Sanjarenje o lend-lizu ili ko plaća američku vojnu pomoć

Da će se NATO vrlo brzo preko direktne vojne intervencije uključiti u ukrajinsku krizu skoro odmah je svima postalo jasno. Istovremeno, Zapad ne želi da se pomiri sa situacijom u kojoj veći deo ukrajinskog stanovništva bira put integracije sa Rusijom. Kaznena operacija koju su kijevske vlasti izvele u Donbasu sprovodi se uz punu podršku najjčih zapadnih država. Tako da je pitanje samo u tome čime su te sile spremne da pripomognu svojim ukrajinskim protežeima kako bi ovi umirili Novorusiju koja nikako neće da se smiri, i kako će to uticati na dalji tok događaja.

Trenutno – Rusija je pod ekonomskim sankcijama koje su usmerene protiv određenih pojedinačnih osoba, za koje Zapad smatra da imaju veze sa donošenjem odluka o Ukrajini. Postoji pretnja da će se sankcije pooštriti tako što će važiti za čitave grane ruske ekonomije. Ali, pre svega, takve sankcije će biti moguće samo ukoliko ruska armija uđe na teritoriju Ukrajine, što Moskva ne planira. Drugo, Evropljani koji odlično shvataju da će se one kao bumerang vratiti Evropi, uopšte ne moraju da se sa njima saglase. A treće – čak i ako te sankcije budu korištene – njihov rezultat će se ispoljiti tek kroz nekoliko godina, a to znači: one nisu iskoristive kao instrument gušenja Novorusije. Zato što se pre svega radi o vojnoj pomoći.

To pitanje je došlo na dnevni red praktično odmah posle državnog prevrata u Kijevu. Sredinom marta je Arsenij Jacenjuk, čim je stigao u Ameriku, zamolio Obamu da mu se daju oružje i obaveštajne informacije. U prvom trenutku Obama ga je učtivo odbio i umesto traženog ponudio američke suve obroke. Tako su SAD već u martu isporučile Ukrajini 330.000 kompleta suvih obroka koji su se odmah, to mora da se konstatuje, našli u slobodnoj prodaji. 14.aprila je savetnik državnog sekretara SAD Tomas Šenon pri poseti Nemačkoj, odgovarajući na pitanje novinara da li će SAD isporučivati Ukrajini oružje, odgovorio da se ta varijanta razmatra. A 15.aprila se Džon Makejn, pri poseti Estoniji, obrušio na američku vladu oštrom kritikom i pitanjem zašto ona još nije poslala ukrajinskoj armiji sve što joj je potrebno. Između ostalog, u to „potrebno“ spadaju i uređaji za noćno osmatranje, malokalibarsko oružje, protivtenkovsko oružje i sredstva za protivvazdušnu odbranu. Nesposobnost Amerike da pomogne Ukrajini Makejn je proglasio za sramotnu, i konstatovao da ona predstavlja pretnju po sigurnost Evrope.

17.aprila se po tom istom pitanju izjasnio ministar odbrane SAD Čak Hejgel. Na zajedničkoj konferenciji za štampu sa ministrom odbrane Poljske Tomašom Semonjakom on je izjavio da je predsednik Obama odlučio da se za Ukrajinu izdvoji nova količina vojne pomoći koja ne izaziva smrt, kao što su lekovi, šlemovi, sredstava za prečišćavanje vode, šatori, generatori i pumpi za gorivo.

15.maja su novine Wall Street Journal objavile članak sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine, bivšeg komandanta majdana Andreja Parubija, pod nazivom „Ukrajini je potrebna hitna vojna pomoć SAD-a“. U članku se kaže da Ukrajini ne trebaju američka vojna lica koja bi se borila, već da joj treba američko oružje. Parubij se žali da je nova ukrajinska vlast od stare nasledila poluuništenu armiju, bezbedonosnu i obaveštajnu službu koje su krcate ruskim agentima, podmitljive sudove i tužilaštva. Parubij, kao i Makejn, govori o protivtenkovskom oružju, sredstvima za protivovazdušnu odbranu i uređajima za noćna osmatranja, kao i o pancirnim prslucima.

Novoizabrani predsednik Ukrajine Petar Porošenko je odmah pošto je izabran za predsednika, već u prvom intervjuu govorio o američkoj vojnoj pomoći. Intervju je dat listu Washington Post i u njemu je Porošenko pozvao Ameriku na – ni više, ni manje – već na novi lend-liz. Po njegovim rečima, Ukrajina i SAD bi morale da zaključe novi ugovor o bezbednosti. Očigledno je da Porošenko nije ni malo mutav!

27.maja Wall Street Journal je objavio redakcijski članak „Ukrajina bira Zapad“ u kome se kaže da su izborom Porošenka za predsednika i SAD i Evropa izgubile poslednji razlog za odbijanje da Ukrajini pruže vojnu pomoć. Kao, zar je moguće odbiti ih kada Francuska već prodaje Rusiji nosače helikoptera „Mistral“? Autorima tog članka uopšte nije palo na pamet da Francuska Rusiji ne poklanja nosače helikoptera, i to itekako ne poklanja, dok novine sa Vol-strita predlažu da se kijevskom režimu na „Keve mi!“ proda sve što ovaj zatraži.

29.maja je pitanje kako je Obama reagovao na molbu Porošenka koja se odnosila na len-liz postavljen na brifingu zvaničnom predstavniku Stejt departmenta – Dženifer Psaki. Ona je odgovorila da je predsednik odobrio tri tranše pomoći Ukrajini i da nastavlja da razmatra molbe ukrajinske strane, ali u vezi sa pitanjem isporuke oružja još uvek nema ničeg novog. Ili, jasnije rečeno: burazeri, što imate – to vam je!

Šta da se u vezi s tim kaže? Bela kuća neće da šalje Ukrajini američke jedinice jer shvata da stanovništvo SAD to Obami neće oprostiti, ali pri tom neće ni da izgubi svoj uticaj u Evropi. Tu se već postavlja pitanje isporuke oružja. Uostalom, američki najamnici se u Ukrajini već bore, a to je već dovoljno veliki stepen uključenja te zemlje.

U govoru pred novom klasom Vojne akademije Vest-Point Obama je 28.maja direktno izjavio da za američku vojnu politiku snabdevanje i priprema oružanih snaga saveznika predstavljaju prioritet, jer to Americi omogućuje da svoje zadatke rešava bez direktnog vojnog prisustva.

Ostaje pitanje ko će za sve to da plaća. Danas niko nema višak para. O tome, koliki je taj iznos i kako svi pokušavaju da sa sebe otresu finansijsko breme govori ako ništa drugo, a ono priča o već pomenutim „Mistralima“. SAD ni malo ne žele da Francuska proda Rusiji te brodove. U članku koji je objavljen u Foreign Affairs američki politikolog Majkl Moran preporučuje da se za početak Francuska posrami. Na primer, sram vas bilo, odakle vam ideja da svoje oružje prodajete agresoru? Umesto da pljunete na sankcije, na teške milijarde – koliko oni koštaju, na troškove i gubitak radnih mesta.

Američki kongresmeni-demokrate Eliot Endžel i Vilijam Kiting, kao i rukovodilac američke delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a Majkl Terner predlaže drugačiji prilaz. 30.maja oni su se obratili Andersu fog Rasmusenu, generalnom sekretaru NATO-a, pismom u kome mole NATO da od Francuske otkupi brod ili da ga zakupi. Molba – više nego ružna. Razumeli bismo kada bi se predsednik SAD obratio francuskom predsedniku pismom i u njemu rekao: „Prodaj za iste pare nama taj brod. Nadoknadićemo ti troškove.“ Mada, sve i da bude tako, Francuskoj bi i to bilo neprihvatljivo, jer ona i bez „Mistrala“ sa Rusijom ima razgranate ekonomske interese i shvata da ukoliko bi ugovor bio raskinut ti interesi će sasvim sigurno biti pokvareni. Čak i da se takav postupak shvati, ipak nije jasno ko se kome obraća. Jer NATO ne kupuje naoružanje, to rade države koje su njegove članice, i koje tim oružjem zatim snabdevaju svoje vojne jedinice za delovanje u sastavu NATO-a. Tako da pismo Endžela, Kitinga i Ternera predstavlja najobičnije foliranje. Jer u tom slučaju se radi o bloku NATO-a. Ko bi to finansirao lend-liz za Ukrajinu uopšte ne može da se razume.

U situaciji kada se diže mnogo prašine u vezi sa američkom vojnom pomoći Kijevu, a niko ne želi da plati, javlja se sumnja da atlantski saveznici pokušavaju da od Rusije dobiju neke olakšice u vezi sa kupovinom gasa – nova odlaganja, popuste, i t.d, a da se novac koji se na taj način uštedi iskoristi za kupovinu naoružanja. A može da se obeća i smanjenje međunarodne napregnutosti ili nešto drugo, isto tako mutno.

Izvor: Fond Strateške Kulture