Сарајево – десет година касније

Крај је године, па људи праве неке интерне прегледе и ревизије. Није сада да се то иког посебно тиче осим мене, али, ето, пало ми је на памет: 2022. ће се навршити пуних десет година откад сам се преселио у Београд. Мала ствар за човечанство, а велика за мене, како би се рекло.

Свашта је стало у тих десет година. Кад се присетим 2012, не само да сам био десет година млађи, него сам се тек ближио тридесет и петом рођендану, још сам спадао у оне „младе“ у већини официјелних формулара. Можда сам се зато и усудио да покушам да почнем живот испочетка у сасвим новој средини, без држављанства, без посла, без крова над главом, без уштеђевине, само са кошуљом на себи, што у једној песми рече Брус Спрингстин.

Доста се тога променило и било је истовремено и лакше и теже него што са стране може изгледати. Релативно брзо сам рекао самом себи да се нипошто нећу освртати, што рече Спрингстин у истој песми, па тако и нисам, мада је било људи који су ми говорили да сам отишао са готовог на вересију.

Привлачност носталгије

У тих десет година мој живот је ишао путањом којом је ишао. Да нисам прешао у Београд, ишао би неком другом путањом. Ја, наравно, не могу беспоговорно знати каква би та путања била. Мени је ова садашња из ове садашње перспективе добра, али из неке друге перспективе можда би и нека друга била боља. Има ту, међутим, једна важна разлика. У стварности је једина могућа путања ова на којој се налазим. У алтернативној стварности могуће је да паралелно постоје путање које би у стварности једна другу искључивале. У есеју о „историји вечности“ Борхес каже да је лепота носталгије у томе да у њој паралелно егзистирају могућности које би у стварности једна другу искључивале. Отуд и постоји та неодољива привлачност носталгије.

А опет хватам самог себе да немам никакву носталгију за Сарајевом. Није да ми Сарајево није у лепом сећању. Није да Сарајево није препуно људи који су ми драги. Није да ми је омрзло петнаест-шеснаест година које сам провео у Сарајеву. Само што имам осећај да су сви они негативни трендови који су пре десет година у тамошњем јавном животу постојали тек у потенцијалу у међувремену стигли скоро до врхунца.

Док сам још живео у Сарајеву, писао сам о тамошњем „фестивалу једноумља“, о страшном друштвеном притиску да све особе које партиципирају у јавном животу о кључним политичким питањима мисле исто. Има тамо јавних личности које друкчије гледају, примера ради, на позицију религије у друштвеном животу или о правима ЛГБТ популације, али кад је реч о генези ратног распада Југославије или природи рата у Босни и Херцеговини, ту се не толерише никакав инокосан став. Свака таква изјава призива реакције о каквим је у понешто друкчијем контексту ономад говорио покојни адвокат Срђа Поповић: „Хистерични тон којим се реагује на ову изјаву – хистерични тон у смислу клиничке хистерије, то не кажем у метафоричном смислу. Када имате један снажан унутрашњи конфликт, онда стално пазите да неко у то не пипне, јер ако пипне, реаговаћете нападом и то театрално, хистерично, сензационално, из свег гласа – то је хистерична реакција“.

И онда ми посебно буде забавна опсесивна посвећеност мојим јавним наступима двојице људи који су буквално деценијама жарили и палили сарајевским јавним животом. Два имењака која се у доба властитих дана поноса и славе међусобно нису подносила, два уредника која су од сваког четвртка поподне одређивала смер јавног живота у Сарајеву и околини већ годинама су маргинине маргине маргина. Сада један уређује портал мање читан и популаран од просечних блогова из Челинца, Маглаја или Посушја, док се други представља као адвокат, мада злобници тврде да су му основне студије трајале толико да се заглавље факултетског индекса мењало најмање три пута. Један пише неке тужне исповести које личе на терапију у душевној болници, а тепа самом себи да су жанровски то колумне, док други вилени по Твитеру. Од муке су један другог заволели, а обојици јако идем на живце.

Поглед у огледало

Нисам ту важан ја као ја, него сам тек неко ко у јавности негира њихове фантазмагорије. Ти људи и њихова клика без имало ироније пишу о Сарајеву као граду „органске толеранције“. Тај спој придева и именице сугерише заправо да су и они барем подсвесно у стању препознати каква је то будалаштина. Изван контекста прехране, придев „органски“ се најтипичније користи у фрази кад неко за неког каже да њега или њу „органски не подноси“. Кад уз именицу „толеранција“ лепиш придев „органски“, то је, у најмању руку, врло индикативно.

Има нечег у сарајевском јавном животу што подсећа на секту у смислу да не постоји ништа што може да их пољуља у њиховом осећању да су највеће невине жртве у запамћеној историји. И као што у литератури постоје примери секти где су чланови убеђени да тачно одређеног датума долазе ванземаљци да их спасу од апокалипсе, па кад се не појаве, то њихову веру само увећава, пошто су убедили себе да су управо својом молитвом спречили апокалипсу, тако ни очигледне геополитичке промене не могу да наведу „политичко Сарајево“ да одустане од властитих заблуда.

И пре десет година су ме моји ставови чинили драстичном мањином у Сарајеву, али до данас су скоро сви људи који су тада слично јавно размишљали такође отишли из Сарајева. И то је у реду и то у неким другим околностима не би требало мистификовати нити томе придавати превелику важност. Проблем је, међутим, што сарајевска јавност није у стању да се помири с тим одласцима. Пре десетак година ми се чинило да Миљенко Јерговић, рецимо, претерује кад каже да се повукао из Сарајева, да је цели тамошњи литерарни „ринг“ препустио својим противницима, али да њима то није довољно, него да му из тог празног ринга добацују и прозивају га. Јер они знају да њима нема победе ако потпуно не избришу прошлост. Сада видим да је ту посве у праву.

Људи који оправдавају атмосферу у којој је нормализовано да један Неле Карајлић, који се никаквим ангажманом и никаквим хушкачким изјавама није ни о ког огрешио, у свом родном граду не може ни кафу да попије попују другим градовима о отворености и толеранцији. Било би корисно, првенствено за њих саме, да се поштено погледају у огледало. Није још увек проблем пронаћи нове наивне странце који ће веровати у бајку о „европском Јерусалиму“, проблем је та бизарна увереност да је бити реплика „неуралгичне тачке планете, града (…) у коме свакодневно неко гине због погрешне религије“ (Тарик Хаверић) нешто добро и зависти вредно.

Извор: Глас Српске