Samosažaljenje ili život

Tako smo mali, jadni i bedni, a i beznačajni – ništa se mi ne pitamo. Žrtve smo dilova velikih, žrtve smo pada Berlinskog zida, žrtve smo kraha Sovjetskog Saveza, kao i višedecenijskog odsustva Rusije sa međunarodne scene. Žrtve smo raznih direktiva američkog saveta za nacionalnu bezbednost, alavih međunarodnih bankara, domaćih tajkuna i drugih izdajnika. Žrtve smo globalne i lokalne masonske elite i njenih iluzija, Udbe i njenih preostalih pipaka, Broza i njegovih sledbenika, Engleza i njihovih prljavih kombinacija, Vatikana i njegovih milenijumskih intriga. I stvari će se promeniti kod nas tek kad se promene u svetu. Uostalom, neka neke nove generacije urade ono što mi danas nismo objektivno mogli.

Ovakvo razmišljanje je siguran recept za tiho umiranje, vegetativni jadni i bedni život, nimalo ulepšan postojanjem izgovora. A kako bi bilo da se podsetimo na to šta znači takmičenje? Nije iz Njegoševog besmrtnog pera olako izašla rečenica: neka borba bude neprestana! U privatnom životu se zna, gubitnici traže izgovore, a pobednici rešenja. Zašto bi bilo drugačije u životu nacija?

Ne može šut sa rogatim… Ko kaže da ne može? Ne može onaj koji neće. Kada je Branko Kostić, tadašnji Potpredsednik predsedništva SFRJ, izjavio početkom 1990-ih, verbalno prkoseći pretećim međunarodnim sankcijama, da ćemo, ako ne budemo imali šta drugo da jedemo, jesti korenje – mislim da je to dotaklo mnoge. Dotaklo je sigurno većinu onih desetina hiljada Beograđana što su ispratili kolonu tenkova JNA koja je krenula ka slavonskim ravnicama avnojevske Hrvatske. Dotaklo je mene, mogu da posvedočim, relativno sveže pristiglog iz zemlje meda i mleka, a nisam bio jedini u svom okruženju. Pa je još Milošević 1991. izjavio: „Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo”.[1] Evo, i tu mogu lično da svedočim: uprkos svim anti-komunističkim pogledima koje sam sa sobom poneo iz srpsko-američkog rasejanja, misao koja je tada pala napamet i meni i mnogima s kojima sam bio ili ostao u kontaktu bila je – pa ako je tako, ako izdrži do kraja i pobedi, neka on i njegovo potomstvo vladaju još petsto godina. Bili smo spremni, dojučerašnji razmaženi kapitalisti kakvi smo bili (a i mnogi odavde koji su te ambicije tek gajili), zakleti anti-titoisti, da se podvrgnemo i nekoj vrsti ratnog komunizma ako je trebalo, ako je to bila cena pobede. Pobede koja bi značila ostanak svih Srba u jednoj državi. U slobodi i ponosnoj nezavisnosti. Pa makar ratovali protiv celog sveta. Došli bi avioni novih solunaca iz rasejanja da je tako stvarno, iskreno bilo, baš kao i u Prvom svetskom ratu.

Naravno, znamo kako se sve završilo. Na velikim rečima. Niko od odgovornih niti je jeo korenje, niti se čak pošteno potukao, s namerom da izdrži do kraja. Onome ko je hteo da zna, ko je lično sebe založio i učestvovao u borbi, bilo je jasno još sredinom 1991, na prostorima Srpske krajine, da se ne ide na pobedu, da se prave dilovi sa Pavelićevim nasledicima, vođeni jugoslovenskom – ne srpskom – naivnošću za koju, posle 1941. više nikada nije smelo da bude opravdanja. Kasnije, kada su pritegle zapadne sankcije, postalo je očigledno da je zapravo zavladao skoro panični strah od jedenja korenja u vrhovima vlasti, da se čak i mogućnost nedostatka luksuznije zapadne robe već smatrao katastrofom. I da je očigledno da je najvažniji zadatak postao, ne pobeda, već ukidanje sankcija. A sankcije su, inače, mogle da budu prilika da se, uz sasvim legitimno opravdanje postojanja spoljne i unutrašnje agresije, uvede istinska socio-ekonomska ravnopravnost i ustroji pravednija država. Idealna prilika za dojučerašnje pristalice diktature proletarijata, na kojoj je, inače, bio zasnovan i Ustav iz 1974, nad kojim sadašnji „evrovojvođani“ liju suze.

Ali, reći će neki – nismo mogli protiv celog sveta. Odgovor: onda nikada takve stvari nisu smele da se izgovore. Onda verbalnim junačenjima nije bilo mesta. Ako je za „Čarlija“ (komunističkog gerilca u Južnom Vijetnamu) gozbu u doba Vijetnamskog rata predstavljala „činija pirinča i malo pacovskog mesa“, po rečima Martina Šina u „Apokalipsi danas“, šta bi nama falilo da jedemo pasulj ili kačamak neko vreme, zarad pobede, tj. zarad opstana? Imali smo bogatiju zemlju nego Vijetnamci. Istina, nismo imali stratešku podršku SSSR-a koju su imali oni. No, imali smo nešto drugo: oreol poslednjih evropskih boraca, koje su delovi tada poniženog ruskog patriotskog establišmenta bili spremni da pomognu u više nego dovoljnoj meri. Kao i mnogi drugi protivnici unipolarnog sveta. Svašta bi bilo, svakakav svet bi se tu okupio, i dobar i loš – ali bi ga bilo. To jest, s tim se moralo računati ako se već govorilo da smo spremni da se bijemo i jedemo korenje.

Subjektivno – mislim da smo mogli da završimo rat mnogo više u svoju korist da su oni koji su vodili srpski narod 1990-ih bili jaki na delima koliko i na rečima. Možemo da postanemo pobednici i sad. Čak i u ovakvoj situaciji – možemo da pobedimo (neka razmišljaju protivnici šta to tačno znači „pobeda“). Ako su Islanđani mogli da kažu „ne“ tzv. banksterima, i svojim i inostranim, možemo i mi. Isto važi i za negativan odgovor arogantnoj briselskoj birokratiji i vašingtonskim wannabe nastavljačima paganskog Rima. Jer, nije više samo reč o borbenosti. Čak i ako se račundžijski gleda – šta to mi više imamo da izgubimo? I, podjednako važno: šta to mi imamo da dobijemo nastavkom ovog puta? Članstvo u klubu zaduženih do grla? Članstvo u rastućem globalnom plemenu nomada i bezemljaša? Pogibiju u „mirotvornim misijama“ svuda osim na tlu Srbije?

Neka neko sedne i izračuna cenu borbe i cenu daljeg povlačenja, malodušnosti, kukavičluka. Imamo li prijatelje u svetu? Imamo. Imalo li neprijatelje? E, tu je mali problem. Većina u Srbiji je, bar privremeno, izgubila moć raspoznavanja neprijatelja. Neki padaju na maske „demokratije“, „zapadnih vrednosti“, „modernizacije“, i sličnih himera, dok drugi veruju ubeđivanjima kupljenih političara i analitičara kojima su zasipani sa kontrolisanih medija, da su nam „prijatelji“ ustvari oni koji su nas bombardovali, koji nam otimaju zemlju i čije „prijateljstvo“ nekako stalno ima neku cenu i zahteva permanentno donošenje „teških odluka“. Veruju zato što su izgubili veru u postojanje zla, prosto ne mogu da shvate da postoje ljudi koji su spremni da puste neprijatelja kroz kapiju za mrvicu vlasti ili šačicu konvertibilne valute. Mada, prethodno loše iskustvo ne može da bude validan izgovor za odustajanje od borbe.

Naravno, nije običan narod kriv za svoju trenutnu malodušnost. Toliko je izgubio veru u one koji su ga zvali na otpor u protekle dve decenije, da sada ne zna kome da veruje, čak i ako izgovara najtvrđe reči i polaže najsvečanije zakletve. No, ono što ne sme da se zaboravi, ne sme da se izgubi, je borbeni elan, zahtev da se vide rezultati, da se ne trpe poniženja niti konstantna uslovljavanja. I mora da se povrati svest o stalnim neprijateljima. Nemcima i Englezima na prvom mestu. Ne narodima, već njihovim vladajućim elitama. Da se shvati – ako im ne kažemo „ne“, neće se zaustaviti dok Srbija ne nestane sa mape, a po mogućstvu i sami Srbi. Ko ne veruje, neka pogleda kako je ustaštvo dobilo krila čim je avnojevska Hrvatska i zvanično postala član EU. Ili neka razgovara sa Srbima na KiM, pogotovo onima koji već pet godina žive u blagodetima „suverenog i nezavisnog Kosova“, omiljenog deteta demokratskog Zapada.

I, još nešto: neće se bela kuga u Srbiji zaustaviti dok se Srbima ne vrati borbenost. Nikakvi programi, elaborati i slično tu neće pomoći. Tako smo nastrojeni. Nije slučajno skočio natalitet u mnogim ratnim oblastima tokom 1990-ih. A i takav nam je usud. Jer, u okruženju u kakvom živimo, borbenost je bukvalno pitanje života i opstanka.

Lažni pacifisti, oni isti što su smrtno zaljubljeni u NATO, odmah će zlonamerno poistovetiti pojam borbenosti sa „nasiljem“, „ratom“, „etničkim čišćenjem“, itd. Sve samim pojmovima iz loše zapadne savesti. Neka ih, uvek će oni izmisliti nešto slično. Tako ih uče na kursićima, gde se reči tretiraju samo kao prilagođeni Tomahavci. Da li je, uostalom, važno šta oni kažu? Na jedan od „njihovih“ dana, upravo protekli tzv. međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembar – da li je i jedan od dušebrižnika ili dušebrižnica pomenuo Vesnu Ćosić, trudnicu iz severne Mitrovice, kojoj su ljudi „najeuropljana“ Vučića, Dačića, Vulina i ostale bulumente, pretili uksraćivanjem socijalne pomoći ako ne glasa za Krstimira Pantića? Gde je bio bilo ko iz npr. CESID-a da lamentira nad „demokratskim standardima“ prisiljavanja ljudi da glasaju na nezakonitim izborima pod pretnjom otkaza. A to bi bila bombona od projekta za njih. Imali bi na hiljade ljudi da intervjuišu. Istina – teško da bi bilo zapadnih „grantova“ za tako nešto. Ali – nisu li demokrate iz ubeđenja…? Kao npr. Tanja „Ferari“ Miščević, perjanica banalnosti današnjeg birokratskog zla, koja se naglas pita, „da li to nama treba“ da pisnemo i reč na račun neoustaštva u Hrvatskoj i ono malo preostalih Srba koje tamo terorišu – da ne bi slučajno ugrozili „evrointegracije“,[2] o njenoj karijeri da i ne govorimo. Sutra će isto to rezonovanje važiti za bilo koji deo srpskog naroda. Jer, ako je Dačić mogao da izjavi da sigurno neće žrtvovati sedam miliona zbog nekih „deset hiljada“ bojkotaša na severu KiM – šta sutra sprečava ovaj bezdušni soj da isto kaže o Srbima u Rapko-polimskoj oblasti, Preševu, Medveđi, Bujanovcu, Republici Srpskoj?

Nismo niti mali, niti bespomoćni, niti usamljeni. Pripadamo narodu koji je trenutno malobrojan jer je desetkovan, jer se nije dao, jer se usuđivao da sanja velike snove po cenu velikih zabluda i velikih žrtava, narodu koji može da postane „mali“ tek ako bude dobrovoljno pristao da sebe svede na meru koju mu priželjkuju protivnici, neprijatelji. „Mali“, kao pretposlednji korak ka „nestalom“. Između takve izvesne „svetle budućnosti“ i mogućnosti koje bi nosila obnovljena borba – izbor ne bi trebalo da bude previše težak.

Izvor: Fond Strateške kulture