoj zemlji, svoj hleb stvarao, razume tokove stvari. Onaj, ko je sarkofazima od betona i čelika, u modernom velegradu, ograđen od žive prirode, ne razume ništa, a da je, u tome je lepota svake budalaštine, uveren da je eonima ispred seljaka u kapiranju sveta. Nije u stanju da jednu ovcu čuva, a sve zna; padne u nesvest kad gleda klanje kokoške, a sutra bi krenuo u rat za oslobođenje srpstva. Njihovi oponenti, građani liberalne ideologije, još su komičniji: sanjare o bratstvu planetarnih razmera, a nisu u stanju ni deset nepotplaćenih ljudi da dovedu da slušaju njihove budalaštine. Čovečanstvo im je malo, a hiljadu pristalica, sa plaćenim sendvičima i prevozom im je taman.

Ako postoji nada za Srbe, ona počiva na onom delu naše sabraće koji gleda u zvezde, a ne u neonske svetiljke i ekrane. Za jednu drevnu, moćnu simboliku, nije važno koliko sledbenika ima, nego na kakvu su žrtvu oni spremni. Čovek grada nije sposoban da to shvati, kamo li da sledi. On ustaje uvek „protiv“ nečega, a ne „za“ nešto; komunisti protiv četnika, desničari protiv crvenih, liberali protiv svega i svačega, feministkinje protiv prirode i tako unedogled. Pravo vođa, kao i svaki rasni čovek, nema neprijatelje u ideološkoj sferi, on tiho sledi ono svoje „za“, bilo da se radi o simbolima, o metafizici, o zajednici ili porodici. Sloboda modernog čoveka, građanina, jeste sloboda „od“ nečega, dok je rasni čovek slobodan „za“ podvig, za žrtvu, za plemenski kult i totem.

Verujem bez dokaza, jer veri dokaz i ne treba, da u onim slojevima naše zajednice i nacije, koji su ostali izvan ideloških podela, izvan utvara građanskih sistema vlasti, još postoji drevni nagon za podvigom, za junačkom smrću, za otmeno služenje kultu predaka i kultovima plemenskih bogova, u kojima poštujemo one naše osobine pomoću kojih smo nadmoćni nad drugim narodima. Nije to velika grupa, ali je vezana tako snažnom simbolikom, da će ona, u jednom trenutku, u kome sva laž i sav ovaj surogat od epohe spadne sa nas, narasti do visina sudbine čitavog naroda.

To je, nemojmo imati zabludu, naša jedina šansa: probajmo, kada čas dođe, da se još jednom dignemo, snažno i smelo, kao plamen sa pepela i vratio se na vrhove istorije. Ako nastavimo da sledimo utvare demokratije, ljudskih prava i sličnih budalaština, razviće nam se felaški, ropski mentalitet, koji će nas zauvek izbaciti iz istorije, osim kao „objekt za subjekt“, odnosno kao predmet volje za moć snažnijih i vitalnijih naroda. Čitava serija naroda oko nas već je doživela sličnu sudbinu: sposobni su još samo da menjaju gospodare, ali ne i svoju slugeranjsku prirodu. Nas bi takva sudbina zbrisala sa istorijske pozornice u tri generacije.

Na kraju: bilo je onih koji su me optuživali da sam prikriveni stabilizator sadašnje političke scene u Srbiji. Ne dao Bog. Samo mislim da su protesti protiv ovog, ili onog vladaoca besmisleni i bezizgledni, čak i ako uspeju, jer se posle takvoga njegov brat blizanac ubacuje u fotelju. Protest koji ima smisla jeste protest koji traži promenu obrasca, protest koji gleda preko granica demokratije i građanskih sistema uopšte. Nas treba da interesuje ne sloboda kao princip, nego sloboda za Srbe; ne pravda uopšte, nego pravda za Srbe; ne gladni u Africi, nego siti u Srbiji; ne Rus brat, nego brat Srbin.

Naši stari, kad su ustajali da se bore za slobodu, nisu znali ima li Rusa na svetu. Manimo se bratimljenja bilo sa Rusima, bilo sa Evropom; mi svoj hleb jedemo svojim zubima, ni evropskim, ni evroazijskim. Oslobodimo se aveti ideologija i nemojmo da brkamo ono što treba da bude, sa onim što će biti.

Izvor: Vaseljenska TV